Svetlana Ražnatović,
zvezda, „ponovo će Beogradu pokloniti spektakl“, ovoga puta na Ušću. Objašnjava zašto novi album promoviše pod sloganom „očekujte neočekivano“:
„Meni se u životu dogodilo toliko neočekivanih stvari, što prijatnih što neprijatnih, tako da više ništa ne može da me iznenadi. Ali, zato ja želim prijatno da iznenadim svoju publiku ovim novim pesmama i mislim da ću to i uspeti.“
Kako reaguje na pisanja štampe o sebi?
„Nedavno sam pročitala i da sam zamalo izgubila nogu i operisala nos. Svašta! Nikada u životu nisam operisala nos. Da jesam, rekla bih, baš me briga. To je moj nos i mogu da radim sa njim šta hoću!“
(„Blic“)
Nenad Marjanović,
fotograf, hvali se kako je odbio da slika Lepu Brenu:
„Odbio sam Lepu Brenu kada je bila najveća zvezda. Ona je došla na snimanje i moja profesionalna šminkerka ju je fantastično našminkala. Međutim, njoj se to nije dopalo, skinula je šminku i sama se našminkala. Ja sam joj rekao da to tako ne može i da ako hoće da sarađuje na taj način može da kupi kofere i izađe napolje! Ona se spakovala i otišla. Nismo se mi posvađali, ali od tada nisam video Lepu Brenu.“
O „poslovnim“ ponudama – seks za izgradnju karijere:
„Da, to se često događalo. Ali, te devojke su polusvet i od njih ništa ne može da bude. Takva devojka nikada ne može da uspe. Predlagale su mi razne stvari, odbijao sam. Nikada ne bih mogao nekome da izgradim karijeru zbog toga što je imao seks sa mnom. Ipak, priznajem da sam na snimanjima imao razne avanture.“
Ipak, neke osobe danas ne bi bile u javnom životu da nije Marjanovića:
„Da, mnoge ne bi bile. Ali dvema sam mnogo pomogao: Mariji Maćić i Tamari Paunović. Da mene nije bilo, ne bi bilo ni njih.“
(„Blic“)
Ivana Kukrić
manekenka , kaže da je „uspela da se snađe u Americi“:
„Nedavno sam radila reklamu za Revlonovu maskaru sa Hale Beri. Iako je bila velika konkurencija za taj posao, odabrali su mene jer su bili iznenađeni koliko imam sličnosti sa popularnom glumicom. Posebno su im se dopale moje oči. Hale sam upoznala nakratko na snimanju, slatka je, ali, nažalost, nije više toliko mlada i to se primećuje. Zbog toga su za pojedine scene koristili delove mog lica. Razgovarale smo kratko o tome kako smo našminkane. Uglavnom je ona delila meni komplimente i smejale smo se odakle dolaze druge oči Hale Beri. Sve je to bilo u šali.“
Da li joj nedostaje Beograd?
„Nedostaju mi provodi po splavovima jer se tamo najbolje lumpuje. Planiram da dođem na odmor na leto i mislim da sam jedna od retkih koja priželjkuje letovanje na Crnogorskom primorju.
Pre određenog vremena sam čak otišla na koncert Džeja i Ace Lukasa. Bila je puna sala.“
(„Blic“)
Krste Tadić,
stric predsednika Borisa Tadića, „priča da je jednom video i da ‘poskok ima noge’ i da napada pomoću njih“:
„Uvek me je zanimalo kako poskok skače. Tako sam pre nekog vremena uzeo sâm jednog pobodenog poskoka i na prutu ga držao iznad kotla u kom je ključala voda. Tada s m otkrio kako ova guja napada. Poskok je na onoj pari počeo da se uvija, a iz utrobe, desetak centimetara iznad repa, izašle su mu dve nožice sa žućkastim bodljicama, dužine od tri do četiri milimetra. Kada napada, poskok se njima odupire.“
(„Kurir“)
Ksenija Milivojević,
političarka iz G17 plus , rado odgovara na novinarska pitanja, a ovoga puta komentariše humani gest Nebojše Bakareca, koji je dao kožu dečaku Urošu Karoviću, nastradalom u požaru:
„Sigurno da ima još takvih ljudi za koje nikada nismo ni čuli, a čiji je prag humanosti natprosečno visok. Ja Bakarecu mogu samo da kažem – svaka čast, to je sjajno! Nikada, na sreću, nisam bila u poziciji da nečiji život zavisi od mene, ali kada bi bilo tako, ne bih se dvoumila da pomognem.“
(„Kurir“)
Goca Tržan,
pevačica, za estradu kaže da je mesto gde „može da se vidi i dobro i loše, i da je to najvernija slika društva“:
„To je mesto gde se sve uočava. Ako više od 70 odsto ljudi sluša muziku koju emituje Grand produkcija – to je to. Ne treba da glumimo lažno finu naciju. Mi smo seljačka nacija, i ja to poštujem. Nemam nameru da kritikujem estradu po svaku cenu, jer od nje živim. Svako ima pravo da sluša i nosi ono što hoće. Mnoge sam dopratila, a kasnije i ispratila, i one sa silikonima i one bez njih, i one koji dobro pevaju i one koji to ne znaju. Mislim da postoji još načina da animiraš publiku.“
O veri i praznoverju kaže:
„Ne idem svaki dan u crkvu jer nemam vremena. Ali verujem u Boga. Jedan prijatelj, sveštenik, jednom mi je rekao da ima onih koji svaki dan hode u crkvu, pa nisu toliko mili Bogu kao oni koji žive dobar život, nikome ne čineći i ne misleći zlo. Ne verujem ni u okultno. Meni niko nikad nije ništa ‘pogodio’. Te stvari, kao crna magija, pogađaju one koji su praznoverni. Nisam tip koji gleda u šolju niti volim da mi ‘čitaju’ iz dlana. Verujem da čovek utiče na sudbinu izborom puta kojim će krenuti. Vrlo je važno pratiti znake, a ako ne umete da ih gledate – to je veliki problem.“
(„Glas javnosti“)
Slobodan Vuksanović,
ministar prosvete i sporta u Vladi Srbije, svestan je prolaznosti i razmišlja o budućnosti:
„Ja znam da sutra neću biti ministar. Ali isto tako znam da ću sutra sa istim ljudima da se družim, istom ulicom da idem, sam i slobodan, bez telohranitelja, i znaću da sam isto tako jak kao i sada, i da ne dugujem ništa nikome. Kao što ja danas najnormalnije dolazim u školsko dvorište, gde mogu da mi priđu đaci i njihovi nastavnici, i kažu šta misle o testovima ili programu. Kao što mogu da odem među navijače i da budem sa njima, ili da se na letećim sastancima, u mome kabinetu, konsultujem sa studentima, koji kod mene mogu da dođu bez ikakve najave, jer sam im dao mandat da sami pišu Zakon o studentskom obrazovanju, tako ću i kada ne budem ministar moći svakome da pogledam u oči za ono što sam radio.“
(„Ilustrovana politika“)
Tomislav Nikolić,
zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, kaže da nikada ne bi letovao na Hrvatskom primorju, jer:
„Šta ću na Hrvatskom primorju? O Hrvatskoj sam razmišljao kao o okupatoru naše zemlje. Kada se išlo u Hrvatsku pre ’91. godine, tada nisam imao novca, sada kada imam, nismo u dobrim odnosima.“
(„Evropa“)
Milica Milša,
glumica, o džez muzici kaže:
„Ne razumem je i tugujem zbog svoje nemogućnosti da pratim takvu muziku.“
(„Evropa“)
O ocu Antoniju Isakoviću priča:
„Njegov odlazak na pijacu najbolje opisuje odnos ljudi prema njemu. Satima je prolazio između tezgi, i stajao pored svakog seljaka koji mu se obrati i vraćao se kući sa kesama prepunim kupljenog i poklonjenog voća, sira i povrća… Pijaca je jedino mesto gde je on voleo da potroši mnogo novca i vremena. Pored redovnih poseta porodičnih prijatelja, stalni gost nam je bio tatin kum Dobrica Ćosić. Mogli su sate da provedu u razgovoru o politici i književnosti, što je meni bilo beskrajno dosadno.“
(„Sofija“)
Ana Stanić,
pevačica, na pitanje šta su njena prva sećanja odgovara:
„…Kako gledam u reprodukciju Rembrantove slike Bludni sin koja je stajala iznad mog kreveca, dok se u pozadini čuje pesma Money, money, money grupe Abba. Tada sam imala samo dve godine.“
(„Sofija“)
Kristina Kovač,
muzičarka, otkriva šta joj je posebno drago:
„Drago mi je što smo u poslednjim godinama dobili lance velikih samoposluga, jer ceo Zapad funkcioniše tako.“
(„Sofija“)
Saša Vidić,
modni kreator, na pitanje kako gleda na muzičke nastupe domaćih političara, kaže:
„Pošto smo mi ‘banana republika’, sasvim je normalno da se naši političari ponašaju tako. Kad dođeš u Kongo, njihov predsednik ti izvodi ritualni ples. To je naš nivo svesti i standard.“
Goca Predić,
novinarka TV Politike, na isto pitanje:
„Možda nastup političara nije za naše poimanje bio primeren, ali treba rušiti tabue. I ranije se na dvorovima sviralo i pevalo, je l’ tako?“
Ruška Jakić,
novinarka, o nastupu političara muzičara kaže:
„Pevala bih i ja da sam na njihovom mestu, pravo da vam kažem. Toliko su nas ojadili u svemu da nam samo treba da nam još i pevaju.“
(„Sofija“)
Nataša Kojić,
pevačica i kćerka Dragana Kojića Kebe, priča o svojoj porodici:
„Kod nas se stalno peva, priča, vrlo je bučno, ide se gore-dole, na sprat, stalno imamo neke goste. Kod nas je kao u hodniku. Živimo na Bežaniji u velikoj kući, blizu pruge. Kad su nas pitali da li nam smeta zvuk voza, nismo ni znali da postoji voz u blizini. Ne da ga ne čujemo, nego mislim da putnici u vozu nas čuju…“
(„Sofija“)
