Svetozar Marović,
predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora:
„Deset miliona ljudi u Srbiji i Crnoj Gori uhapšeno je pred vratima evropske budućnosti.“
(„Blic“)
Dragana Ognjenović,
modna kreatorka, o svojim kupcima kaže:
„Kupci mojih kreacija su neobične, zanimljive, samosvojne, inteligentne persone…“
„Jedan od najmuževnijih i najduhovitijih Beograđana apsolutno je advokat Božo Prelević!“
(„TV Novosti“)
Bogdan Tirnanić,
„novinski pisac, ateista hrišćanske provenijencije“, o poznatim komšijama:
„Ja sam neke od tih ljudi, koji se danas zovu političarima, poznavao i pre nego što su to postali. U ulici stanuje Goran Marković, pa Hamdija Jusufspahić, Labus, pa ja, pa Koštunica. I da se održe izbori samo za Jevremovu ulicu, ko bi pobedio? Pa normalno – Hamdija Jusufspahić. On ima disciplinovano biračko telo koje nije prevrtljivo.
Pravim se da su oni ljudi koje sam nekad poznavao, da se samo isto zovu kao neki današnji političari. Imao sam glupu ideju da ću te ljude sačuvati od današnjih političara. Onda sam ustanovio da je to pogrešna taktika, da oni samo liče na one ljude koje poznajem, ali da su, u stvari, zombiji.“
(„Borba“)
Tomislav Nikolić,
zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, „proveo je deset dana u novembru na Kubi, i tako postao prvi političar sa ovih prostora, od vremena Josipa Broza, koji je otišao u zvaničnu posetu ‘komunističkom raju’ Fidela Kastra“.
„Kuba izgleda onako kako je opisao Kolumbo – kao raj. Ja sam tamo video da neko brine o svom narodu i nisam primetio nezadovoljne ljude. Pre polaska govorili su mi: Ma koja Kuba, kad umre Kastro, Amerika će dodati samo jednu zvezdicu na zastavi. Ali, nije mi se to učinilo. Tamo žive ljudi kojima je Kastro predsednik, i ne čini mi se da im je on nametnut. Misle svojom glavom. Slobodni ljudi. Priznale su mi kubanske žene da muškarci tamo imaju više privilegija nego u ostatku sveta.
Kubanci su, inače, veseli ljudi. Tešku egzistenciju imaju, ali uveče kad sam izlazio, viđao sam ih kako igraju i pevaju. Kao što su mene od malih nogu u kući učili da igram kolo, tako tamo deca igraju od ‘ovolicnog’ i sambu i rumbu i salsu i ča-ča-ča.
Odem da kupim CD, oni ga stave u uređaj da probaju da li je ispravan. Čim je počela pesma, svi igraju. Starija žena od 50 godina, sa obimom struka 140, nosi kratke pantalone i igra. Zaista sam se osećao kao da sam među svojima.“
(„Glas javnosti“)
Slobodan Orlić,
funkcionar SDP-a, u rubrici „Sasvim lično“ otkriva o sebi:
Imate li komplekse?
– Da li bi trebalo?
Da li biste nešto promenili kod sebe?
– Za sada ne.
Zbog čega se najviše kajete?
– Ne kajem se ni zbog čega.
(„Blic“)
Aleksandar Vučić,
funkcioner SRS-a, govori da će Srpska radikalna stranka uskoro pokrenuti novu inicijativu za opoziv predsednika Borisa Tadića, a o podnošenju zahteva za izglasavanje nepoverenja Vladi radikali će odlučivati početkom godine:
„Obećavamo Tadiću da nećemo paliti duga svetla i uvoditi irske setere u Skupštinu.“
(B92)
Dragan Jočić,
ministar policije u Vladi Srbije, o sebi i građanima:
„Mi pre svega ne smemo da remetimo mir građana, to ih iritira. Kada se ja krećem sa svojom pratnjom, koju inače ne volim, po urbanoj sredini, odnosno po gradu, ja to radim na vrlo diskretan način.“
(B92)
Zoran Anđelković,
funkcioner SPS-a, ne samo da ne veruje da je bilo atentata na Borisa Tadića već misli da je reč o tome da je DS prinuđen da političkim marketingom skrene pažnju javnosti na sebe i da se DS-u priviđaju određene stvari: „Ne vidim razlog da se povodom navodnog atentata na Tadića pravi tolika fešta pošto smo pre nekoliko meseci imali izjave pojedinih ljudi koji su svakog meseca govorili da se na njih sprema atentat. Svako ko se bavi politikom i javnim životom mora da pazi s kim se druži i kakvim poslom se bavi.“
(B92)
Biljana Cincarević,
slikarka, „mlada u odnosu na godine koje su potrebne za takav uspeh“, priča o tome kako je počela:
„… Mojim šaranjem po betonu, ispred kuće. Stalno sam crtala belom kredom Lepu Brenu i još neke lepe i zgodne tete.“
(„Sofija“)
Jovan Ćirilov,
„pozorišna legenda, hodajuća enciklopedija“, otkriva neke zanimljive situacije iz svog života:
„Jednom su me Mira Trailović i Mihiz nabeđivali da se drogiram i kada sam zavrnuo rukave, a oni videli da nema ništa, rekli su da se špricam u debelo meso. Onda sam skinuo pantalone. U tom trenutku ušla je sekretarica Nela i potpuno se zapanjila kada je prema njoj sinula moja guzica.“
(„Plejboj“)
Vojin Ćetković,
„popularni glumac, junak televizijskih serija i miljenik devojaka“, o svom statusu seks simbola, kaže:
„To je bilo pre pet-šest godina, posle su prestali da me stavljaju na te liste što me je obradovalo. Ne znam zbog čega sam opet postao nekakav simbol, pošto nisam hermafrodit i nemam pojma kako delujem na žene. Ali, ako kažem da nemam nikakve veze s tom vrstom seksualne promocije, ispalo bi da sam neki šonja.“
Zašto se ne zaljubljuje u partnerke u poslu?
„Nisam nikada mešao te dve stvari: gluma i posao. Operisan sam od fenomena ‘erekcija u kadru’.“
(„Plejboj“)
Jelena Jevremović,
pevačica, „nasmejana, vesela i uvek spremna za akciju, kćer legendarnog pop tenora Mikija Jevremovića“, ozbiljno objašnjava kako se odlučila za tetovažu sa motivom krilatog konja:
„Odlučila sam da se istetoviram i to sprovela u jednom danu. Tražeći crtež koji će mi se dopasti, odlučila sam se za pegaza. Prijatelj mi je objasnio da je on oličenje plemenitosti, energije i slobode, i rekao mi da je to zapravo moja slika. Bez trunke dvoumljenja skinula sam gaćice, namestila guzu i obavila žigosanje.“
(„Plejboj“)
Milovan Drecun,
nekada uvaženi vojno-politički analitičar RTS-a, sada ima priliku da otkrije sve što zna, na primer, o Hagu:
„Priča s Hagom je sada već potpuno jasna. Mislim da je za našu državu neprihvatljivo da sudi generalima koji su branili našu zemlju od NATO agresije. To bi bilo isto kao da je car Lazar preživeo boj na Kosovu i da su mu onda suduli zato što je otišao s vojskom na Kosovo. Normalno, neki u Srbiji tako razmišljaju. To je protiv nacionalnih interesa.“
(„Ogledalo“)
Oliver Vulović,
u uvodniku magazina koji kao svoj reklamni slogan ima reči „Svi pišu isto, a mi istinito“ žali se kako nije prošlo mnogo od vremena kada su holandski političari govoreći o našoj vladi i o našoj državi govorili o terorističkoj vladi i o terorističkoj državi:
„Situacija je otišla toliko daleko da je holandska vlada slala obučene teroriste na našu teritoriju s namerom da ubiju predsednika SR Jugoslavije. Dvojica od njih su bila uhapšena, a bili su krenuli na ‘odmor’ sa punim prtljažnicima eksploziva i detaljnim mapama predsedničke rezidencije u Beogradu. Sva uveravanja tadašnje srpske vlade da se na Kosmetu i u Bosni radilo o klasičnoj borbi protiv fundamentalizma i terorizma nisu vredela…“
(„Ogledalo“)
Marko Nicović,
„međunarodni ekspert za narkotike, poznati majstor karatea, uspešan advokat i aktivan svetski policajac“, priča kako je stekao nadimak Siva Lisica:
„Taj nadimak sam dobio od kolega. Lisica je simbol lukavstva, a ja sam se uvek trudio da spretnošću i intelektom nadmudrim protivnike.“
O svojim strastima, priča:
„Putovanja su deo moje životne filozofije. To je jedino bogatstvo koje niko ne može da ukrade. Bio sam profesionalni policajac, tajni agent, kaskader, uvek sam se bavio visokorizičnim profesijama. Prisustvo opasnosti budi duh života i njegove vrednosti, no mene je uvek vodila maksima da sreća prati hrabre.“
(„Sofija“)
Nataša Ninković,
glumica, voli da vozi:
„Uživam u brzoj vožnji! Sada bi moj suprug dodao: ‘Eh, da si još i dobar vozač, ne bi mi smetalo!’ Ali, pošto se trenutno ja pitam, sigurna sam da za jednu ženu stvarno dobro vozim, mada znam da napravim i neki prekršaj! Onda se, ovako tvrdoglava prepirem s policajcima, ali mi uvek oproste, jer sam naučila da se smejem. Obično reagujem: ‘Pa što baš mene da zaustavite!’
Nekad mi se tako učini da sam povlašćena, ne zato što sam javna ličnost, nego, eto, ne znam ni sama… Na primer, dok čekam red, uvek mislim da moram da budem prva, jer se samo meni žuri…“
(„Sofija“)
