Milun Milutinović,
model beogradske agencije Stejdž, „bio je jedan od vodećih manekena na muzičko-modnom performansu ‘Fešn roks’ u Njujorku“ i tom prigodom je doživeo:
„Odjednom sam primetio kako su se svi oko mene uskomešali, a onda mi je prišao menadžer Paris Hilton i ponudio mi da se upoznam sa njom. Bio sam zaista prijatno iznenađen. Paris nije delovala nimalo nadmeno, potpuno je opuštena i prijatna. Proćaskali smo o modi, putovanjima… Razmenili smo mejl adrese i Paris me je zamolila da joj na njenom blekberiju napišem neku poruku na srpskom.“
(„Blic“)
Tanja Pujin,
glumica, živi sa mužem u Rimu i riča kako se udala za njega:
„Nikada se nismo venali na tradicionalan način. Uradili smo to u kapelici sojenici, obrasloj tropskim rastinjam, na jednoj od rajskih plaža ostrva Bali, gde kao iu Las Vegasu matičarradi dvedeset i četiri časa dnevno. Tek kasnije smo saznali da se brak sklopljen u tom delu Indonezije ne priznaje u Evropi. Bila je to najnormalnija, ali i najgluplja svadba koja se može zamisliti, a moje venčanje iz snova zapravo se desilo mnogo ranije u Dubrovniku, u filmu Lepe Brene Hajde da se volimo. Mladoženja mi je bio Svetislav Goncić, na sebi sam imala jednostavnu belu haljinu i očigledno sam zračila nekom posebnom energijom. To snimanje trajalo je desetak sati, a desetine turista koji su tuda prolazili prilazili su da me zagrle i poljube, čestitaju mi. Život na filmu nikada ne razlikujem od onog privatnog, često ne razlikujem gde je granica između stvarnosti i mašte.“
(„Story“)
Bojan Stanojević,
gradski menadžer Skupštine Beograda, kaže da je zadovoljan tempom kojim se izvode radovi na rekonstrukciji Autokomande, ali je optužio medije za nipodaštavanje napora grada:
„Neverovatno je da svaki put kada se neki projekat radi, ja slušam priče da li ima radnika. Moj je predlog da, kada god hoćete, pođete sa mnom da vidimo da li ima radnika. To su gluposti.“
B92: U ovo vreme ih ima, ali ranije ih nije bilo.
Stanojević: „Zavisi od toga gde ste ih tražili.“
B92: Jesu li se skrivali?
Stanojević: „Nisu se skrivali, nego me pitate gluposti.“
(B92)
Slađana Milošević,
„multitalentovana i kontroverzna umetnica“, na pitanje da li je sa muškarcima slobodna i otvorena, odgovara:
„Bila sam srećna, jer ih je bilo mnogo oko mene, čak sam dobila i preko hiljadu bračnih ponuda iz celog sveta. Radili su zbog mene neverovatne stvari, ponekad i tragične, što me činilo veoma nesrećnom.“
Da li se na njenom koncertu neki muškarac možda ubio?
„Ne samo jedan. U jednom trenutku sam se povukla sa scene da stvari ne bi u potpunosti izmakle kontroli. Strašno sam se osećala dok sam sretala ljude koji su bili povređeni zbog mene.“
(„Story“)
Aca Lukas,
jedna od najvećih srpskih folk-zvezda, na pitanje zašto ga prati dvadeset mladića, kaže:
„Uzeo sam obezbeđenje jer mi to prija u ovom trenutku i žao mi je što to nisam uradio ranije – stekao bih manje lažnih prijatelja koji ne bi imali priliku da mi se približe. Ne vidim nikakav problem u vezi sa brojem telohranitelja. Možda će ih vremenom biti još više. Ako ja mogu da plaćam benzin za šest automobila koji me prate i ljude koji sede unutra, ne vidim zašto bi to nekom drugom predstavljalo problem? Moje obezbeđenje nikoga nije maltretiralo, a kome smeta broj momaka koji me čuvaju, neka okrene glavu.“
Da li postoji neko od domaćih stilista čiji rad ceni:
„Saša Vidić mi je fenomenalan lik i pravi je šmeker. Divim mu se zbog toga što se često sprda s onima koje oblači.“
(„Story“)
Vojislav Pantić,
umetnički direktor Beogradskog džez festivala, na pitanje da li vodi računa o ishrani odgovara:
„Naravno. Obožavam roštilj, čvarke, teleću glavu u škembetu, hajdučki ćevap i sve poslastice sa čokoladom i šlagom.“
(„Glorija“)
Neda Ukraden,
Pevačica, „u Australiji je pronašla čoveka svoga života Jovana Pavasovića“, koji mašta o snegu i zimi:
„Dok pre mesec dana nije došao u Beograd, mislio je da mu nedostaje hladnoća. Stalno je ponavljao kako jedva čeka da se temperatura spusti, a ja sam ga ubeđivala da će se pokajati. Kad je naglo došla zima, razočarao se. Jedno veče se toliko smrzao da je počeo da kuka. Jednostavno nije navikao na ovu klimu. Ovde je već mesec dana i to je najduže što je izostao sa posla. Po zanimanju je arhitekta i potiče iz veoma ugledne porodice. Uspešan je u svom poslu jer je neobično vredan. Po tome smo slični. On je prvi muškarac koga ne moram da izdržavam.“
(„Glorija“)
Slavica Tripunović Dajana,
„poslednja mis bivše Jugoslavije i popularna pevačica“, priča o narandžastom baldahinu u spavaćoj sobi:
„Kupila sam ga u Rimu. Jedva sam ušla s njim u avion, jer uopšte nije mogao da se sklopi. Stajala sam napolju iako su već svi putnici bili unutra. Pustili su me tek posle dvadeset minuta. Po prirodi sam prilično nestrpljiva i ne mogu da čekam da mi ono što sam kupila isporuče kasnije. Zato stalno moram da se ubeđujem sa carinicima, mada sam u takvim situacijama sama sebi smešna. Najčešće tvrdim kako nosim samo neke sitnice dok iza mene stoji gomila stvari koja liči na sve drugo osim na sitnice. Ali, prosto uživam u takvim avanturama. U beču sam nabavila porculanski servis za ručavanje. Spakovala sam ga u kofer. Dok je svom snagom vukao moj prtljag na pult za čekiranje, carinik me je zaprepašćeno pitao zašto je toliko težak. Samo sam se nasmejala i rekla kako sam ponela tonu garderobe, jer sam bila na dužem odmoru. Nikad mi se nije dogodilo da mi nešto uzmu.“
(„Glorija“)
Toma Janković Panter,
kralj noćnog života beogradske Ade Ciganlije, nedavno je na lutriji „izgrebao“ crveni mercedes:
„Vraćao sam se sa splava posle svirke mrtav umoran, u cik zore. Seo u taksi i krenuo kući. Taksimetar otkucao oko 300 dinara. Izvadio sam novčanicu od 1000, ali taksista se uhvatio za glavu! Nije imao sitno, pa me je poslao da razmenim novac u trafici. Šta ću, kud ću, uzmem četiri ‘greb-greb’ srećke. Platim taksi i polako grebem one srećke, kad imam šta da vidim – tri znaka. Zaigrala mi mečka. Skembam onu karticu u džep i pravo kući. Nisam ni taksisti rekao. Taksista je vozio mečku. Al’ staru.“
(„Politika“)
Dragoljub Đuričić,
istaknuti bubnjar, priča o bračnoj i vanbračnoj zajednici:
„Kad bih na jednu stranu stavio brak, onaj zvanični, a na drugu vanbračnu zajednicu, mnogo više pozitivnih razloga za takav život bilo bi na strani vanbračne zajednice. To kažem iz prostog razloga što na ovim prostorima imate spremnost žene, a i muškarca, da se opusti posle prvog deteta. I zato sam za vanbračnu zajednicu u kojoj sam živeo, jer ona uvek ostavlja mogućnost lakog razvoda ako se emocije ne poklapaju. I to može, kao meni, da se dogodi. Ali, to često i učvršćuje takvu zajednicu i stimuliše ljubav. Prema tome, vanbračna zajednica je, po meni, zdraviji odnos.“
(„Politika“)
Sergej Ćetković,
pevač:
„Često sam zvao restoran ‘Maša’ i predstavljao se kao ministar inostranih ili unutrašnjih poslova i naručivao sto za 12 osoba. Oni sve spreme i postave, a ja dođem, pijem kafu. Pitam ih šta se dešava, a oni mi kažu da dolazi delegacija. Onda prasnem u smeh. Nisu se nikad na mene naljutili.“
(„Politika“)
Milić Vukašinović,
muzičar, „upravo priprema album sa obradama hitova Bijelog dugmeta koje će otpevati sam“, a o interpretaciji kakvu sada pružaju Bebek, Tifa i Alen nema visoko mišljenje:
„Sva trojica nekad su dobro pevala, ali danas zvuče odvratno, jer nema šefa Brege da ih vraća na pravi put, pa onda oni dodaju neke svoje ‘vitamine’, a oni su kao govna. Pa, kad je govno imalo vitamina?! Kad budu čuli kako ja pevam, moći će samo da odu u kupatilo i da ga izd…ju!“
(„Kurir“)
Nebojša Pajkić,
profesor dramturgije na FDU, odgovara na pitanje kako podnosi Isidorinu slavu:
„Profesor je isključivo u kontaktu sa studentima, scenarista komunicira s rediteljima, čak ni studenti četvrte godine dramaturgije ili režije nisu u stanju da nabroje ni pet scenarista, a Isidora je pop-ikona, tako da je upoređivanje naše slave sasvim apsurdno. S vremena na vreme joj zamerim što sebi dozvoli da joj imbecili budu nadređeni. Ona to radi iz najplemenitijih razloga jer nije lako izdržavati izopštenog muža i dvoje maloletne dece.“
(„Kurir“)
