Radovan Karadžić:
„Uopšte se ne skrivam, moj narod me krije. Možete pitati bilo kojeg Srbina da li bi izdao Radovana Karadžića… Krećem se normalno, idem na krštenja, zajedno sa mojim prijateljima i vojnicima. Nedavno sam bio i u Sarajevu.“
(„Reuters“)
Toni Seme,
lider mladih ultradesničara Slovenije, daje podršku Srbima:
„Srbi su ponosan narod koji se nikada ne predaje i drži do date reči. Mnogo puta su nam u istoriji pomogli, i ko zna kako bi se stvari tokom istorije odvijale po Sloveniju da nije bilo Srba…“
(„Nedeljni telegraf“)
Kristina Vlahović,
novinarka, počinje tekst o proslavi rođendana princeze Jelisavete Karađorđević, pa kaže:
„Blagovesti i Vrbica su veliki praznik u našem narodu. Grad se stišava od svečanih zvukova zvona i zvončića i dečijih glasova. Jednog takvog dana u ovom gradu se rodila i srpska princeza…
Na vratima Skupštine grada, prilična gužva. Obezbeđenje u svečanim odelima propušta goste i novinare na prijem u čast rođendana Njenog kraljevskog visočanstva princeze Jelisavete Karađorđević.
A princeza, kao princeza, kao i uvek lepa i nasmejana i konačno naša. Više ne moramo da joj se divimo izdaleka, da zamišljamo kako izgleda stvarno, da govorimo tiho kada je spominjemo. Sada je gledamo, slušamo njene reči, uživamo u njenom specifičnom srpskom jeziku…“
(„Glas“)
Dragan Bisenić,
novinar, opisuje kako se spremao za intervju sa Slobodanom Miloševićem:
„Telefonom sam obavešten o vremenu kada će doći do susreta, jedno dva sata pre tog termina. Onda sam pomislio da bi trebalo nešto da ponesem na poklon? Idem nekome u kuću ili ne znam gde, valjda bi trebalo da poklonim nešto? Za njegovu suprugu kupio sam cveće, a za njega olovku. Prodavačica nikako nije mogla da nađe odgovarajući papir u koji bi mogla da zapakuje olovku. Te srce, te cveće, te mede… najzad je našla jedan tamni papir, ali je htela da se još malo potrudi. ‘Je li to za devojku? Da stavim mašnicu?…'“
Odlazak iz kuće bivšeg predsednika Bisenić ovako opisuje:
„Posle dva sata razgovor je okončan. Gospodin Milošević nas je ispratio do izlaza te kuće i ostao da stoji na vratima sve dok skoro nisam stigao do kola. Dok sam koračao, pitao sam se zašto stoji na vratima toliko dugo? Ja bih posle dva koraka zatvorio vrata za gostima. Onda sam pomislio na krajeve loših drama, na melodramatične rastanke, onih koji se neće više uopšte ili dugo neće videti. Ako to bude tako, onda bar da imam zabeležen taj trenutak. Okrenuo sam se i vratio dvadesetak metara. Pitao sam ga da li mogu da ga fotografišem na vratima. Pristao je i blic je sevnuo…“
(„Danas“)
Aleksandra Broz,
rediteljka, unuka Josipa Broza, o „titomaniji“ na prostoru bivše SFRJ kaže:
„U Sloveniji ima bilborda sa likom mog dede, na kojima je reklama Mercedes-Benca. Osim mog dede, tu su i likovi Napoleona, Marije Kalas.“
(„Svet“)
Voja Trandafirović,
„evropski menadžer“ Dragane Mirković, komentarišući Draganine veze sa Hrvatskom (udaja za Hrvata, prvi intervju posle porođaja dala hrvatskom novinaru i prihvatanje saradnje sa hrvatskim menadžerom), kaže:
„Draganu sam uvek doživljavao kao patriotu i normalnog čoveka koji prvo poštuje crkvu pa publiku. Čak smo krajem oktobra za Svetu Petku jurili da nađemo neku crkvu u kojoj se održava liturgija jer je to Draganina krsna slava. Mislim da je Dragana vezana za Boga, ali ako je želela da postane prva srpska pevačica onda nije trebalo da meša privatan i poslovni život. Ni ćerka predsednika Jugoslavije ne može da se uda za Hrvata ili Muslimana jer je ona javna ličnost i mora da pazi šta radi…“
(„Ekskluziv“)
Miodrag Vujović,
vlasnik TV Palme i predsednik Partije srpskog progresa, na novinarsko pitanje zašto je TV Palma ukinula emitovanje „pornića2 odgovara:
„Interesantno je da mi to isto pitanje najčešće postavljaju lideri DOS-a kritikujući me stalno zbog prekida emitovanja erotskog programa. Mnogi članovi DOS-a me preklinju da vratim porniće u program. Razumem ja da im nedostaju pornići, znam da su oni jedan od najgledanijih delova našeg programa, ali nikako ne mogu da razumem beskrajno ljudsko licemerje. Javno osuđuju, na sva usta kritikuju, a ovamo privatno gledaju sve u šesnaest! Upravo oni koji su bili najglasniji u kritici emitovanja erotskih filmova privatno nisu propuštali nijedan pornić.“
A zbog čega je zaista ukinuo porniće?
„Razlog, jedan od najvećih je činjenica da sam ja sada predsednik najmlađe parlamentarne partije. Ali evo ove godine će biti novih izbora i ja sam sada u mogućnosti da nešto obećam: kada pobedim na izborima – vratiću porniće!“
(„Ekskluziv“)
Petar Panić,
bivši šef obezbeđenja Srpske radikalne stranke, o svom bivšem šefu Vojislavu Šešelju kaže:
„Shvatio sam da je on jako nemoralan čovek. U stvari, znao sam to i ranije, ali zbog prijateljstva sa njim dugo sam to potiskivao u sebi.“
(„Ekskluziv“)
Slobodan Stanković,
scenarista, snimatelj i režiser domaćih porno filmova, opisuje snimanje jedne od scena iz svog novog filma „Seks na eks“:
„Scene pušenja na Kalemegdanu smatram antologijskim scenama domaće porno produkcije. Nije bilo nimalo lako snimati ih s obzirom na brojne prolaznike koji su se tog dana našli u blizini zidina kalemegdanske tvrđave. Videvši da se nešto čudno dešava, ljudi su se zaustavljali, a verujte da je bilo i onih koji su iza grmlja onanisali. Cela situacija je bila toliko interesantna da mi je žao što to nije zabeleženo kamerom…“
(„Fokus“)
Velimir Ilić,
predsednik Nove Srbije, na pitanje „da li je imao puno žena“ kaže:
„Čovek mora da ima neki porok, šta je loše u tome što volim da budem u društvu lepih žena. Moja supruga to razume i drago joj je što nisam baš neki tuta-muta.“
(„Fokus“)
Dragana Kuzmanović
portparol Jugoslovenske levice, objašnjavajući da je među maskiranim ljudima koji su pokušali da uhapse Slobodana Miloševića bilo i crnaca, dodaje:
„Bila sam tamo, bila je upaljena vatra i narod je vikao ‘ljudi, eno ga crnac!’.“
(„Danas“)
Duška Jovanić,
novinarka, odgovara na pitanje da li joj je dosadio „stil večite devojčice“:
„Nije lako biti Lolita u četiri banke, ali se isplati. Prošle godine sam u Veroni bila pozvana na bal pod maskama kod grofa Di Emileia. Iako sam tvrdoglavo i ponosno nameravala da se pojavim u svojoj večernjoj haljini, naručili su mi kostim Đulijete. Jedan od gostiju prerušen u šeika mi je za vreme večere, da se društvo malo zabavi, tobože gledao u dlan: ‘Cara mia, Vi ćete se uskoro udati za vrlo bogatog čoveka’, počeo je, ‘ali, on će biti mnogo stariji od Vas.’ Kako to misli? Najmanje dvadeset godina, ali ćete ga jako voleti. Taj nesrećnik mora da je već u grobu – rekla sam i skinula masku da bolje pogleda.“
(„Ekskluziv“)
Sofronije Veljković,
kruševački istoričar, pronašao je kamen koji po njegovom mišljenju predstavlja materijalizaciju vekovnih alhemičarskih napora i opisuje taj događaj:
„Već na licu mesta u riznici bugarskog manastira uverio sam se da imam posla sa nečim natprirodnim. Pre svega pokušao sam da fotografišem kamen, ali mi to nije pošlo za rukom. Jednostavno kad god bih škljocnuo aparatom, film u njemu nije hteo da se pomeri. A sve drugo u manastiru fotografisao sam bez ikakvih problema. Nakon toga desilo se nešto što je u potpunosti potvrdilo moje slutnje. U prostoriji sa kamenom, osim mene, nalazili su se i iguman manastira i jedan monah. Pred njima sam izvadio kopiju Katahronosovog spisa koji sam poneo sa sobom i počeo da čitam one delove teksta za koje sam pretpostavljao da su neka alhemijska formula. Dogodilo se nešto zadivljujuće. Kamen se podigao sa postolja, počeo da lebdi u vazduhu i bljesnuo svetlošću koja je preplavila celu prostoriju. Nastavio sam da čitam zagonetne reči i ubrzo osetio nešto neverovatno. Neka nevidljiva sila me je jednostavno podigla sa tla, a to se desilo i sa igumanom i monahom. Dok sam čitao alhemijsku formulu ta sila nas je držala na metar i po od poda. Jednostavno kao i kamen lebdeli smo u vazduhu. Pri tom, osećao sam neverovatnu smirenost i ispunjenost, kao da sam zaista blizu Boga…“
(„Zona sumraka“)
Ivana Kronja,
teoretičar medija i filmolog, govori o ekskluzivnosti fenomena turbo-folka u Srbiji:
„Srbija se devedesetih godina nalazila u vrlo specifičnoj i pre svega paradoksalnoj situaciji: s jedne strane bila je kulturno i ekonomski izolovana, odsečena od sveta i u neposrednom ratnom okruženju, dok je s druge strane bila potpuno izložena uticajima najgorih proizvoda zapadne i ne samo zapadne masovne kulture. Turbo-folk je pomirio te suprotnosti i istovremeno održavao naš izolacionizam natopljen nacionalizmom i slao poruke o društvu potrošnje…“
(„Glas“)
