Mila Arsić,
TV voditeljka, o sebi i svom životu kaže:
„Moj ljubavni život je tužna priča. Privatan život skoro da i nemam pošto radim i spremam ispite. Imam vrlo malo slobodnog vremena i to muškarci teško razumeju. Nemam vremena da se čujem sa nekim po deset puta dnevno. Kada nije ispitni rok, izlazim subotom, a najčešće ostanem do ponoći jer, ukoliko sutradan snimam emisiju, vide mi se podočnjaci. Kada izađem, prilaze mi svi odreda, hoće da me upoznaju i često me pitaju za broj telefona.
Treniram šest-sedam puta nedeljno. Idem u teretanu i na aerobik. Takođe, pokušavam da vodim računa o ishrani. Ne jedem posle osam sati uveče, pa mi se ponekad desi da se probudim u tri sata noću i budem veoma gladna. Iskreno, smatram da izgled nije bitan u životu, a posebno u poslu kojim se bavim. Nije poenta da gledaoci samo vide kako izgleda voditeljka i promene kanal, već da obrate pažnju na to šta govori.“
(„Blic“)
Rambo Amadeus,
muzičar, zalaže se za kupovinu novih automobila iako on to nije uradio:
„Zašto sam bio tako glup?
Pa uzroci su duboki. Godine krize, nemaštine, nesigurnosti u tržište rezultirale su zapravo stečenim strahom od novog. Kao – novo je skupo, kredit se ne isplati, velika je kamata, mnogo će da bode oči, ukrašće ga neko, itd. Dok mi je auto kod majstora, razgovaram sa taksistima o omiljenoj temi. Svi koji su kupili novo, na kredit, vrlo su zadovoljni. Čak i oni koji su kupili rumunsku ‘dačiju’. Kažu ljudi – najzad o autu ne razmišljam. Sipam gorivo i radim. Mušterija imam više, svi vole da se voze u novom. Dakle, poučen bolnim iskustvom, citiraću gospodina Forda, kralja auto-industrije, koji je na pitanje koji je auto najbolji na svijetu – odgovorio: ‘Nov.’ Dodajem ja, nije samo najbolji, nego i najjeftiniji. Pa ako nema para za „mercedes“, ima za „dačiju“ na lizing.“
(„Blic“)
Filaret,
„vladika koji je javno rekao ‘hvala’ i Slobodanu Miloševiću kada je omogućio da eparhija dobije vladičanski dvor, i generalu Pavkoviću kada je vojska pomogla da se raskrči šiblje oko manastira, gde su sada pašnjaci, kaže da će svakome ko pomogne, ne njemu, već ovoj eparhiji, uvek ljudski zahvaliti“:
„Osnovni je red reći hvala. Savest je najveći sud svakom čoveku, a Hristos uči da moramo imati ljubavi za svoje bližnje. Svakome ko nam pomogne da svetinje zaštitimo od propadanja uvek ću zahvaliti.“
Na pitanje „odakle mu tolika energija i boli li ga kada ga osporavaju, kad o njemu svašta pišu i govore“:
„Onoliko si vredan i onoliko ćeš ostati u narodu koliko budeš radio. Posvetio sam se tome da čuvam srpske svetinje. Priznajem da sam nemirnog duha, da uvek želim više i bolje. Nekad kažem: neću više da gradim, obnavljam, da se trošim. Onda pomislim: još samo ovo. I tako, čitavog života. U početku, bolelo me je kada o sebi svašta čujem ili pročitam, ali onda sam sebi rekao: Filarete, o Hristosu su svašta govorili, a ko si ti da neće o tebi. Zato radim po svojoj savesti, i znam da oni koji su zlonamerni ne mogu ni ovaj manastir ni moju crkvu voleti više od mene. Ta ljubav, to je ono što mi pomaže da istrajem. I kad narod sa svih strana dolazi da se divi ovim svetinjama i pokloni moštima svetog Save, vidim da dobro radim.“
(„Ilustrovana politika“)
Mirjana Pejak,
novinarka na reporterskom zadatku kod vladike Filareta, dočekala je tu pravoslavnu Novu godinu i zapisala:
„Dok slušamo pojanje, uživamo u fresci Belog anđela. U slikarstvo se ne razumemo preterano, u dobrotu da. Iz njegovih očiju, osenčena malom podrugljivošću, zrači beskrajna dobrota. Ostali bi tu do jutra, da se iz ovog nepresušnog izvora napijemo plemenitošću. Da, to je onaj anđeo koji se na Hristovom grobu javio apostolima i mironoscama da im kaže da je On vaskrsao. Po teoriji počivšeg vladike Danila budimskog, Beli anđeo se, podsećajući na Hristovu žrtvu i pitajući želimo li da živimo večno, svakom od nas javlja u momentu kada napuštamo ovaj svet. Potvrdan odgovor, bez obzira na konfesiju, predstavlja vizu za večnost. Zakleli bismo se da je Beli anđeo budno motrio i čuvao sve one koji su se ove večeri zaputili u mileševsku portu.
(…)
Ponovo se divimo Belom anđelu, simbolu po kome čak u Americi prepoznaju Evropu. Pitamo kako je moguće da nešto što može da bude naša lična karta u svetu, i što ni zulumćari nisu uspeli da unište, bude izloženo laganom propadanju. Vladika vrti glavom i kaže da je pre dve godine restaurirana freska svetog Save. Veli, nada se da će i ostale urgentno biti zaštićene, jer je to jedini način da naša kulturna baština bude sačuvana za buduće naraštaje.“
Mima Karadžić,
poznati glumac, čudi se:
„Nikad za sebe nisam rekao da sam zavodnik, niti sam pričao na tu temu. Ako to neko napiše, ne može da mi smeta, ali to nije nešto čime bih se ponosio. Ne znam zašto sam zanimljiv takozvanoj žutoj štampi? Niti se depiliram niti idem bez gaća!“
(„Ilustrovana politika“)
Ana Bekuta,
pevačica, tvrdi da već dve godine živi sama i da joj nikada nije bilo bolje:
„Zadovoljna sam sobom i emotivno sam ispunjena. Imam dečka, ali ne planiram da se udajem. Lepo mi je da se zabavljam. Eh, da mi je ova pamet bila! Ranije bih se osamostalila i živela bih onako kako sam oduvek želela. Lepo sam organizovana, niko mi ne smeta, niti ja kome smetam. Ispunjavam sebi neke male želje za koje ranije nisam imala vremena: pročitam knjigu, prolutam po internetu, natočim sebi čašu šampanjca, odigram partiju pasijansa…“
(„Blic“)
Milan St. Protić,
bivši ambasador u SAD, kaže da mu je poznato da švajcarske vlasti nisu baš bile zadovoljne izborom Dragana Maršićanina za ambasadora SCG u toj zemlji, ali ističe da to nije imalo veze sa njegovim bračnim stanjem, ni sa ljubavnim avanturama iz prošlosti:
„Bili su iznenađeni da na mesto izvrsnog diplomate i čoveka Dragoljuba Popovića dolazi čovek daleko nižeg kalibra, koji ne govori nijedan od tri zvanična jezika u Švajcarskoj i pritom samo natuca engleski. U razvijenim, emancipovanim evropskim zemljama obično se ne obraća previše pažnje na bračno stanje ambasadora, pa ne verujem da je to bio problem kod prihvatanja Maršićanina. Dešavalo mi se, tako, da dok sam bio ambasador u Vašingtonu srećem kolege ambasadore koji žive sa svojim muškim drugom, ili ljubavnicom.“
(„Kurir“)
Radmila Živković,
glumica i ovogodišnja dobitnica nagrade „Žanka Stokić“, govori o svom temperamentu i o nagradi:
„Zbog britkog jezika mogu da me ne vole, ali je zadovoljstvo što me i takvi poštuju. A to je nada i za mene i za njih. To što sam dobila najveću nagradu za sve ono što sam uradila tokom tridesetogodišnjeg rada, ne može da me učini spokojnom i zadovoljnom. U suprotnom, bila bih frustrirana, dosadna glumica kojoj je trebalo odati priznanje radi nje same i radi njene sujete. I jedino radi njenog postojanja u profesiji. Naša crna rupa je i dalje poimanje kulture: svrstavamo je u prateće životne elemente, propratne pojave. A kultura je suština života iz koje proizlazi sve ostalo.“
(„Večernje novosti“)
Bogoljub Karić,
„jedan od najuglednijih i najkontroverznijih Srba“, govori o opasnosti koja preti mladim Karićima:
„Znate šta, Karići su brojna familija i svaki naš član mora da se pridržava pravila. Sve naše žene se lepo slažu, ali Bojan i Jugoslav, koje smo školovali u inostranstvu, još nisu shvatili da moraju da poštuju tradicionalne porodične standarde. Oni i njihove izabranice nisu imali iskustvo zadružnog života, pa su malo razmaženi, ali svoje žene moraće da ukrote! Zna se – u krevetu, alatkama koje im prezime daje! Ako nisu moćni u krevetu, biće izopšteni iz familije.“
O Maršićaninu i Severini u emisiji „Utisak nedelje“ u vreme predsedničke kampanje:
„Maršićanin se pokazao kao pravi licemer: Severinin pornić mu je sramota, a nije mu sramota što se razveo od žene, zbog trideset godina mlađe devojke! Svi mi volimo seks, zato nam je Bog dao post i ispovest da se očistimo od grehova. Podržao sam Severininu umetnost, jer je to veličanstveno! Ona je bila u pravu u tome, probila je neke granice i ja joj na tome iskreno čestitam! Da je ona Srpkinja, ja bih je pozvao kod mene u stranku, da bude u parlamentu, kao Čičolina u Italiji.“
(„Kurir“)
Ognjen Amidžić,
„popularni voditelj“ TV Pinka, priča o organizaciji zajedničkog života sa devojkom Milicom:
„Njoj to bolje ide. Kako bih se oslobodio osećanja beskorisnosti, pitam šta treba da uradim. Obično usisavam i izbacujem smeće, dok njoj prepuštam ostalo. U stanju sam svašta da uradim kako bih izbegao pranje sudova. Spreman sam i da joj organizujem zabavu, bilo šta, samo da izbegnem tu akciju, pa često uzmem gitaru i sviram joj u kuhinji, kako bih joj olakšao pranje i brisanje sudova. Još nisam utvrdio da li joj moje muziciranje pomaže.“
(„Glorija“)
