Slobodan Vuksanović,
ministar prosvete i sporta, pred održavanje tribine „Istina o Srebrenici“ na Pravnom fakultetu:
„Hteo sam samo da kažem da je deo demokratije nešto što nije prijatno, nešto što možda jeste potpuna greška. Moje mišljenje je da bi bilo stvarno red da zakopamo već jednom mrtve, da ih ne otkopavamo stalno, da se okrenemo nekim životnim temama, optimističnim, vedrim, projektima koje radimo u oblasti i sporta i školstva, da fakulteti budu poligoni za takve vrste i tribina i skupova, a ne za stalno iznova otkopavanje, zakopavanje jadnih nesrećnih ljudi koji su stradali u jednom ratu, bez obzira na to kojoj nacionalnosti su pripadali, bez obzira na to od čije ruke su pali. Ja mislim da te tribine ne doprinose ovom o čemu ja pričam, stalno iznova se to klupko odmotava. Taman pomislimo – e, sad smo malo stali na neke zdravije noge… Ja znam da te strašne stvari iz rata ne mogu da se zaborave, to je nemoguće prosto, ali treba da ih potisnemo, da prosto one ostanu iza nas i da završimo već jednom priču…
Ja na takve tribine, iskreno rečeno, ne idem, takve vesti već odavno
sam prestao da slušam. Mislim da delim mišljenje većine ljudi, da je ljudima muka već pomalo od toga i da bi stvarno trebalo da se bavimo drugim stvarima. To je bio rat koji je, nažalost, sad deo naše novije istorije i izgleda da je jednom broju ljudi potrebno više vremena da se oslobode tih uspomena.“
(Kažiprst B92)
Miloš Miloradović,
novinar, otkriva simpatičan detalj iz biografije Božidara Đelića, bivšeg ministra finansija:
„Na krštenju, iako je imao samo tri godine, rekao je ne – na pitanje da li se odriče đavola.“
(„Danas“)
Aleksandar Vlahović,
bivši ministar za privatizaciju, sada poslanik DS-a i muzičar po potrebi, u Starom dvoru, na prijemu koji je priredila Rajfajzen banka, sa ministrom finansija Mlađanom Dinkićem i bivšim ministrom Goranom Pitićem demonstrirao je rok sa prostora bivše Jugoslavije:
„Pokazali smo da smo normalni ljudi. Kada je reč o Dinkiću, mi smo prijatelji, ali ko mu je kriv što je izabrao pogrešnu političku opciju (smeh). Ovo je na neki način za njih (Vladu Srbije, prim. aut.) oproštajni krešendo. Iako se Dinkić i ja dugo znamo, danas ću glasati da njegova vlada padne.“
(„Blic“)
Miroljub Labus,
„Da vam kažem, i bankari su ljudi. I oni vole malo da izađu u
restoran, i da čuju dobru muziku, i da se opuste, ne mogu samo da razmišljaju o ciframa i o kamatama.“
Ivana Pavlović,
pevačica, za koju mnogi tvrde da je jedan od najboljih ženskih vokala na našoj muzičkoj sceni i dobro obučena devojka, kaže zašto je to tako:
„Ja sam jedna povodljiva osoba koja ne ume da kaže ne stilisti, tako da njegove predloge uvek prihvatam. Pristajem na sve.“
(„Blic“)
Vesna Pešić,
političarka, u rubrici „Sasvim lično“, otkriva neke detalje o sebi:
„Omiljeno jelo?
Čorbast pasulj sa suvim rebrima.
Šta najviše mrzite da radite?
Da peglam veš.
Neostvarena želja?
Da budem balerina.
Koju muziku slušate?
Kantri, Bitlse i latino-muziku. “
(„Blic“)
Aleksandar Vučić,
generalni sekretar SRS-a, izjavio je:
„Vojislav Šešelj je rekao da bi radije proveo hiljadu godina u Haškom tribunalu nego prihvatio pomoć Bogoljuba Karića koju mu on nudi.“
(Večernje novosti“)
Nenad Milić,
bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova:
„Što se tiče bezbednosne situacije, mi smo vrlo karakteristična zemlja,
ja ću ukratko podsetiti, pošto sam to pratio jedno vreme, a mislim da ni sad situacija nije drugačija. Što se tiče nekog opšteg, običnog kriminala, ako tako mogu da nazovem, mi smo jedna od najbezbednijih zemalja u Evropi, a ono gde smo među najnebezbednijim zemljama to je taj visoki organizovani kriminal, ubistva, to je prilično simptomatično za jednu zemlju.“
(B92)
Mlađan Dinkić,
ministar finansija, govori o utiscimina koje je Beograd proteklog vikenda ostavio na učesnike Skupštine Evropske banke za obnovu i razvoj:
„Oduševljeni su i centrom Beograda i Kalemegdanom i Knez Mihailovom ulicom. Ljudima, pre svega. Ovako lep narod oni ne mogu videti u većini svojih zemalja.“
Milan Parivodić,
ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom:
„… Oni su takođe bili iznenađeni kako mi lepo pričamo engleski. Oni su mislili da mi pričamo turkmenistanski, ali ne. Mi pričamo engleski najbolje od svih zemalja u regionu. Najbolje pričamo engleski i to njih iznenađuje. Oni vide očešljane, ispeglane, uredne ljude, koji lepo govore engleski i vide da imamo kompetitivnu prednost u regionu u pogledu radne snage. Poruka koju smo im mi poslali znači naša radna snaga možda nije najjeftinija u regionu, sigurno je skuplja od kineske radne snage…“
(B92)
Era Ojdanić,
pevač narodne muzike, na pitanje zašto ga neki ljudi ne vole:
„Ljudi me uglavnom ne vole kada me ne poznaju. Onda kažu da sam obična sirovina, uobražena budala. Kada me upoznaju, često promene mišljenje, svoj stav. Mnogo ljudi mi je to iskreno reklo.“
Dr Sanja Jauković–Mrkić,
autorka rubrike „Na kauču“, o svom ovonedeljnom sagovorniku Eri Ojdaniću, pevaču, zaključuje:
„On živi za pomoć drugima, na njemu specifičan način i uživa u nagradi za učinjeno. Ovaj ‘čovek iz naroda’ odavno se adaptirao na surove uslove velegrada i u njega ugradio. Jer prostor u kom radi bi, nakon svih ovih godina, bez njega bio tužno mesto.“
(„Blic žena“)
Verica Bradić,
„poznata TV novinarka“, govori o čarima materinstva:
„Elena mi je toliko otkrila. Probudila je u meni interesovanje za mnoge stvari, na primer od kada je počela da uči muziku i balet, zaineresovala sam se i ja. Počela sam da uzimam časove klavira i baleta…“
(„Blic žena“)
Nataša Miljković,
TV novinarka u usponu, na pitanje kada ju je sramota, kaže:
„Kada uradim nešto obično, tipično, pa bila to i laž, ili emisija kojom nisam zadovoiljna.“
(„Bazar“)
Nebojša Janićijević,
pevač, koji je odlučio da produži polni organ i usput „’dirne’ u ‘svetu’ instituciju braka pojavivši se na nastupu odeven u venčanicu“, na pitanje da li namerava da „obuče venčanicu“ i u privatnom životu, kaže:
„Klasična ženidba? Ne! Planiram nešto drugo. Saznao sam da je u budističkoj religiji, posebno u nekim delovima Kine i Indije, običaj da se deca venčavaju sa psima. Prema njihovom verovanju, tokom tog obreda deca se ‘pročiste’ i na taj način se teraju zli duhovi. Tako sam odlučio da se rešim negativne energije i – venčaću se sa svojim pit-bulom.“
Na pitanje kako ga služi „nova alatka“, odgovara:
„Fenomenalno! Zbog dužine polnog organa više ne mogu da nosim pantalone jer me stežu, pa sam prešao na suknje, i to malo duže jer bi se ispod minića sve videlo. Mislio sam da ću imati probleme kada se u erekciji krv slije u prepone i smanji napajanje mozga kiseonikom, ali se ispostavilo da se tada javlja osećaj poput lebdenja koji mi prija i deluje stimulativno.“
(„Svet“)
Igor Blažević Blaža,
muzičar, o tašti sa kojom je gotovo deceniju živeo pod istim krovom:
„Iskren da budem, to je za svakog muškarca veliki preokret u životu. Kada odeš od majke, što je podrazumevalo sve vrste usluga kao u hotelu A kategorije, od doručka u krevetu do svih drugih povoljnosti, logično je da je to bolan prelaz. Moja majka Ivanka baš se trudila oko mene, jer sam joj bio mlađi sin. Onda sam prešao kod tašte Desanke, kod koje je smeštaj bio komforniji, ali režimski, kao u vojsci. Obaveze su se znale od ustajanja do povečerja. Osećao sam se kao profesionalni vojnik na služenju vojnog roka na Petlovom brdu kod gospođe Desanke.“
(„Svet“)
Vidovita Branka,
u svojoj ispovesti govori o pasulju i knjigama:
„Gledanje u pasulj je postalo na neki način moj zaštitni znak. Tu drevnu veštinu sam naučila od moje pokojne bake koja nikad nije gledala u karte, već isključivo u pasulj. Tvrdila je da on ne ume da pogreši i bila je u pravu. Smatram da je pasulj najbolji za davanje odgovora na jasno definisana pitanja. Tu nema premca. Iz njega se vidi i da li je crna magija definitivno otklonjena. Dovoljno je jednom mesečno gledati u pasulj i to utorkom ili petkom… Pisanju sam se posvetila iz proste želje da pojasnim neke stvari. U prvoj knjizi vratila sam se u dane kad sam otkrila svoju vidovitost. Ispričala sam niz slučajeva iz vremena kad sam pomagala samo prijateljima i poznanicima. U nastavku sledi deo sa pričama iz moje kancelarije u Makedonskoj ulici, u centru Beograda. Sve ostale knjige su ‘savetnici’, dakle, napisane su tako da čoveku koji ih čita pomognu u određenim situacijama. Moram da napomenem da ćete u mojoj najnovijoj, četvrtoj knjizi, bez obzira na to u kom ste horoskopskom znaku rođeni, naći odgovor na pitanje ‘šta me čeka u ovoj godini’. Posle tog astrološkog dela sledi deo o numerologiji. Mislim da će čitaocima biti veoma zanimljiv deo u kojem se, u slici i reči, govori o amajlijama.“
(„Zona“)
Mira Adanja–Polak,
TV autorka, „poznata po brojnim ekskluzivnim intervjuima i velikom broju nemogućih novinarskih zadataka“, na pitanje da li joj je neko ostao nedostižan:
„Američki predsednik Nikson, koji je bio teško bolestan. Tada sam se suzdržala, nisam ga intervjuisala iako sam imala tu mogućnost. Ne zvuči novinarski, znam…“
(„Bazar“)
