Milorad Vučelić,
potpredsednik SPS-a, o privilegijama poslanika, kaže:
„Ta priča o privilegijama, platama i ostalom, deo je jedne smišljene kampanje koja se istrajno i svakodnevno vodi protiv parlamenta i demokratije. Cilj je da se uništi parlament da bi se uništila demokratija, a u Srbiji nema demokratije bez parlamenta. Skupština nije samo ono što se vidi da radi ili ne radi, parlament su i odbori. Mnogo radimo, tako da je pitanje da li smo preplaćeni. Ako vam ja kažem da sam, recimo, u Ustavnoj potkomisiji do sada proveo 50 sati, što niko nije video i koja nema nekih naročitih rezultata, onda bi to, možda, nekome bilo čudno. Ili, na stotine sati proveo sam na 60 sednica Odbora za privatizaciju i saslušao 250-300 slučajeva, što se ne vidi, a ne spadam baš u one hiperaktivne poslanike.“
Gordana Pop–Lazić,
potpredsednica Skupštine Srbije i predsednica Opštine Zemun, na temu poslaničkih privilegija, kaže:
„Naprotiv, smatram da radimo u mnogo gorim uslovima nego poslanici u razvijenim i manje razvijenim zemljama. Za kvalitetniji rad Skupštini nedostaje pomoć stručnjaka jer, evo, na 82 poslanika SRS-a imamo samo jednog savetnika sa visokom stručnom spremom.“
(„Glas javnosti“)
Momo Kapor,
književnik i slikar, zainteresaovao se za novi „imidž Srbije“ i napisao priču o tome:
„Milion evra visilo je u vazduhu iznad dugog stola za kojim niko nije mogao da smisli ništa pametnije. Milion evra – keš. Naravno, niko nije pušio. Da su pušili možda bi nešto i smislili, ovako, ništa.
‘Pa šta ti Srbi imaju, kog đavola, što nemaju drugi’, dreknu na kraju art direktor koji je već izgubio živce. ‘Sa čim da im popravljam imidž?’
‘Pušenje! Srbija je jedna od retkih zemalja na svetu u kojoj možete da pušite do mile volje gde vam padne na pamet. Zar to nije divno?’
Nemojte samo da nam ga kvarite, rekao bih da sam bio tamo. Mislim da bi taj milion evra trebalo uložiti u velike bilborde po svetu na kojima bi pisalo isto ono što je na ploči na grudima nosio jedan beogradski ludak: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE!“
(„NIN“)
Nikola Pejaković,
„u privatnom životu se do sada bavio slikanjem, režijom, glumom, pisanjem scenarija, muzikom“, a sada glumi u filmu Mi nismo anđeli 3. Na pitanje šta bi još voleo da uradi u životu, a do sada nije, kaže:
„Voleo bih da vodim prosečan život. Takođe, voleo bih da probam da ne mislim svojom glavom, već da slušam nekog ko je pametniji od mene i ko bi mi govorio šta da radim. Na takve ljude sam naišao samo u religiji. Nisam ih našao ni među umetnicima, političarima, alkoholičarima, narkomanima, dilerima, taksistima, već samo među ljudima koji se bave religijom. To me je opredelilo da od jednog momenta više ne budem ateista. Isto tako zanima me šta nas čeka posle smrti. To je najbitnija tema našeg života i mislim da jedino to ima smisla da se ispituje. Sve ostalo je ispitano.“
(„Blic“)
Dragan Kojadinović,
ministar kulture i informisanja, funkcioner Srpskog pokreta, obnove smatra da mu je najveća politička greška, „a moglo bi se reći i bolna rana, Savet Republičke radiodifuzne agencije“:
„Moj najsvežiji politički promašaj je što sam slepo verovao u iskrenost i čestitost članova Saveta RRA. Pokazalo se da je to bila iluzija.“
Ivica Dačić,
predsednik GO-a Socijalističke partije Srbije, „imajući u vidu da je u tu partiju stupio još kao omladinac“, smatra da „svako ima svoje promašaje, ali ne treba javno da ih iznosi“.
„Suština sagledavanja grešaka je da se one posle ispravljaju. Generalno, moja najveća greška je što previše verujem ljudima.“
Aleksandar Vučić,
generalni sekretar Srpske radikalne stranke, kaže da je imao „milion grešaka“, ali izdvaja onu koju je napravio u kampanji za gradonačelnika Beograda:
„Trebalo je dva dana ranije da počnem kampanju. Da sam to uradio, pobedio bih Nenada Bogdanovića, jer su mi bila potrebna još samo 24 sata da ga prestignem po broju glasova.“
(„Kurir“)
Vedrana Grbović,
prva mis Srbije:
„Roditeljima je, kad sam odlučila da učestvujem na izboru za mis SCG, to bilo malo čudno, jer ja ranije nikada nisam izrazila želju da budem misica. Posle krunisanja, mama mi je rekla da je ona još kada sam bila mala znala da sam ja spremna da ponesem titulu mis, da bi mi lepo stajala ta uloga.“
(„Ilustrovana politika“)
Marina Seizović,
voditeljka Jutarnjeg programa na B92, razumela je pitanje „da li fizički izgled pomaže“, i odgovara:
„U početku sam bila ubeđena da više koči. U školi sam dva puta više morala da se dokazujem zbog predrasuda o plavušama koje liče na Barbike. U informativnoj emisiji sam shvatila da mi je to prednost jer izgledom i šarmom najpre opustim sagovornike, da bih im onda postavila teža politička pitanja…“
(„TV revija“)
Pahomije,
vladika vranjski, posle oslobađajuće presude Okružnog suda u Nišu, (optužba za bludne radnje, prim. ur.) i „tri godine medijskog linča, dočekao je pravdu“ i prema rečima novinara Jovana Antonijevića, vladika je „osetio olakšanje jer je njegovoj crkvenoj ljudskoj mori došao kraj“. Vladika je sada dobio priliku da širem čitalačkom auditorijumu otvori dušu:
„Bilo mi je teško. Začudio sam se ljudima da takvu pakost uopšte smisle. Kada je krenula ta izmišljena priča, više sam razmišljao o Crkvi nego o sebi. Odmah mi je bilo jasno da je to udar na Crkvu.
Bio sam svestan da je sve protiv lažno, i meni je lično bilo lako. Ali oni koji me nisu poznavali, mogli su da posumnjaju. Većina ljudi od vrednosti nije nasela….“
(„Ilustrovana politika“)
Kalina Kovačević,
glumica, zna šta bi uradila sa milion dolara:
„Sve bih uložila u nekretnine, a vile i jedrilicu ne bih kupovala jer mi to ne pričinjava zadovoljstvo i bez toga mogu super da se provedem sa prijateljima.“
(„Ilustrovana politika“)
Dr Savo Bojović,
akademik, primarijus, ginekolog, androlog i seksolog, priča o interesantnom slučaju iz bogate prakse:
„To se uglavnom dešava među jako bogatim ljudima, kao što je bilo sa čovekom iz Beograda koji je imao četiri sekretarice i sa svima njima svakodnevno održavao seksualne odnose. Bogato ih je nagrađivao kako bi one bile motivisane da njega učine srećnim i zadovoljnim. I kada dođe kući, on bi se posvećivao svojoj supruzi koja je znala za sve to i nije mu zamerala! Njegova supruga mi je rekla da je zadovoljna što ipak njoj posveti svako veče i tvrdila je da taj njen muž, iako stariji čovek, ne koristi nikakva pomagala osim kreme protiv infekcije.“
(„Ilustrovana politika“)
Slobodan Jarčević,
svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću, bivši šef diplomatije samoproglašene Republike Srpske Krajine, sada je „savetnik u Vladi RSK, koja je na ostrvu Sveta Helena osnovala Narodnu banku Krajine“, i žali se:
„Naše predstavništvo zvanično je registrovano u Parizu, imamo papir iz Ministarstva unutrašnjih poslova Francuske, kojim nam je odobren rad. Imamo ispostave u Holandiji, Kanadi, Republici Srpskoj, planiramo u Italiji, Rusiji, a u Srbiji smo takoreći u ilegali…“
(„Politika“)
