Srba Josijević,
vlasnik seks-šopa u Jagodini, govori o poslovanju svoje prodavnice:
„Početkom januara prodali smo skoro 100 vibratora i ženskih gumenih polnih organa. Ulazimo u Evropu krupnim koracima, moderni smo, pratimo trendove. Rekvizite ne prodajemo mlađima od 18 godina, mada mladi i dolaze veoma retko. Muškarci srednjih godina kupuju lutke na naduvavanje. Takođe, dolaze kupci iz okolnih gradova, koji su manji, na primer Ćuprija, Paraćin, Svilajnac.“
Šta se najbolje prodaje:
„Lutke idu odlično. Ovca na naduvavanje, tačnije jagnje, jedan je od brojnih rekvizita u ponudi. Cena joj je pristupačna, a mušterije naručuju samo putem telefona i uglavnom iz drugih gradova.“
Da li ima reklamacija:
„Bilo je i reklamacija. Onima kojima je nepoznato da vibratori rade na baterije, kada se one potroše, dolaze da se žale i da robu reklamiraju, jer, navodno, kratko je radio.“
Ko ne dolazi u radnju:
„Iskreno, nisam video nijednog homoseksualca da je kupio neko od pomagala. Ili šalju drugarice da to kupe ili se boje da dođu kod mene, pošto me bije glas da ne volim homoseksualce. A možda ih prosto u Jagodini zaista nema.“
Dragan Marković Palma,
gradonačelnik Jagodine, kaže da prvi put čuje da je u tom gradu otvoren seks-šop:
„Nemam pojma, to sada prvi put čujem! Kažete ovca na naduvavanje, šta vam je to? Nemam pojma. Otvaranjem seksi-šopova ne bavi se lokalna samouprava.“
(„Alo“)
Sandra Obradović,
TV voditeljka na Pinku, otkriva auditorijumu šta voli da jede:
„Mislim da ću se pretvoriti u kokošku koliko je jedem. Volim ribu i morske plodove, koje ranije nisam jela, ali sada se trudim da smršam i počela sam da vodim računa o ishrani. S obzirom na to da studiram, sebi obično spremim nešto na brzaka ili dođem do restorana gde drugi spremaju za mene. Znam da napravim špagete na tri načina: sa pršutom, pečenicom i šunkom, ali sam dobra i u spremanju supe iz kesice.“
(„Press“)
Tatjana Vojtehovski,
potpredsednica Pink medija grupe za odnose s javnošću, „demonstrira svoj smisao za humor“. Na novinarsko pitanje da li je Željko Mitrović vlasnik Pinka nekada posumnjao i u nju „s obzirom na celu situaciju s trovanjem“, kaže:
„Pozivam vas da dođete kod mene na kafu ili čaj, pa ako završite u Nemačkoj, znaćete odgovor.“
U čemu se zapravo ogleda razlika u godinama između nje i Nenada Čanka, sa kojim se, kako kažu, nalazi u emotivnoj vezi:
„U situacijama kad bih ja da idemo na ludu žurku, a on bi da gleda film i spava.“
(„Kurir“)
Nikola Samardžić,
„profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i rođen, autor je više značajnih knjiga, a posebno se interesuje za Španiju. Autor je brojnih tekstova i kolumni i vrstan polemičar zbog čega neretko dobija i ozbiljne pretnje“, govori o gradovima:
„Iako su u meni koncentrisane najgore ljudske osobine, nedostaje mi licemerje koje će iskazati vaši drugi sagovornici. U Beogradu nema muzeja, ne postoje pozorišta, nemamo operu, nemamo kulturne lidere u umetnosti, zatvoreni su bazeni, vazduh zagađuju proleteri sa istrošenim automobilima… U Beogradu normalna porodica ne može normalno da se provede, a da ne bude izložena tuđoj agresiji, primitivizmu, gužvama, lošoj umetnosti ili uzurpiranom gradskom prostoru…“
(„Novi magazin“)
Dejan Nestorović,
striper, posle nastupa u jednoj novosadskoj diskoteci, dobio je pretnje, navodno od gazde. Nije čekao da se pretnje i obistine, pa je u pomoć pozvao lično ministra policije:
„U roku od pet minuta javio mi se njegov saradnik i uputio na načelnika SUP-a Novi Sad. Zbog postupka koji je u toku ne bih iznosio više detalja, ali zaista sam ponosan na srpskog ministra policije Ivicu Dačića. Ne samo što me je spasio već i što je političar koji drži reč. Dok je on ministar, mogu mirno da spavam. Sigurno ne samo ja, već i ostali građani. Voleo bih da se i drugi političari ugledaju na Ivicu Dačića, a ne da obećavaju mnogo, a odmah zaborave sve šta su rekli čim izađete iz njihovog kabineta. Očito je, i na svu sreću da postoje i oni koji se drže zakona i svojih ovlašćenja kada su na vlasti. Jedan od njih je političar, a mogu slobodno reći, državnik i veliki diplomata – Ivica Dačić.“
Zašto misli da bi Milka Forcan trebalo da dođe na čelo Srbije:
„Dosta nam je tog dugogodišnjeg ultranacionalizma i kvazialtruizma, nelogičnih podela i lažnih obećanja i evropskih snova bez onog konkretnog i odlučnog. Tvrdim da prosperitet Srbiji može doneti žena poput Forcanove, žena lepote i uspeha.“
(„Svedok“)
Milan Gutović,
glumac, govori o glavnom liku TV serije „Bela lađa“, političaru Srećku Šojiću, čiji lik tumači:
„Pokazalo se da je Šojić po svojim postupcima i političkim potezima neobično sličan ljudima koji se sada bave politikom. Zbog toga Šojić nije čak ni karikaturalan. Bezopasan je za svoju okolinu i to je jedino što ga izdvaja od karikatura koje u ovom momentu vode Srbiju. Mislim da ga je to učinilo gledaocima simpatičnim, za razliku od ovih drugih koji izazivaju lepezu osećanja koja se kreću u od gađenja do mržnje.“
Koju predstavu bi izdvojio iz repertoara beogradskih pozorišta:
„Nisam odavno išao u pozorište, a i nemam dar koji je potreban da moj ukus namećem nekome u vidu saveta.“
Zašto je u našoj tranziciji estradizaciji svakodnevice potisnula umetnost na margine javnog života:
„Od visine sredstava koja se izdvajaju iz budžeta za pojedine delatnosti u državi zavisi koji broj baraba i lopova će se oko te delatnosti okupiti. Kultura ima minimalan udeo u budžetu i zato se samo male barabe, tipa džeparoša, na tom planu muvaju. Ali bez obzira na te bitange koje su u kulturi godinama, umetnost je kod nas bila na marginama oduvek.“
Šta bi Milan Gutović poručio mladim glumcima koji se nalaze na početku karijere:
„Ništa! Jedna poslovica kaže: „Daj ti meni pare, a ne savete!“ Pare im ne dam, a saveti im ne vrede. Da su im ičiji saveti vredeli, slušali bi roditelje koji su ih savetovali da se bave nečim drugim.“
(„Blic“)
Isidora Bijelica,
„književnica, otvorila je vrata svog doma na Dorćolu, delu Beograda koji zbog velikog broja umetnika koji u njemu žive zovu Grinič vilidž, radoznaloj novinarskoj ekipi. U stanu se primećuju nekonvencionalna atmosfera i veliki broj slika kako domaćih tako i stranih autora. Na zidu u spavaćoj sobi opažamo i veliku sliku Arkana i Cece, koju je, kako Isidora kaže, radio jedan mladi umetnik“:
„Krevete sam pravila jer volim da su niski, a baldahine sam dovukla sa Mauricijusa i Balija. To mi je bio san kada sam bila klinka, pa sam tako sebi ispunila želju. Volim da se ušuškam u jastuke i da u krevetu pijem kafu, pišem, telefoniram i razmišljam. Omiljeno mi je kupatilo na gornjem spratu, gde iz kade kroz prozore na krovu mogu da gledam nebo. Pogled sa moje WC šolje je genijalan. Tu mi je džakuzi sa bojama protiv stresa.“
(„Press“)
Bogoljub Mitić Đoša,
glumac i TV voditelj, dobio je na poklon automobil marke „mercedes“ C klase od Keneta, vlasnika firme Pam-ek i bivšeg člana UO EPS-a, osumnjičenog da je učestvovao u malverzacijama u vezi sa izgradnjom puteva u okolini Požarevca, koji je nedavno i uhapšen, kaže:
„Poznajem Keneta i odličan mi je prijatelj! Dovodio sam majstore iz Vlasotinca kod njega na izgradnju. Bio mi je sponzor za neke emisije koje još nisu emitovane i siguran sam da ćemo sarađivati čim bude prošla cela ova halabuka. A što se ‘mercedesa’ tiče, moja je stvar da li meni neko kupuje ili ja sam sebi to mogu da priuštim. Kene je mene mnogo zadužio u životu i dao mi mnogo više nego što vredi jedan ‘mercedes’.“
(„Kurir“)
Ivica Dačić,
ministar policije, demantuje navode da je on jedan od političara zaslužnih za nagodbu Svetlane Ražnatović i države:
„Nisam je štitio! Ona je hapšena u vreme vlasti DOS-a. I nije Ceca meni pevala, već Vojislavu Koštunici. Njega je hvalila, a ne mene. SPS nikada nije imao veze s njom, a to što smo mi prijatelji, ne znači da ona ima bilo kakve privilegije.“
Hoće li i dalje da odlazi kod nje na rođendane i slave kao do sada:
„Ne znam kako će da slavi rođendan u ovim uslovima, ali sigurno da mi ova pozicija ne dozvoljava baš tako lako da se viđam s nekima. Ne odričem se prijatelja, ali otkad sam postao ministar, sve se gleda dvostrukim očima. Ona je i dalje moj prijatelj, ali neću da otežavam položaj ni sebi, ni njoj. Dakle, neću više ići kod nje!“
(„Alo“)
