VREME BR 279. 24. FEBRUAR 1995.
Polemike: Crna pedagogija
Ovi salonski ultraši i naci-manekeni dali su svoj "patriotski" prilog mobilizaciji naciona i medijskoj ratnoj halabuci
Ivana Dulić-Marković, ministarka poljoprivrede, na pitanje da li je nabavila "tamiflu" i maske za sebe i svoju porodicu (B92)
Slađana Delibašić,
pevačica, posle okončanja veze sa biznismenom Nikolom Sandulovićem, otkriva detalje:
„Želela sam da sa Nikolom sve bude drugačije, baš kao što je bio i naš prvi susret. Za razliku od svog prethodnika, Sandulović se nije zaljubio u ‘Slađu sa televizije’. Upoznali smo se slučajno u jednoj teretani u koju smo oboje odlazili. I danas, posle svega, ubeđena sam da je naš susret bio sudbinski. Nikola i ja bili smo savršen par što je kasnije potvrđeno upoređivanjem naših natalnih karata. Razumeli smo se gotovo na telepatskom nivou. Sandulović je bio ostavarenje svih mojih snova, čovek u kojem sam pronašla sve što želim.“
(„Svet“)
Saša Matić,
pevač, o bratu, supruzi, detinjstvu i mladosti:
„Dejan je u ‘bratskim tabanjima’ uvek izvlačio deblji kraj. Majka nas ostavi same kod kuće, a mi se zabavljamo tako što on pušta plin, a ja krešem šibicu! Jao, kad se samo setim šta smo radili, dobro da smo živi ostali…“
„U šest sati ujutro dođem kući iz kafane, a već u osam treba da sam u školi, svež, spreman i skoncentrisan. Profesor mi kaže: ‘Ajde, Matiću sviraj Šopena’, a ja ne znam ni ko je Šopen, ni ko sam ja. Kakva, bre, opera kad mi još u glavi titra kolce i harmonika od sinoćne svirke?! Cele godine bežim sa časova, pa onda u maju sednem i nabubam. Moj otac je tada radio u inostranstvu, i ja mu naručim CD-ove sa kompletnim muzičkim programom koji treba da odgovaram, on mi pošalje, i u junu na ispitnoj tabli krupnim slovima stoji: ‘Alekandar Matić – nagrada za najbolju muzičku inerpretaciju u školi’. Profesor mi priđe i kaže: ‘Čestitam, dobio si peticu. Stvarno si najbolji, nema šta. Al’ moram da priznam i to da još nisam video većeg idiota!’, aludirajući na moj talenat koji će propasti ako se ne budem školovao. Na kraju sam se toliko uobrazio da sam postao bezobrazan. Mangupski sam pitao profesora koliko treba da mu platim da bih na brzinu završio četvrtu godinu. Čovek se izbezumio i procedio: ‘Matiću, spakujte se pa marš kući, a ja idem u zbornicu da popijem gorču kafu, skočio mi je pritisak!'“
„Imam veoma jednostavnu filozofiju. Svi poslovi se završavaju u kafani, a nijedan ukoliko se držiš ženi za suknju. Onda nema para. To je prosta logika – radim u kafani i živim od kafane. Zahtevam da se poštuje sve moje – posao, vreme, obaveze, raspoloženje, prijatelji. Kakav život vodim, smatram da sam veoma uspešan porodičan čovek – otac i muž. Moja supruga je znala za koga se udaje. Ne pravim mnogo kompromisa. Ako sam došao u pet ili šest sati ujutru, tražim mir, odmor, san. Ne treba kod kuće da me čeka istražni sudija koji pita: ‘Gde si bio, šta si radio, otkud ti puder ovde, šljokica onde?’ Ma, zdravo! Odmah oblačim pantalone, pravac na vrata i odoh! Kad se smiriš, eto mene.“
(„Svet“)
Ilija Petković,
selektor fudbalske reprezentacije SCG, priča:
„Bili smo jedna misao, jedan duh, jedna ideja. Sada ćemo malo odmoriti, a nadam se da nam vojvoda Živojin Mišić neće zameriti. Onda ćemo se, kao pravi borci, ponovo sakupiti i pojačani najboljim mladim igračima krenuti da pronosimo slavu naše mlade države na najvećem planetarnom događaju 2006. godine.“
(„NIN“)
Marko Perović,
fudbaler Crvene zvezde, priča kako je postigao pogodak u utakmici protiv Partizana:
„Primetio sam da mi sa strane dolazi Luković, ali u tom trenutku ni rođenoj majci ne bih dodao loptu. Jednostavno, već sam je video u golu.“
(„Glas javnosti“)
Zoran Baranac,
voditelj i urednik „Telefakta“ na BK televiziji, kaže da ga ljudi na ulici prepoznaju i:
„Sve češće me zabrinuto pitaju kada će čuti pozitivne vesti, dokle će trajati neizvesnost, šta će biti sa nama…“
(„Blic vikend“)
Branka Nevestić,
nova zvezda Pink televizije, posle prvog emitovanja emisije „Piramida“, kaže:
„Mislim da su se gosti osećali fenomenalno u prvoj emisiji i da je ovo jedan ambijent koji potpuno oplemenjuje njihovo mišljenje.“
(„Blic vikend“)
Aljoša Milenković,
novinar, autor serijala „Može biti samo jedan“, upitan da li bi želeo da je na mestu nekog od kandidata, učesnika emisije, odgovara:
„Verovano bih se prijavio da sam mlađi, ali imam trideset sedam godina i prešao sam starosnu granicu za učestvovanje u ovom realiti šou. Priznajem da su oni u boljoj fizičkoj kondiciji od mene, ali nisu bolje mentalne izdržljivosti. Cilj mi je da svi ostanu zdravi i da najbolji pobedi. Želja mi je da se ubuduće uspostavi nagrada za takmičara sa najboljim srcem.“
(„Blic vikend“)
Dubravka Ilić,
„dugogodišnja novinarka RTS-a, a sada voditeljka na Artu, govori o svojim motivima da napravi emisiju „Šta to beše ljubav“:
„Emisiju sam zamislila tako da na prvom mestu bude tema, zatim gost, i na kraju ja. Što je rekao Gete: ‘Prvo moraš da postaneš neko, da bi uradio nešto.’ Čekala sam 34 godine, da steknem dovoljno iskustva, napisala sam dve knjige, završila Žurnalistiku, godinama radila kao novinar na RTS-u… Tek kada sam osetila da sam zrela, odlučila sam da napravim ovakvu emisiju. Shvatila sam da nemam šta da gledam. Televizija mahom nudi neke političke i estradne pričaonice. Koju marku suknje nosi koja pevačica… Možda ne znam koji je najnoviji parfem Tijeri Muglera, ali zato vrlo dobro znam kada je Sajam knjiga.“
(„Blic vikend“)
Goran Svilanović,
funkcioner Pakta za stabilnost, o svojim manama priča:
„Imam ih dosta. Delujem arogantno iako mislim da nisam takav. Vređam ljude koji su mi bliski, jer nemam običaj da im objašnjavam šta radim. Uvek sam mislio da su oni dužni da me shvate i zato ispada da sam ljubazniji prema ljudima koji mi ništa ne znače posebno. To je tako jer verujem da oni koji su mi bliski sve mogu da razumeju i trpe. Ali, više puta sam se uverio da njih takvo moje ponašanje zaboli.“
(„Prestup“)
Zorica Tomić,
kulturolog, na pitanje da li firmiranu garderobu kupuje kod „šanera“, kaže:
„Pa to je način da se pod povoljnim uslovima nabavi nešto što želite. Ne smeta mi. Štaviše, nalazim da je u toj vrsti odnosa između ponuđača i kupca izvesna doza humora, a ona nam je neophodna!“
(„Prestup“)
Irena Mišović,
nekada manekenka i fotomodel, sada autorka modnih emisija, priča o svemu, pa i o klošarima:
„Prema njima gajim neizrecivo poštovanje, jer oni postoje samo zahvaljujući tome što se pridržavaju složenih pravila životne igre – opstati na tankoj žici. Kada sam živela u Parizu prvi put sam počela ozbiljno da ih posmatram i razmišljam o njima, zbog toga što oni daju najbolju lekciju za život. Ako se dobro ne odigra u životu, beda i ulica lako zamene sjaj. I začas te nema. Druga stvar, oduvek mi je bio interesantan klošarski način odevanja, zato što je paradoksalan – iako nametnut siromaštvom, zapravo je bezgranično raznovrstan. Oni nisu ni svesni šta su obukli, a s druge strane najpoznatija kreatorska imena troše milione da bi tako formulisala modne trendove.“
(„Prestup“)
Dragan Bujošević,
autor emisije „Nije srpski ćutati“, o ideji da tu emisiju nazove „Barmen“ i snima je za šankom:
„Raspravljali smo i o tom imenu. Nevolja je što pićence razveže jezik, a često zaveže pamet, pa se razgovor pretvara u baljezganje. Možda je ‘Barmen’ dobro ime u Americi. Ovde se češće pije i misli u čoporu.“
Na pitanje u kakvom je odnosu sa direktorom RTS-a Aleksandrom Tijanićem, kaže:
„Kad ga vidim, javim mu se. On se meni ne javi. Čovek je stil.“
(„Ilustrovana politika“)
Miloš Đokić Đovani,
meštanin Ljubovije, govori o fantomu koji se pojavio u tom mestu, o kome se raspredaju priče da li je živ ili lutka na daljinsku komandu, i da li iza svega stoje Amerikanci „koji bi da uhvate Karadžića, a imaju i opremu za letenje pa tako patroliraju nebesima i osmatraju šta se to dole muva“:
„Bilo je to nedavno, uveče, koji minut iza devet, prao sam tepih pred kućom, kada su dečaci koji su igrali fudbal u glas povikali: ‘Čovek leti!’ Pogledao sam na krov zelene zgrade u Karađorđevoj ulici i video omanjeg čoveka kako hoda po ivici. Pomislio sam da neko namešta antenu, kad utom čovek, ili, pre će biti, utvara, preko kabla pređe na susednu žutu zgradu. Trljam oči, mislim da sanjam, a To se polako, sa visine petog sprata pušta na zemlju. Prosto, lebdi u vazduhu! To čudo je imalo plašt do zemlje. Spustilo se na travu pred nas, visina mu je oko 150-160 centimetara, a glava povelika. Mislili smo: neki mesečar, još pazimo da ga naglo ne probudimo i uplašimo. Krenemo prema njemu, on ustukne. Nekoliko puta tako. More, uplašismo se mi: oči mu zelene, gadno sijaju. Koraknemo, on ustukne. Najednom, okrenu leđa i nestade iza topola, a onaj plašt vijori za njim.“
(„Ilustrovana politika“)
Ovi salonski ultraši i naci-manekeni dali su svoj "patriotski" prilog mobilizaciji naciona i medijskoj ratnoj halabuci
Patrijarh Irinej, uručujući Velimiru Iliću Orden Svetog Stefana Prvovenčanog ("Blic")
Saopštenje SPO, "povodom državnih počasti uz koje je sahranjena udovica Josipa Broza Tita", u kome se traži od države da se oduži i supruzi Draže Mihajlovića ("Večernje novosti")
Aleksandar Vučić, lider SNS-a ("Alo")
Zorana Mihajlović, potpredsednica SNS-a ("Kurir")
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve