„To da li sam ja lično učestvovao u pregovorima… To ne znam!“

Isidora Bjelica,

„popularna spisateljica, i njen suprug Nebojša Pajkić su fetišisti i kolekcionari, vole da su okruženi lepim stvarima, ali nemaju nikakav sistem po kome ih ređaju oko sebe…“:

„Stan je krcat suvenirima. To nisu ukrasi za kuću, nego predmeti koji podsećaju na mesta koja smo posetili. Na putu između kuhinje i dnevne sobe, pored šaha s figuricama egipatskih bogova, stoji pehar s peskom iz Sahare. Dodirnem ga svaki put kad mi nedostaje Afrika. Moja kćerka Vila Evanđelina se zbog sličnih emocija svako veče pred spavanje pozdravlja s piramidama na slici pored kreveta. Navučeni smo na putovanja, patološki, reklo bi se. Mene već dvadeset i dva dana posle povratka iz inostranstva hvata kriza, opet bih da idem nekud. Skoro smo se vratili s puta oko sveta i doneli još nekoliko novih artefakata, među kojima su i četiri šešira za mene. To je bilo čudno iskustvo, jer smo za dvadeset pet dana prošli sva godišnja doba idući sa istoka na zapad, a zbog promene vremenskih zona desilo se da je dva dana zaredom bio isti datum. Prvi put smo bili u Japanu, ali su nam se dopale samo trešnje i klozetske šolje…“

O kupatilu i kupanju:

„Kupatilo je minijaturni spa-centar. Vila i ja se često kupamo zajedno i kad napunimo kadu, mamimo muškarce da nam se pridruže.“

Nebojša Pajkić,

profesor i suprug, kaže da su članovi njegove porodice „fanatici za savremenu tehnologiju“:

„U svakoj prostoriji imamo po jedan televizor da se ne bismo svađali, pred ulazom u stan postavili smo kameru, a imamo i nekoliko robota.“

Često zovu goste, ali se dešava da gosti oštete neki predmet:

„Obično zataje da su to uradili i tek kad odu, otkrijemo šta se dogodilo, pa nagađamo ko je krivac. Komšije su pune razumevanja prema našim kapricima. Ne samo da ne smetaju, nego nam čak i pomažu. Na spratu ispod nas živi grofica koja nam donosi sve što nam padne sa balkona, koji je toliko mali da se jedva može tako nazvati.“

(„Glorija“)

Jelisaveta Karađorđević,

princeza, o svojoj vezi sa glumcem Ričardom Bartonom:

„Oboje smo bili usamljeni. I tako je počelo. On je patio zbog toga što potiče iz radničke klase i fascinirala ga je moja titula. Hteo je da se oženi mnome zbog toga, mada priznajem da sam i ja mislila kako će mi on pomoći da postanem glumica. Čak sam s njim i snimala film koji nikad nije završen. Bili smo u Švajcarskoj na odmoru kad sam ga ostavila. Voleo je alkohol, a te večeri je popio celu flašu viskija. Pao je u nesvest, pa sam pozvala policiju. Kasnije sam shvatila kako je to bio više nego pametan potez, jer bih, u slučaju da mu se nešto dogodilo, po njihovim zakonima završila u zatvoru.“

(„Glorija“)

Velimir Pavlović,

novinar, o asocijaciji na slovo Ž:

„Žaba i slovo ž napisano ćirilicom izgledaju mi isto. I lepi su, oboje.“

(„Glorija“)

Ivan Bauer,

inženjer, maneken i TV voditelj, otkriva kako se postaje muškarac od stila:

„Jedna od jako bitnih stvari je da ume da se ponaša. Dakle, maniri su takođe jako bitni da bi se za nekoga moglo reći da je muškarac od stila. Njegovi raznorazni izbori u životu takođe govore da li ima stila – izbor posla, žene, prijatelja… Po mom mišljenju, da bi neko imao stila, mora da bude kompletna ličnost. Ne može samo da kupi roleks i skupo odelo. Treba još ponešto. Mada, ima mnogo više onih koji misle da se tako postaje čovek od stila. Na njihovu žalost, ne postaje se.“

(„Stil“)

Anabela Đogani,

pevačica i majka, na pitanje „da li veruje u to da postoji pravo vreme za radjenje“, kaže:

„U jednu ruku i verujem. Pre druge trudnoće sam osetila jaku potrebu za bebom, kao da mi je to organizam tražio. A, što se tiče prve trudnoće, sećam se da sam se osetila potpuno spremnom iako se neplanirano desila.“

(„Stil“)

Jasmina Mihajlović,

književnica i supruga Milorada Pavića, na pitanje „šta je lepota“, odgovara:

„Svaka lepa stvar koju vidimo u životu, čujemo, omirišemo ili doživimo, ostavlja trag na našem licu. Lepota se gotovo biološki može prenositi u vidu nekog pozitivnog virusa.“

O porodici:

„Genetska sudbina. Drugi koje volite, ili se sa njima svađate. Potrebno je i jedno i drugo.“

Milorad Pavić,

književnik i suprug Jasmine Mihajlović, o lepoti:

„Nikada dovoljno trivijalnih stvari, hleba, čarapa i čarapa, pa vazda ogroman višak lepote u knjigama, lepote u očima.“

O porodici:

„Nešto što nijedan umetnik ne treba da ima, jer će je oštetiti svojim radom.“

(„Stil“)

Đani,

neko o kome pišu novine, „posle dve nedelje ludovanja po Kragujevcu, pokajnički se vratio ženi“:

„Znam da ljudima ništa nije jasno, ali ja nikome ne moram da polažem račune. Ne polažem račune ni Slađani, a kamoli onima koji gledaju tuđa posla, umesto da gledaju svoja. Jeste, ludovao sam, morao sam. Morao sam sebi da dam malo oduška i lepo sam Slađani rekao da ću da ludujem. Zna ona dobro koliko meni porodica znači i da moja ludovanja ne moraju da imaju ozbiljne posledice po naš brak. Uostalom, pametni ljudi lepo kažu da švaleracija učvršćuje brak. Ma ne bih ja Slađanu dao ni za koju na svetu! Troje dece mi je rodila, i četvrto će! Mogu ja da ludujem, valja se, ali sve te druge žene mi ništa ne znače. Eto, i ta klinka sa kojom me je, kao uhvatila, samo je prijateljica mog druga. Pa vidiš koliko je Slađana opasna? Zar smem pored nje da imam švalerku na duže? Nema teorije!“

(„Skandal“)

Zvezdan Aničić,

suprug Tine Ivanović, pevačice, posle bombaškog napada na porodičnu kuću, ugradio „opremu sa najboljim alarminim sistemom“:

„Istina je, ugradili smo komplikovan i efikasan alarmni sistem. Stručni ljudi su mi rekli da u ovom trenutku boljeg na evropskom tržištu nema. Papreno je koštao, ali je najvažnije da se osećamo sigurno. Vremena su suluda, manijaka i ludaka na sve strane, pa opreznost nije na odmet.“

Tina Ivanović,

pevačica i supruga, o tome kaže:

„Ne, ne plašim se ničega, niko nam ne preti. Ipak, uz kamere i čuvara koji je u našem dvorištu 24 sata dnevno mnogo se sigurnije osećam. Moje drugarice se šale da je sve to Zvezdan smislio da bi me kontrolisao. Neka, ovako mogu i ja da špijuniram njega. Šalu na stranu, ali policija još nije otkrila ko nam je bacio bombu u dvorište. Kažu da su počiniocu na tragu i da je po svojoj prilici u pitanju neki pomahnitali klinac koji je ostavio kutiju šibica sa svojim otiscima i još mnogo tragova. Profesionalcu se to sigurno ne bi desilo. Sve u svemu, ovako sam mirnija.“

(„Skandal“)

Goga Sekulić,

pevačica, novinaru „Skandala“, priča kako bi to bilo da je ona ovoga puta u „kući Velikog brata“ i zašto neke njene koleginice ne bi pristale na takvo eksponiranje:

„Moje kolegenice imaju želju da uđu u kuću Velikog brata, ali sa druge strane znaju posledice. Videlo bi se da su ružne bez šminke, da su možda lenje i da spavaju do 12 sati. Ili još gore, do pet popodne. Možda piju? Ma ne možda, nego piju, puše, drogiraju se! Te probleme nemam, ustajem rano, ne pijem, ne pušim, i ne drogiram se.“

Kako bi reagovala da čuje kritike na svoj račun:

„Veliki sam vernik i nisam po tom pitanju novokomponovana. Pregrmela sam mnoge ratove na estradi. Ima boga! A taj koji se bude prvi podsmevao, ima jaku želju da bude na mom mestu, što fizički, što psihički.“

Pošto bi u „Velikom bratu“ volela da vidi Jelenu Karleušu, upitana je šta misli o njenoj higijeni:

„Vidi se da baš vodi računa, ide na pedikir i manikir, kosa joj je čista, kao i garderoba. Ima dosta pevačica koje ne idu kod kozmetičara, lice im je očajno i onda na to stave kilo šminke, isfeniraju se i misle da su ribe.“

Da li bi mogla bez seksa mesec dana:

„Pa… Čega i koga nema, bez toga se mora. Kad bi me neko ucenio, ne daj bože, zbog nekog ko mi je drag i rekao: Evo moraš da sediš ovde dva meseca i imaš samo da jedeš to i to, i da piješ, rekla bih nema problema.“

(„Skandal“)

Vladimir Milovanović,

iz Nevladine organizacije Biro, objašnjava zašto je izmišljena i u medije plasirana anketa o Velimiru Iliću kao naseksipilnijem političaru:

„On je seksepilan poput ormana u kabinetu premijera Koštunice. To što gospodin Ilić veruje da je istina laž, samo potvrđuje odsustvo realnosti političara u Srbiji. On je metafora domaćinske Srbije Vojislava Koštunice. Ilić je bahat i agresivan model balkanskog muškarca koji socijalnu nezrelost kompenzuje autoritativnim stavom, bezobraznom i neosnovanom superiornošu prema sagovornicima. U celom haosu u kome se nalazi Srbija, on je našao da bude duhovit i raspoložen, da se igra sa nervima ljudi i šali. Mi smo samo okrenuli to ogledalo ka njemu i rezultat je i zabavan i tužan.“

(„Blic“)