Ena Popov,
pevačica, o svojoj idealnoj težini:
„Koliko kilograma imam nije važno, bitno je da ih lepo nosim, a to mi govore komplimenti koje svakodnevno dobijam od ženskog i muškog sveta. Nikada ne bih volela da budem mršavica, bez struka, kukova, grudi i guze, jer žensko sam, pobogu. Ne znam kome su interesantne blede, ispijene čačkalice koje izgledaju nezdravo i koje kad vidite jedino možete da ih žalite.“
(„Press“)
Maja Nikolić,
pevačica, priča kako je u vreme bombardovanja 1999. godine, sa kolegama „branila beogradske mostove“:
„Most u Brankovoj, čija statika nije predviđala toliko opterećenje, u jednom trenutku se zaljuljao, nešto je zaškripalo i ko zna kako bi se sve i završilo da jedan tehničar nije munjevito reagovao. Umesto da prisutne opominje i pokuša da ih umiri, čovek je jednostavno isključio struju. Bože mili, ne smem ni da zamislim kakvi bi sve bili napisi u stranoj štampi. Ne samo da bi doživeli nesreću već bi se taj blam i dan-danas prepričavao širom planete.“
(„Press“)
Ljubiša Šaponjić,
najbliži komšija Vukadinovićevih, porodičnog doma novog šefa BIA, priča:
„Saša nikad nije bio pričljiv, ali je uvek bio ljubazan i kulturan. I kao student i kasnije kao načelnik policije bio je isti, skroman i izuzetno privržen porodici. Nakon smrti majke, skoro svakog vikenda obilazi oca, odlazi na majčin grob, uvek porazgovara sa komšijama koje sretne. Nikada nije voleo da se eksponira.“
Olga Đurić,
dugogodišnja portparolka kruševačkog SUP-a i Vukadinovićeva bliska saradnica, kaže:
„Bio je odgovoran, strog i prema sebi, a ne samo prema drugima, poštovao je sve dogovore. Saša je obrazovan i svestran čovek, intelektualac koji je pored svog posla voleo kulturu, odlazio u pozorište, a među umetnicima ima dosta prijatelja. Znam da je blizak sa Sergejem Trifunovićem.“
(„Press“)
Norma Jelačić,
portparolka sudskog veća i sekretarijata u Tribunalu, komentariše izjave nekih funkcionera SRS-a da njihovom šefu preti smrt:
„Šešelj nas još nije obavestio da mu bilo ko u Tribunalu sprema ubistvo. Ako danas budemo imali drugih informacija, prenećemo ih javnosti. Međutim, može biti da je neko iz SRS-a doneo pogrešan zaključak na osnovu nečega što je njihov lider kazao.“
Aleksandra Saška Luković,
„vlasnica prve srpske kuće snova“, dvadesettrogodišnja studentkinja ekonomije iz Niša, zadovoljno komentariše pobedu:
„Ovo nije bilo takmičenje za najtužniju sudbinu, već takmičenje u kome dobija par koji najviše pokazuje ljubav i sebe kakav jeste, a da se pri tom dopadne publici. Svaki čovek je trebalo da pokaže sebe, a ne one koji su ostali kod kuće ili svoju prošlost. Borili smo se za snove.“
(„Press“)
Duška Jovanić,
glumila je u spotu Papučar Vladana Aksentijevića, poznatijeg kao Ajs Nigrutin:
„U spotu sam ja ‘ljupka babaroga’, koja Ajsa uči nekim osnovama hedonizma. Snimanje je trajalo tri dana, a već narednog shvatila sam da sam se uželela njegovog društva. Sjajan je momak!“
Sena Jeremić,
majka ministra Vuka, priča o sinu:
„Kada smo smatrali da nije u pravu, morali smo kroz duge diskusije da ga ubeđujemo. Sa devet meseci je progovorio. Moja majka, psiholog, radila je s njim, slagali su kockice sa slovima i Vuk je već sa četiri godine naučio da čita i piše i ćirilicu i latinicu. Kao dete igrao je tenis, šah, svirao gitaru, amaterski se bavio fotografijom, skija dobro… i uvek je radio dve stvari uporedo.“
Nebojša Pajkić,
dramaturg, profesor, suprug i otac, priča o svom prvom kontaktu sa alkoholom:
„Mislim da je to bilo na raspustu posle petog razreda osnovne škole. Bili smo u Rogoznici, kao skauti – tada se to zvalo izviđači – i statirali u filmu Prometej sa otoka Viševice. Tu je bio i fizički abnormalni sin Toma Džonsa. Posle snimanja ušli smo u jednu konobu da proslavimo prvu klapu. Isterali su nas odatle jer je tamo ležao mrtav pijan Pavle Vujisić, za kojeg su okretali vola na ražnju. Šokiran od tog odvratnog prizora, u taverni preko puta sam popio kriglu najgoreg dalmatinskog plavca, a onda sam nakon toga povraćao nekoliko dana.“
(„Hello“)
Miroslav Tanjga,
bivši fudbaler, priča o svojoj velikoj pasiji, lovu:
„Lovio sam čak i u Africi, gde sam u jednom trenutku imao čak i zebru na nišanu, ali nisam imao srca da pucam u nju. Inače, nedavno sam odstrelio divljeg vepra od 160 kilograma i to je bila veoma dramatična situacija. Kad sam se u jednom trenutku okrenuo, ugledao sam ga kako juri na mene. Nanišanio sam i pucao. Samo sam ga ranio, pa se zavukao u žbunje. Krenuo sam za njim i tako se izložio još većoj opasnosti, jer je poznato da su ranjene zveri još opasnije i nepredvidivije. Ipak, sve se dobro završilo. Vepar je u žbunju izdahnuo!“
(„Hello“)
Marijana Mateus,
poslovna žena i majka, priča kako će da provede ovo leto:
„Biće to kombinacija Crne Gore i Italije. Cela moja porodica obožava Italiju i uopšte inostranstvo, a mi živimo van Srbije. Biću u Crnoj Gori i na Sradiniji malo sa decom, malo bez njih, i planiram da se dobro odmorim i opustim, jer me čeka duga radna godina.“
(„Stil“)
Nikola Lazetić,
fudbaler, vodio je sina da vidi manastir Ostrog:
„Išli smo helikopterom, jer su trenutno radovi na putu, pa se putuje mnogo duže. Bili smo tamo dva sata , i vratili se.“
(„Stil“)
Branko Beleslin,
novinar, o elegantnoj odeći koja godi samopouzdanju:
„Ima istine u tome, ali ne zato što sako od svakog čoveka može da napravi osobu koja je lepo građena, pogotovo kada je zakopčan, već zato što takva odeća doprinosi da se ljudi prema meni ponašaju sa više poštovanja. Ne mogu da verujem da izgovaram ovu rečenicu, jer sam pre samo par godina dana smatrao da nije bitno ko šta ima na sebi i koliko u džepu, važna mi je bila samo duša.“
(„Story“)
Branislav Rankić,
Predsednik opštine Bor, o Saši Mirkoviću, predsedniku Upravnog odbora RTV Bor, koji ga je optužio za pretnje: „Ko sam ja da pretim čoveku koji ima srce vrapca u slonovskom telu.“
(B92)
Vlada Đoković,
deda Novakov, bio je da upozna roditelje devojke svoga unuka:
„Jelena mi se mnogo sviđa, lepa je, dobra i pametna devojka. S njenima smo se baš lepo družili: popili smo kafu, rakiju, popušili cigaretu… Prosto sam uživao u razgovoru. Oni su divni ljudi i za njih mogu da kažem sve najbolje, a Novaku samo rekao onu staru poslovicu: Gledaj majku, veri ćerku…“
(„Story“)
Janko Tipsarević,
teniser, priča o ženskom tenisu, iz muškog ugla:
„Teniseri u 99 odsto slučajeva ne podnose ženski tenis. Ne postoji sport u kome muški deo toliko odskače kvalitetom od ženskog, kada se uzme u obzir koliko teniserke zarađuju. Moj prijatelj kaže: ‘Da se ja pitam, teniserki koja osvoji grend slem može da se plati avionska karta, i ništa više.’ Da nemam Anu i Jelenu u svom životu kao, uslovno rečeno, prijateljice, ko zna šta bih ti sve napričao.
Ali razmišljanje žena na teniskom terenu ne može da se poredi sa razmišljanjem muškaraca. Taktika teniserki je „udri tamo gde tvoja protivnica nije“. I ništa više! Ne postoji kod njih „ajde sad spin, sad je važan poen, digni malo, promeni na bekhend“… Neme šanse! To je samo „zatvori oči i sevaj iz sve snage na drugu stranu“. Što je najgore, danas se igra takav tenis i takve igračice prolaze. Pogledajte sestre Vilijams, Šarapovu, Anu Ivanović, koja udara kao kamion na steroidima. Iz sve snage – u drugu stranu! Malo sam kritičan prema tome kad pogledam koliko one zarađuju, a kako nosioci u ženskom tenisu prolaze prva kola. To me najviše nervira, dođe mi da odem u WTA i sve ih tamo…“
(„Playboy“)
