Siniša Kovačević,
dramski pisac, na pitanje da li „bolji život ima alternativu“, kaže:
„A koji je to bolji život sa ukusom poniženja u ustima? Koji to bolji život sa punim frižiderom i novim automobilom ispred nove kuće, ako vam komšija spava sa ženom? O tome se radi – kakav crni bolji život. Nemojte mi reći da je u duhovnoj vertikali jednog naroda debelo crevo važnije od kičme. Da je važniji čmar od srca.“
Zašto je Kosovo dobilo nezavisnost?
„To Ameriku oslobađa potrebe da proizvede deset nosača aviona koje će sutra, za 50 godina, kada napadnu Rusiju, morati da parkiraju duž obale Rusije ili Crnog mora. Iz Albanije 150.000 dobrovoljaca mogu da se mobilišu u toku jednog prepodneva za istočni front. Primetite samo kako se taj globalistički prsten polako sužava oko Rusije. Suština je u tome što energenti nestaju – još 20 godina nafte u Severnom moru, 70 godina u Saudijskoj Arabiji, i onda je kraj. A, onda ostaje samo ta Sibirija, koja treba da neprocenjenim energetskim rezervama održava SAD i zapadne zemlje u životu.“
(„Večernje novosti“)
Srđan Đoković,
biznismen i otac Novaka Đokovića, „uručio je Zdravstvenom centru u Kosovskoj Mitrovici sanitetsko vozilo i rekao da je njegov sin Novak bio sprečen da dođe“, ali:
„Verujte mi, on je, i mnogo više nego što sam ja to hteo da kod njega usadim, vezan za kraj odakle potiče.“
(„Press“)
Milan Paunović,
profesor Međunarodnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, na pitanje „kakva je sudbina tužbe protiv Tačija, Sejdijua i Krasnićija zbog secesije Kosova“, kaže:
„Njima se može suditi samo u odsustvu. Treba raspisati međunarodne poternice i videti reakcije pojedinih zemalja.“
Da li bi im poternice ograničile kretanje?
„Naravno, ipak ima preko 150 zemalja koje ne priznaju Kosovo.“
(„Kurir“)
Mirko Stanković,
Srbin iz Nemačke, „zbog priznanja lažne države Kosovo“ vratio nemačko državljanstvo, svoj stan je deklarativno proglasio za „vilu Srbija Kosovo“, a svom imenu i prezimenu dodao je srednje ime Kosovo:
„Da, od 17. februara svaki Srbin treba da ima srednje ime Kosovo, kako bi sačuvao svoju lozu. Osećam se tako, to je jedno vredno ime, moje najveće plemstvo je Kosovo!“
Kako reaguje porodica?
„Svako ko me poznaje, a naročito porodica, zna da nisam ekscesan čovek ni pustolov. Porodica me u potpunosti podržava. Supruga, doduše, želi miran život i nije joj do publiciteta, a sinovi kažu da je to sjajna stvar. Susedi baš ne razumeju! Jedan moj sused, naš čovek, nikako ne shvata. Njemu je kultni status u životu – ‘mercedes’. Nemci, poznanici, čude se i zagledaju me…“
(„Glas javnosti“)
Slađana Milošević,
pevačica, priča:
„Moj život je praktično protekao u radu. Smetalo mi je što sam bila lišena svih zadovoljstava i iskustava dostupnih mojoj generaciji. Dok su se svi zabavljali po diskotekama, žurkama, ja sam bila na važnom sastanku, morala sam da menjam koncepcije rada diskografskih kuća, bavila se zakonima, društvenim problemama, promenom vlasti, letela sa kontinenta na kontinent, upoznavala i bila primorana da budem u društvu ljudi koji često nisu bili nimalo zanimljivi.“
(„Stil“)
Ruška Jakić,
„žena čiji je ceo život posvećen ljubavi“, priča kako ju je kćerka prevaspitala:
„Bilo je ratno vreme i pretili su da će nam isključiti telefone. Otišla sam kod nje u Milano i rekla joj da ću se ubiti ako ne budem mogla bar telefonom da je čujem, na šta je ona meni sasula surovu rečenicu koja je bila moj najveći učitelj. Rekla je: ‘Ako sam ja jedini razlog zbog kog živiš, onda se i ubij.’ Tog trenutka je mene užasno zabolelo, a posle sam shvatila da je ona želela mene da nagna da nađem i druge radosti života.“
(„Stil“)
Jasmina Mihajlović,
književnica, otkriva „recept za pisanje romana“:
„Kad sednem da pišem, gotovo se nabildujem racionalističkom energijom svoje muške strane ličnosti, a istovremeno dam da iz mene izađe sva emocionalna, intuitivna energija moje ženske strane ličnosti. Mislim da književnicama generalno nedostaje još uvek neka vrsta spartanske discipline pisanja. (Muškim piscima je mnogo lakše, oni ne moraju da misle na kuvanje ručka za taj dan.)
(„Stil“)
Veljko Erčić,
mladoženja, u rubrici „Venčanje za pamćenje“, u novom listu „Svadba, svadba“, priča kako je sa svojom izabranicom Draganom, „čim su završili crkveno venčanje seo u utovarivač i provozao se centrom Čačka“:
„Direktor firme odlučio je da se utovarivač koji je star mesec dana dotera sa kamenoloma, opere i ukrasi za našu svadbu. Veljko je doneo mašne koje smo sami napravili, a šef mehanizacije Milorad Ćirović zavario je za kašiku fotelje koje smo prekrili belim čaršavima. Kad se tako doteran utovarivač pojavio pred crkvom, svi su bili zapanjeni.“
O poklonima:
„Kad je reč o poklonima, dobili smo isključivo novac i to ne zbog toga što smo insistirali, već je to običaj u Čačku. Pošto živimo u iznajmljenoj kući, nismo želeli da je pretrpavamo aparatima i raznim stvarima.“
(„Svadba, svadba“)
Vladan Vasić,
mladoženja iz sela Klenj, priča šta su on i njegova izabranica Ivana hteli, a šta nisu na svom venčanju, gde su „ugostili 500 ljudi, a muzičari zaradili 15.000 evra“:
„Nas dvoje smo imali žalju da naša svadba traje jedan dan. Supruga i ja ne volimo da se eksponiramo i nismo želeli da narod mnogo priča o našoj svadbi, a razmišljali smo i da li je potrbno da izađemo u novinama. Ipak, hteli mi to da priznamo ili ne, neminovno je da je naša svadba bila najveća i po broju gostiju i po cehu koji je napravljen.“
(„Svadba, svadba“)
Tamara Jestorović,
supruga fudbalera Nenada Jestorovića, priča o svojim navikama:
„Za mene kažu da nisam tipična žena fudbalera i da imam poseban stil oblačenja. Nikad se nisam isticala zbog toga što je moj muž poznati fudbaler. Firmiranu garderobu kupujem samo ako mi se svidi model, a ne zbog same marke.“
(„Svadba, svadba“)
Nataša Miljković,
TV novinarka, autorka emisije „Ključ“, o roditeljima i svojim počecima na Sudiju B:
„Sramotu koju je osetio (otac, prim. ur.) zato što se njegova jedinica pred kamerama igrala kondomima punim vode nije hteo da mi oprosti mesec dana. Iako većina roditelja pokušava da uđe u život svog deteta, on ne komentariše ono što radim, kako se oblačim, čak mislim da ne čita moje intervjue. Mama je drugačija. Ona radi u Centralnom zatvoru kao socijalni radnik i ima paranoju od svega. Na poslu svakodnevno gleda ljude s devijantnim ponašanjem, pa se prema meni zaštitnički ponaša i majčinski i profesionalno.“
(„Glorija“)
Andrija Bikić,
model, „miljenik modne kuće Dolče i Gabana“, o ljudima koji ga okružuju:
„Mladići se mnogo više druže i manje pričaju o poslu. Često igraju fudbal, diskutuju o politici i atmosfera je zaista prijatna. Kod žena je sve obrnuto. Devojke samo gledaju gde je fotograf, da li ih snima neka kamera, najvažnija stvar na svetu im je kakvu će haljinu da nose, koja od njih ima prvi izlazak, koja će da otvori ili da zatvori reviju. Otimaju se oko frizera i šminkera. Neke su u stanju da koriste kolege kao objekat samo zato što će njihove fotografije biti zanimljivije novinama ako su u društvu nekog muškarca. U ovom poslu sve više ima devojčica koje počinju da rade sa četrnaest godina. Svet mode i naslovne strane prestižnih magazina toliko ih slude da mi se ponekad čini kako su im potrebni ogromni tegovi da bi se spustile na zemlju. Priznajem, stvarno imam problem u komunikaciji sa tom decom. Zato se, uglavnom, družim s manekenkama mojih godina, jer se bolje razumemo i slažemo.“
(„Glorija“)
Mane Šakić,
sin Olivere Katarine, slikar i ugostitelj, o Beogradu:
„U tom gradu sam rođen i mnogo ga volim. Rušen je bezbroj puta, a opet je nepokoren. Beo je jer je njegov duh čist. Biti Beograđanin jeste duhovna kategorija. Da bi duh i telo bili u skladu, sve fasade bih ofarbao u belo.“
Asocijacija, na slovo „I“ , mu je „ikona“:
„Ikona i puške sigurno će stajati na zidu moje porodične kuće.“
(„Glorija“)
Milorad Pavić,
pisac, „o knjizi Drugo telo, koja svojom religioznom tematikom pobuđuje veliku pažnju:
„Obraćam se svakom čitaocu koji ne voli da umre. A što se Biblije tiče, iz nje sam pažljivo iščitao nekoliko stvari. Naći ćete u tom romanu kao u nekom priručniku za zdravu ishranu šta je Hristos jeo posle ustajanja iz groba, to jest šta mi treba da koristimo ako hoćemo da i telo, a ne samo duh, krene Njegovim putem.“
(„Glas javnosti“)
