Riči Ekstra Lardž,
striper, jedan od učesnika prošlonedeljnog prvog i međunarodnog, veoma zapaženog Sajma erotike, priča:
„Kad si na bini, muzika te vuče da se skineš, a kad vidiš da te žene gutaju očima – skroz podivljaš. Najgore je kad mi se nabacuju muškarci, a ja, iako bih takve najradije puk’o posred čela, moram ljubazno, jer su i oni publika. Otac mi je govorio da šta god radim bude pošteno – i trudim se. E, sad, kad je čuo da će mu sin igrati u tangama, a on zastavnik u penziji, nije baš likovao. Taman se navikao, pa umro.“
Vega
je umetničko ime popularne striptizete, koja otkriva neke finese svoje profesije:
„Uvek se uzbudim kad igram. Ma kakva trema, pa ja sam profesionalka! Za tri minuta ove tačke vežbala sam mesec dana. Ako ćeš da budeš striptizeta, odmah računaj da je to unosan posao samo ako napumpaš usta, digneš grudi, smanjiš klempave uši, nadogradiš kosu, ideš tri puta nedeljno u teretanu, ne jedeš meso. Da bi koštala na sceni, moraš prvo sebe da koštaš par hiljada evra. U početku nije svejedno da ti svakakvi pilje u intimne delove, ali navikneš. Trebaju mi pare i to je to. Jednom mi je jedan nudio deset kila zlata da budem sa njim. Pitala sam ga je l’ za noć, kaže ne, već za brak, ali da prestanem s poslom. Takvi su ti naši muškarci!“
(„Glas javnosti“)
Miloš Aligrudić,
šef poslaničkog kluba DSS-a u Skupštini Srbije, koji posle kolege Bakareca razbija tabue o sopstvenoj stranci, vozi rolere:
„Dok vozim rolere, slušam malo tvrđi zvuk, kao što je Prodigy, Gang of Four, Joy Division, Undertones. Kada vozim sporije, onda obično odaberem ambijentalnu muziku.“
(„Evropa“)
Vojin Đorđević,
uspešan vlasnik uspešne Si&Si grupe, bio je na kanskom festivalu, pa govori o tome kako uživo izgleda Selma Hajek, glumica i član ovogodišnjeg žirija filmskog festivala:
„Spektakularno! Čoveku i genijalcu takvog kalibra i reputacije (Emiru Kusturici, prim ur.) i priliči da pored sebe u žiriju i na crvenom tepihu ima tako interesantnu ženu kao što je Salma Hajek.“
(„Evropa“)
Vukša Veličković,
pisac i mnogo toga drugog, u rubrici „Kad bih bio…“ piše:
„Izjutra na pijaci, nas dvojica svako za sebe. Probijajući se kroz redove, kupusa, paprike i zelene salate, izgledamo kao dva šminkera prerušena na suncu. On u vunenom bež puloveru s dugmićima, ogrnut pletenim šalom, a ja u svom standardnom autfitu: kožne pantalone, čizme sa kramponima, slim jakna od goveđe kože sa štitnicima na ramenima, mornarički kačket i vintidž ‘rej ban’ naočare za sunce, kao zaštita od navale neželjenih pogleda. Priznaću: žmirkam, tako najbolje osmatram okolinu. Ne verujem da bi na premijera neko nasrnuo, možda tek poneka nežna uzbuđena baba, ali svejedno, moje je da motrim da se niko nepozvan ne nađe u njegovoj blizini, pa makar bio direktor Evropske komisije ili direktor Svetske banke.
Popodne skoknemo do Dragoša Kalajića na ručak.“
(„Prestup“)
Vladimir Božović,
generalni inspektor MUP-a, objašnjava koje su smernice moderne policije:
„Kriminalistička policija mora jednom zauvek da ostavi bezbol palice u magacin istorije i da s elektrošokova i batinanja po tabanima pređe na upotrebu najsavremenijih kriminalističko-tehničkih, taktičkih i metodičkih sredstava i uređaja za otkrivanje počinilaca zločina.“
(„Prestup“)
Slobodan Vuksanović,
ministar prosvete i sporta, odgovara Srbijanki Turajlić koja tvrdi
da je sve što je urađeno na liniji „Bolonjskog procesa“, urađeno za vreme mandata ministra Gaše Kneževića:
„Ako gospođa Turajlić misli da je dosta uradila što je napisala šest knjiga, pitam se ko od toga ima koristi? Da li ona misli da državna funkcija može da se koristi za rad nevladinih organizacija? Oni nisu ni ratni, ni posleratni, već bolonjski profiteri. Drago mi je što je njena privatna nevladina organizacija uspešna. Ali, studentima i profesorima važniji su dobri zakoni.“
Šta je naš adut za Evropu?
„Poznavanje stranih jezika treba da bude zaštitni znak Srba i prednost u priključivanju Evropi.“
(„Večernje novosti“)
Bogoljub Karić,
lider Pokreta snaga Srbije, na pitanje zašto je odlučio da stranka sada uđe u parlament, kaže:
„Kap je prelila čašu kada je dojučerašnji šef diplomatije naše zemlje, a sada aktuelni poslanik, javno istupio sa stavom o nezavisnom Kosovu. Sve se u ovoj zemlji urušava, sve nestaje, Srbija umire… Prodaje se i srpsko nebo, ne samo zemlja. Sve zarad interesa pojedinaca i određenih grupa. Zato mislimo da je bolje da u parlamentu, a ne na ulici, preko ljudi koji žele da štite nacionalni interes, iskažemo svoj glas. PSS-u nije u interesu da destabilizuje Srbiju. Ali, ukoliko se ne dozovu pameti i ne počnu da rešavaju nagomilane probleme, iskreno sam zabrinut da nam se može dogoditi socijalni ustanak koji više niko ne može zaustaviti.“
Da li je radikalskom poslaniku Lekiću dao novac za prelazak u PSS?
„Postoji nešto što se ne može platiti i što nema cenu, a to je ljubav prema svojoj zemlji. Meni su nudili sve živo, do funkcije premijera Srbije. Nisam prihvatio da se bavim izdajom i špijunažom. I zato četiri i po godine rade na uništavanju BK kompanije, ucenjuju, do pretnji kidnapovanjem. Tim Džuda i Tim Maršal pisali su u svojim knjigama da sam ja jedini koji nije prihvatio da se bavi špijunažom i izdajom zemlje i da mi zato uništavaju sve.“
Da li će glas poslanika Lekića „osvojen na ovakav način“ vredeti?
„On je ostao dosledan i ne želi da se njime trguje. Oni to mogu da tumače kako hoće, ali za građane Srbije to je herojski podvig. Čovek je u jednom danu dobio 18 telegrama podrške i to od svojih partijskih istomišljenika, radikala, sa imenima i prezimenima, sa molbom da ih pročita u parlamentu. Rekao je da je zatrpan podrškom radikala. Kaže: ‘Ne bi mi bilo žao da umrem danas kad sam ovo uradio.’“
(„Večernje novosti“)
Vlado Georgijev,
pevač, ima dobre vesti za obožavateljke:
„Mnogo je lepo kada te žene vole. Šta bih da me žene mrze? Verovatno bih poludeo. Još uvek nisam našao ženu svog života, a da jesam, već bih se skrasio. Ukoliko jednog dana pomislim da je to ta prava, verovatno će to da me promeni. Za sada ne mogu time da se pohvalim. Moram da priznam da tako nešto ne vidim u skorijoj budućnosti. Čovek treba da živi dok je mlad da bi kasnije bio stabilan i normalan.“
(„Blic“)
Bojan Marojević,
„mladi i popularni pevač“, kome su se pokvarila kola pre nekoliko dana na putu do Topole i to u pola tri ujutru, priča:
„Vozimo se drug i ja, i odjednom, usred noći, oko pola tri ujutru, stanu nam kola negde u Topoli. Izađemo nas dvojica i krenemo nešto da majstorišemo. U jednom trenutku staju neka kola i iz njih izlazi pet krupnih momaka. Kažem ja drugu, onako pomalo u strahu: ‘Sad smo gotovi, ovi će da nas srede, vidi koliki su.’ Međutim, ne. Momci su me prepoznali i stali su da nam pomognu. Zavukli su se ispod kola, i za tren oka su ih popravili. Posle toga su nas zvali na piće, međutim, u to vreme ništa nije radilo. Jedan momak je predložio da odemo kod njega na doručak. Nagovarao nas je i mi smo na kraju pristali. Došli smo u pravu domaćinsku kuću, na stolu je sve već bilo postavljeno da se jede. Vrlo lepo su nas ugostili. Tu smo jeli i onda nas je domaćin kuće ponudio domaćom rakijom, šljivovicom. Ja sam odbio, ali on je insistirao da pijem. Na kraju sam pristao i prvi put probao rakiju. Tri dana mi nije bilo dobro i bolela me je glava. Tim ljudima ću biti do kraja života zahvalan jer su mi mnogo pomogli…“
(„Blic“)
Marija Vicković,
glumica, na pitanje kako se po dolasku iz Podgorice navikla na Beograd, odgovara:
„Ja sam kao riba, ubaciš me u vodu i ja plivam. Nije bilo teško. Prikačila sam se za svoje ‘klasiće’, Katarinu Radivojević, Miloša, Nenada… sa kojima se i sada družim. Nama glumcima je lakše, mi smo kao porodica, sektica, uvek se držimo zajedno…“
(„Glamur“)
Severin Dimić,
„zvanično najlepši Srbin u dijaspori“, jedan od vodećih menadžera kompanije Simens, iako živi u Nemačkoj, nije želeo da „u ime njihove zemlje učestvuje na svetskim takmičenjima lepote“:
„Nisam hteo, nisam Nemac i ne mogu da nosim njihove boje, ali poštujem njihovu zemlju i ljude. Nisam imao kompleks da se prijavim za titulu Mister SCG. Hteo sam bar jednom u životu da na svetskoj sceni nosim naše boje. Imao sam tu čast i taj tren ne bih nikada dao ni za šta u životu!“
(„Glamur“)
