Zoran Bata Mirković,
fudbaler, vratio se u Partizan i priča:
„Da sam mogao podelio bih se na pola i jednom nogom bih se vratio u Partizan, a drugom bih otišao u Kinu da opet radim sa svojim starim trenerom Tumbakovićem…“
(„Danas“)
Čeda Čvorak,
član grupe Luna, objašnjava zašto ne pije guste sokove:
„Najveći blam doživeo sam na koncertu u Kruševcu. Pred sam izlazak na binu popio sam gusti sok od kruške koji mi je neko ponudio. Bio je pokvaren, a ja to nisam znao. Maja i ja smo izašli na scenu i kroz deset minuta presekao me je bol u stomaku. Takav bol doživeo sam samo dva puta u životu. Mislio sam proći će. Ali, nije. Kada sam video da je vrag odneo šalu, iznenada sam bacio mikrofon iz ruke i otrčao do toaleta. Maja je ostala sama i ništa joj nije bilo jasno. Posle pet pesama, pridružio sam joj se na sceni. Objasnio sam ljudima da me je nužda naterala i zamolio ih da mi ne zamere. Od tada više ne pijem guste sokove. Jedino ako baš umirem od žeđi mogu da popijem bistri sok, ali gusti – nikako!“
(„Večernje novosti“)
Radoš Ljušić,
istoričar, uoči obeležavanja dva veka moderne srpske države:
„Država bez znamenja je kao čovek bez odela.“
(„Glas javnosti“)
Tanja Vukadinović,
radnica dragstora u centru grada, o sitnim krađama:
„Zaista su neverovatni. Sa osmehom nam vraćaju ukradenu robu bez imalo stida, kao da je to nešto najnormalnije. Čak hoće i da nas časte ‘za pretrpljen strah’. U početku smo obraćali pažnju na one koji izgledaju ‘sumnjivo’, a onda se ispostavilo da kradu oni najfiniji. Obično su ‘specijalizovani’ za krađu nečega, pa neko samo krade alkohol, neko slatkiše, novine… Na udaru smo i jer je u blizini škola, pa prepodne kradu deca, a popodne odrasli. Kad su u pitanju deca, obično uhvatimo onu koja su lepo obučena.“
(„Glas javnosti“)
Gojko Gojković,
poznatiji kao Gojko Obodinac, majstor koji već 36 godina popravlja belu tehniku i ostale kućne aparate, objašnjava prirodu svog posla:
„Hiljade i hiljade popravljenih šporeta, frižidera, pegli, zamrzivača, raznovrsnih kućnih uređaja. Sve što vidim ‘moje je’, dok ga ne preporodim da radi kao novo, ne odustajem… Zamislite da zbog vas zamrzivač ne radi tri, četiri dana. Pa, kod Obodinca je služba 94, ovo je Hitna, a ja sam ti, brate moj mili, lekar opšte prakse sa iskustvom od tri i po decenije i još kusur.“
(„Glas javnosti“)
Nenad Čanak,
lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, o pregovorima o formiranju nove srpske vlade:
„Svi dogovori se vrše između ljudi koji se privatno i lično dugi niz godina poznaju. Priča o demokratskom bloku zapravo je čist falsifikat, jer niti je to demokratski niti je blok. Jedino im inicijali odgovaraju.“
(„Danas“)
Saška Karan,
folk pevačica, koja se, kako tvrdi, duži vremenski period pre 5. oktobra 2000. godine nije pojavljivala u javnosti, a kada se prvi put pojavila i izrazila radost zbog tih događaja, navukla je gnev kolega. Sada je odlučila da sve razotkrije:
„Jedva čekam da mi ‘pukne film’ pa da o svemu progovorim. Uz novi album serviraću javnosti šokantnu i sočnu priču o svemu – našim vajnim političarima i ‘dobrim’ kolegama. Želim da dokažem da svi lažu da političari i estradni pevači nisu u zajedničkoj igri. Prosto, sećam se bahatosti vlasti pre ‘događanja naroda’, a reč je o ovima iz SPS-a, i pojedinih koji se prodaju za vajne demokrate, a u stvari je reč o čistim licemerima, koji danas plediraju da su pošteni i moralni. O svemu tome svi moramo da kažemo. Mi ne možemo da idemo napred ako iskreno ne progovorimo o sebi i svojoj okolini.“
(„Ekspres“)
Zef Bato Dedivanović,
crnogorski glumac, koji se proslavio ulogom Joksima u seriji Đekna još nije umrla, o sopstvenoj popularnosti:
„Mene stalno poistovećuju sa Joksimom, tako da sam ga prihvatio kao kršteno ime. Kada sam nedavno bio u Igalu, prišla mi je jedna baba i počela da me ljubi i da mi govori da me voli više od svojih sinova. Sve vrijeme me je oslovljavala sa Joksime. Kada sam joj rekao da mi je pravo ime Zef, odmah je prestala ta silna ljubav i baba me je ‘prežalila’.“
(„Svet“)
„Zona sumraka“
o biračkom spreju i njegovom uticaju na zdravlje ljudi:
„… prema podacima CeSID-a, 3 odssto građana se sa izbornog mesta vratilo svojim kućama pošto nisu pristali da svoje ruke izlažu nepoznatoj tečnosti. Veći je broj onih koji nisu ni došli do svog izbornog mesta znajući kakva ih proceduralna ‘tortura’ očekuje…
Prema informacijama kojima raspolaže naš izvor, sa sprejom su u našu zemlju još 2000. godine stigla i uputstva, odnosno objašnjenje kako građani treba da postupaju sa hranom dok imaju ovu neobičnu supstancu na prstu, kako je potrebno, odmah po dolasku sa birališta, ruke dobro oprati jakim sredstvima za dezinfekciju, i kako je neophodno da se građani u slučaju da duže vreme osećaju ‘sevanje’ u ruci obavezno obrate lekaru. Ova uputstva do dana današnjeg nisu obelodanjena zbog straha vlasti da bi se u tom slučaju izlaznost na izbore znatno smanjila…
Naš izvor ističe da su najčešći simptomi na koje se ljudi žale osip na delu prsta na koji je nepoznata hemikalija naneta. Iako je najverovatnije u pitanju samo obična alergijska reakcija, lekari ne znaju kako da je leče, pošto im nije poznato jedinjenje koje je izaziva… Interesantno je da nokat na tom desnom kažiprstu postaje veoma krt, pa se mnoge devojke sa dugim noktima žale da su baš na tom prstu slomile nokat neposredno posle izbora. Mnogi su se žalili i na nesnosan bol koji, na sreću, kratko traje. Osim toga, može se pojaviti i opšta telesna malaksalost koja je karakterističan simptom za organizam koji je otrovan.
Među srpskim vojno-političkim krugovima provejava i mišljenje da je ovaj sprej deo kontrole koju Amerika želi da sprovede nad celim svetom… U želji za globalnom dominacijom Amerikanci su smislili još jedan način savršene kontrole. Nevidljivi birački sprej, naime, ne ostaje na koži samo 24 časa, kako glasi zvanična verzija koju je građanima servirala srpska vlada, već najmanje četiri godine, odnosno, za one građane koji redovno izlaze na izbore, večno, pošto se u većini zemalja sveta izbori održavaju svake četiri godine (a u našoj i znatno češće).
Kao što je poznato, prilikom ulaska u SAD, svaki čovek prolazi i kroz rigoroznu kontrolu koja podrazumeva i upotrebu ultravioletne lampe. Očigledno je da samo Amerikanci znaju šta se sve tim sprejom može obeležiti i kako se može nečije kretanje na taj način kontrolisati. Jasno je da je nanošenje nepoznate hemikalije svojevrsno žigosanje kojim se može efikasno kontrolisati ljudsko kretanje, i ko zna šta sve još.
Najnovije vesti iz SAD nam govore i o novom načinu borbe protiv terorizma, koji podrazumeva uzimanje elektronskog otiska prsta svakog čoveka koji ulazi u Ameriku. Na taj način Amerikanci će napraviti ogromnu informacionu bazu o mnogim ljudima ove planete koji će svoju želju da uđu u tu zemlju platiti mnogo skuplje nego što su mislili – biće praćeni elektronski dok su živi.“
„Zona sumraka“
donosi „senzacionalnu vest“ da su Mladić i Karadžić sasvim bezbrižno boravili nekoliko dana u manastiru Ostrog proslavljajući veliki hrišćanski praznik Božić, i to u društvu mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića i v. d. predsednika Srpske radikalne stranke Tomislava Nikolića:
„Po rečima našeg izvora, na Badnji dan obojica su bila odevena u crkvenu odeću i imala su duge brade. Sve to znatno je izmenilo njihov izgled, tako da niko od mnogobrojnih prisutnih na Božićnoj liturgiji nije ni posumnjao da se među njima u crkvi nalaze Radovan Karadžić i Ratko Mladić… U toku ovog boravka Mladića i Karadžića u manastiru Ostrog, održan je, kako kaže naš izvor, ‘negde u blizini’, i sastanak iza zatvorenih vrata između Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Tomislava Nikolića i Amfilohija Radovića. Naš izvor nije prisustvovao tom sastanku, ali kaže da je ponešto načuo: vođeni su pregovori da kada Srpska radikalna stranka osvoji potpunu vlast u Srbiji, Ratko Mladić i Radovan Karadžić zauzmu funkcije ministra odbrane i načelnika generalštaba srpske vojske. Razgovarali su i o tome kako bi vojska preuzela kontrolu nad Kosovom, ali i o planovima o ponovnom ujedinjenju svih srpskih zemalja.“
Dejan Katalina
u kolumni „Pogled na industriju zabave“ komentariše domaće izdanje magazina „Plejboj“:
„… Da ne govoririmo kako u Demekovom ‘Plejboju’ nema onog avangardnog šmeka i hrabre dekadencije koja je odlika američkog ‘Plejboja’ i većine njegovih ekspozitura, te kako umesto mladih i u pop kulturu upućenih snaga (novinara, kolumnista, fotografa) tu rade potpuni anonimusi bez kvaliteta, izvikani filmski kritičari i ocvale mutivode raznih spisateljskih fela. Ribe zbog kojih većina muškaraca ove novine kupuje, očajno su stilizovane, gore nego u ‘Vrućem Kaju’, pa možemo sa žaljenjem da konstatujemo da srpski ‘Plejboj’, ovakav kakav je sada, nema apsolutno nikakvu budućnost.“
(„Ekspres“)
Tomislav Peternek,
urednik fotografije u „Plejboju“, o kriterijumima kojima se rukovode domaće lepotice, zainteresovane za fotografisanje u ovom magazinu:
„Naše devojke ne pitaju za novac. Jedino ih zanima da slike ne budu mnogo ‘tvrde’. To je jedini uslov.“
(„Večernje novosti“)
Nataša Mihić,
„mis februara“ magazina „Plejboj“, kaže da „u Srbiji dosta ljudi ‘Plejboj’ vezuje za neki pornografski časopis… Ja sam po prirodi buntovnik i želela sam da razbijem tu famu.“ O atmosferi sa snimanja priča:
„Bila je zaista fenomenalna. Bilo je mnogo zanimljivih situacija, posebno sa konjima koji su se toliko navikli na bliceve, da su i sami postali glumci, skidali mi kapu, gurali me… nameštali se pred kamerom.“
(„Večernje novosti“)
