Stanislav Hočevar,
beogradski nadbiskup, posle sastanka sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem kaže da crkve osećaju odgovornost za tranziciju u društvu u Srbiji i zbog toga se predstavnici crkava redovno sastaju i razgovaraju:
„Sunce danas među nama ukazuje da je ovaj susret bio nešto sunčano za našu budućnost i crkve žele da uvek unose svetlost u naša zajednička nastojanja.“
(B92)
„Svet“
piše kako je general Momčilo Perišić „priredio oproštajni spust na Kopaoniku“:
„Ma šta rekli zlobnici, slavni general održao je pred spust drugarsko poselo na kojem je demonstrirao kako su ga neprijatelji nabedili da je delio diskete, kasete i DVD-jeve balkanskom šefu CIA pokazujući da on uopšte nema džepove, a da se ne priča o tajnim skrovištima. Gospođi koja ga je pre spusta zamolila za broj telefona objasnio je da tamo kud ide dele mobilne bez baterija, ali da pisma stižu i da je dovoljno napisati ‘zadnja pošta Hag’.
Kad je stigao u dolinu, po vojnički pedantno složio je skije i štapove a onda se zaputio ka Holandiji dok su mu gosti nazdravljali patriotskim pićem – vrućom rakijom za srećan put.“
(„Svet“)
Vasilije Vujić,
hipnotizer, koji „ljude ne tera da laju ili skaču kao žaba, već želi da pomogne“, prepričava neke od slučajeva iz svoje ordinacije:
„Prvi put u životu, jednog momka sam uveo u najdublje moguće stanje hipnoze kad sam imao 23 godine. Učinio sam da mu ruka bude neosetljiva na bol. Uzmem cigaretu i stavim žar na ruku. Ne reaguje. Približim drugoj ruci, on reaguje. Onda sam mu dao sugestiju da mu je celo telo ukočeno, stavio mu glavu na jednu, a noge na drugu stolicu. U početku sam to radio estradno – da nateram momka da ljubi stolicu, misleći da je reč o prelepoj devojci. Da ne može da podigne kutiju cigareta, da ne može ustati iz stolice ili se pomeriti sa mesta. To ne radim već 30 godina, ali s takvim stvarima stekne se veliko iskustvo…. Sve što je psihosomatika može se rešiti hipnozom. Dolaze, recimo, da bi se oslobodili kockanja. Bilo je slučajeva da traže pomoć jer ne znaju gde su zaturili neki novac. Regresiram ih, vratim u prethodni period.“
Ko su njegovi pacijenti?
„Ženski svet dolazi zbog frigidnosti, muški zbog impotencije… Dolazili su bračni parovi, pa žena želi da hipnotišem muža kako bi hipnotisan rekao da li ju je prevario. Takve otkačim ladno, jer to ne radim… Muzičari i pevači su česte mušterije. Kod njih postoji trema pred svaki nastup, i to se hipnozom bez problema rešava. Pevači koji lepo pevaju u budnom stanju, u hipnozi pevaju fantastično, za nekoliko glasova bolje od normalnog pevanja. Kad dobije posthipnotičke sugestije (sugestije koje se daju u hipnozi, ali se izvršavaju u budnom stanju) on za samo nekoliko seansi mnogo bolje peva nego što je pevao.“
O hipnozi „na daljinu“:
„Ajd’ da vidimo može li i preko novina. Potpuno se opustite. Gledajte me pravo u oči. Nemojte treptati ni pomerati pogled. Spavajte, vi jedino želite da spavate. Vaši kapci postaju sve teži. Vi čujete samo moj glas i ništa više… Izvršićete sva moja naređenja…“
(„Glas javnosti“)
Prljavi inspektor Blaža,
muzičar, o kućnim poslovima i čistoći:
„Usisavam, perem sudove, brišem prašinu. U trenutku kad počnete da radite po kući, kad-tad vam to postaje opsesija. Kada se prvi put uhvatite ‘metle’, postajete ovisnik o čistoći. Shvatam one žene koje po ceo dan briskaju nešto. Kada vidim da je napadalo po TV-u ili miniliniji, istog trenutka mi je praško u ruci. I niko ne treba da me opominje. Što sam stariji sve više ličim na Hauarda Hjuza koji je na sastanke dolazio u rukavicama, a pre ulaska u prostoriju obavezno maramicom brisao kvaku na vratima. Kao da sam opsednut grinjama i mrvama. Pa, ja samo čaše ispiram u devet voda. Ivana radi do pet, a kada stigne kući, prašinu i ne primećuje. Možda zato i što je nema.“
(„Glas javnosti“)
Jelena Karleuša,
pevačica, govoreći o ralozima za razvod od Bojana Karića, sinovca biznismena i lidera Pokreta snaga Srbije Bogoljuba Karića:
„Znam da me Bogoljub nikada nije voleo, i da je oduvek imao negativno mišljenje o meni. Zvuči bolesno, ali on je u meni video konkurenciju. Kao da se trkamo u istoj trci, kao da ja nisam pevačica a on biznismen koji bi hteo da se bavi politikom. S druge strane, ja sam o njemu uvek imala lepo mišljenje i branila ga po raznim TV emisijama kao lavica, od Vučića i ostalih. Poverovala sam u njegove priče da porodica mora da se drži zajedno, i u dobru i u zlu. A on mi je vratio tako što me je nakon jedne od tih emisija pozvao i rekao mi: ‘Nemoj više da me braniš, ti si bre negativna.’ Nikada se nije pomirio s tim da ja budem devojka, kasnije i žena njegovog sinovca.“
(„Kurir“)
Predrag Popović,
nekada čuveni glavni urednik još čuvenijeg dnevnog lista, sadaTV kritičar magazina „Evropa“, piše o emisiji „Timofejev“:
„…Sam sebe denuncira gledaocima, pokazujući kako je vreme nemilosrdno: eto šta je nastalo od voditelja nekada kultne emisije ‘Od trača do istine’. Sada cakleći se od pomada kojima ga farbaju, preznojen pod reflektorima, dizajniran i harizmatičan ko cvrkutavi Žarko Korać, sve sa bar kodom preko ćele, uzalud pokušava da podvriskivanjem i roktanjem stvara iluziju veselog raspoloženja.“
(„Evropa“)
Bogoljub Karić,
u rubrici „Sasvim lično“, o svom hobiju, kaže:
“ Volim da se bavim biljkama u svom vrtu. Sadim i negujem mediteranske biljke jer je pravi izazov dušom, snagom i voljom pobediti klimatske uslove. U mom vrtu rastu palme i rađaju smokve.“
Da li biste nešto promenili kod sebe?
„Ono što sam hteo da promenim, promenio sam. Obrijao sam brkove.“
(„Blic“)
O jednom susretu sa Danicom Drašković i Mirom Marković priča:
„Bilo mi je interesantno da gledam kako njih dve sede zajedno. Imate tu dve osobe izuzetno inteligentne, pametne, šarmantne.“
Kako ste uspeli da balansirate?
„Takav sam tip. Sa Kosova i Metohije sam. Mi smo pod Turcima bili pet stotina godina. U genima nam je moć preživljavanja pod pritiscima.“
(„Glamur“)
Mima Karadžić,
glumac sa etiketom zavodnika, na pitanje da li su mu otkopčane košulje imidž, kaže:
„Ne. Celog života idem u majicama kratkih rukava, raskopčan, jer se tako najlepše osećam. Nikada ne stajem pred ogledalo da vidim kako mi odeća stoji. Ne robujem tim stvarima.“
(„Glamur“)
Dr Radoš Ljušić,
istoričar i direktor Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva, opominje „kako je teško kod nas sprovoditi reforme“ i predlaže:
„Mi smo kao narod suviše emotivni i nagli i nespremni da dublje proniknemo u sopstvene zablude i probleme, pa svojom površnošću preskupo plaćamo sopstvene greške.
Neko bi morao da uspori srpski nagon, kako bi ovaj napaćeni narod, često mučen zbog sopstvenih slabosti, mogao bezbolnije da se uklopi u svoju balkansku i evropsku okolinu. Nismo mi ni najgori ni najbolji, mi smo brzopleti i nestrpljivi, pa Srbe valja obuzdavati, kao nemirno ždrebe koje večno trči pred rudom.“
(„Pravoslavlje“)
Jelena Jovičić,
glumica, priča:
„Dok sam u Los Anđelesu večerala u restoranu našeg Dan Tane, neki neugledni čovek sa šeširom i fajerkom je non-stop gledao u mene. U jednom trenutku sam mu namignula, iz zezanja, misleći da je Srbin, i dobacila mu: ‘Tebi, tebi namigujem.’ Srela sam ga opet napolju i počeli smo da razgovaramo, kada mi se predstavio skapirala sam da razgovaram sa čuvenim holivudskim glumcem Benisiom del Torom. Bio je oduševljen što sam glumica, a načisto je odlepio kada sam mu rekla da sam glumila kod Kusturice, čiji je veliki fan.“
(„Kurir“)
Miomir Lazić,
„književnik i publicista, o prljavom scenariju odlaska Ramuša Haradinaja u Hag“:
„On se sigurno na Kosovo i Metohiju neće vraćati najmanje pet-šest meseci. Tada se može očekivati da će biti pušten da se brani sa slobode. Kazna koja mu je predviđena neće biti duža od tri-četiri godine, a inače uveliko mu se priprema vila u jednoj od evropskih zemalja u kojoj će tu kaznu izdržavati. Odatle će, verovatno, nastaviti da utiče na političku situaciju.“
(„Srpski Nacional“)
