Nebojša Bradić,
reditelj i ministar kulture i medija, na pitanje šta bi po njegovom mišljenju trebalo da bude nova namena vile Mir u kojoj je stanovao Slobodan Milošević kaže:
„U toj vili nisam bio i ne znam kako izgleda ni unutra niti spolja, do sada me to nije ni zanimalo. Ako će se u njoj dešavati kulturni programi, rado ću je videti i pomoći u njihovom osmišljavanju.“
Kada će biti imenovan direktor našeg kulturnog centra u Parizu?
„Centar radi prema programima koje predlaže Ministarstvo za kulturu. Zbog francuskog predsedavanja Evropskoj uniji, važno je osmisliti još nekoliko reprezentativnih programa. Tek onda sledi kadrovsko rešenje.“
(„Blic“)
Božidar Vučurević,
nekadašnji predsednik tzv. SAO Hercegovine, o narodu i mudrosti:
„Njegoš je, eto, najviši crnogorski i srpski pjesnik, a tada se imalo šta od naroda pokupiti, sve što je on napisao, narod je rekao. Ta se misao brusila kroz ratove, kroz stradanja, kroz patnje, ljudi su bili zdravo pametni, a nepismeni. Imali ste šta da čujete i samo je još trebalo da to malo književno dotjerate. Sad više ništa nemate pokupiti od naroda već kakav belaj.“
(E-novine)
Anabela,
pevačica (Funky G), snimila je novi spot, pa otkriva:
„Imam donji veš, ali je u boji kože, pa se ne vidi. Brus stvarno nemam. Dok smo snimali na jahti, brus mi se sve vreme otkopčavao, pa su svi skretali pogled, a ja sam vikala: Vidite, imam gaćice, samo su boje kože, ne morate da brinete…“
O porođaju:
„Pazi koliko je to poseban momenat kada sebe ne doživljavaš kao seksualni objekat, nego kao izvor života. Izlazi jedno biće koje je kompletno formirano i tada niko ne razmišlja o polnom organu. Nikakav problem nisam imala s mužem posle toga, čak me je više voleo.“
(„Skandal“)
Dobrica Ćosić,
u knjizi Piščevi zapisi:
„Dolazili su ljudi iz Bosne da me pitaju kakvu stranku da organizuju. Savetovao sam im da se povežu sa Radovanom Karadžićem, psihijatrom i pesnikom, glavnim inicijatorom obnove slobodnog i demokratskog života Srba u Bosni i Hercegovini, koji je inteligentno i tolerantno, a uporno delovalo na stvaranje stranke. Muslimani i Hrvati već su organizovali svoje stranke. Bosna se deli na tri nacije i tri vere. Nezaustavljivo i, najverovatnije tragično. Radovan me često u ponoć zove telefonom da me obavesti šta je radio i šta se zbiva u Bosni i Sarajevu, tražeći savet i podršku. A treba mu i novac za stranku.“
(„NIN“)
Matija Bećković,
pesnik, prilikom uručivanja Belovoske posvete Emiru Kusturici, u Beloj Vodi:
„U rečenicama srpskog jezika kustar je mali sitni zanatlija koji proizvodi za ograničeno tržište, kustolomati je isto što i drati se na nekoga, kustovica je živa ograda, kusturka gvozden klin i kriva čivija, ali i ukrasna biljka s plavim cvetovima, kustur-ban, čovek koji često jede na tuđ račun, kusturača alatka za struganje testa u naćvama i grnčarski nož od tvrdog drveta, a što ne bi i za obradu kamena peščara. Iz tog i takvog obilja rodio se i onaj u čiju čast samo smo se okupili i čijom zaslugom kusturica nije ostala deminutiv, nego postala superlativ od sablja. Jedna od najsvetlijih sablji koje još imamo.“
(„NIN“)
Dušan M. Jovanović,
u rubrici „Estrada pod lupom“ o pevanju Dragane Mirković:
„Nedavno je uživo snimila kosovsku narodnu pesmu Ajde, Jano, kuću da prodamo. Međutim, zbog neodgovarajuće intonacije teško doseže visoke tonove, ona ih samo ‘pipka’. Nema ni snage ni daha da se na njima zadrži i da ih ‘obradi’. Dok peva Janu zapinje kao da vuče zaprežna kola. Nedostaje joj dah i da završi krajeve muzičkih fraza, pa ih krati, kao da peva zabavne melodije. Zato čitava interpretacija zvuči neuverljivije nego što se to od nje očekuje. Ona misli da je Janu dobro otpevala, pa je svakodnevno emituje preko svoje televizije.“
(„Ilustrovana politika“)
Vojislav Bešić Beške,
„dentista, muzičar, pisac, humanista i nepopravljivi pustolov“, priča o svom njujorškom iskustvu iz „ordinacije u kojoj je bio jedan od šefova, koja se nalazila u centru Menhetna, u Park aveniji“, u kojoj je sretao mnogo poznatih ličnosti Amerike:
„Džej Lo je neviđena kučka, nekomunikativna, odvratna, ide s dvadeset ljudi oko sebe, ko zna koliko telohranitelja ima. Nisam joj ja popravljao zube, ali je bila u mojoj ordinaciji, ja sam je primio. Nije čak htela ni da razgovara s doktorom, bacila je karton o zid i vređala osoblje.“
O pušenju:
„U Njujorku, u poslednjih desetak godina, u modi je zdrav život. Strogo se vodi računa o ishrani, tamo niko ne puši. Bio sam na petnaest žurki gde ne sme da se puši. Meni je tamo kutija cigareta trajala tri dana, a sad pušim kutiju dnevno.“
(„Ilustrovana politika“)
Seka Aleksić,
pevačica, često je na meti modnih kritičara zbog kilaže. Da li joj to smeta:
„A šta bi trebalo, da se sva operišem, da postanem plastična i da više ličim na trandžu, nego na zdravu i jedru devojku? Ako bi to trebalo da bude cena za odlične ocene i pohvale modnih kritičara, onda radije dobrovoljno pristajem na to da me kritikuju.“
(„Press TV“)
Sandra Lalatović,
nekada TV voditeljka, opisuje kako se avion na liniji Pitsburg–Njujork, vratio po nju iz reda za poletanje, zahvaljujući ljubaznoj službenici sa gejta:
„Linda mi je rekla da je to moj srećan dan i da ne pamti da se avion ikada vratio po nekog putnika. Mogla sam da vidim kako se avion okreće i vraća, a kada se zaustavio pored gejta, nasmejani pilot i kopilot su mi mahnuli kroz prozor i pozvali me u kokpit. Prva njihova reakcija kada sam ušla, bila je: ‘Pa zašto plačeš, nisi valjda mislila da ćemo otići bez tebe. Ma samo smo se šalili, hajde da sa nama popiješ kafu’.“
(„Press“)
Goran Kojić,
urednik časopisa „Zdrav život“, u kome je tekstove objavljivao Radovan Karadžić, „nije se previše zanimao za sudbinu odbeglog vođe bosanskih Srba“, a onda je shvatio da je sve vreme bio deo njegovog života, i o njemu kaže:
„Ili je reč o podvojenoj ličnosti, savršenom glumcu ili pak o čoveku koji je u međuvremenu toliko duhovno izrastao da mu je pređašnji život bio samo nešto davno proživljeno i savladano. Ako je reč o ovom poslednjem, verujem da mu ni zatvorski dani neće teško pasti, da će ih proživeti u duhovnom miru i tihovanju.“
(„Press“)
Petar Glumac Skener,
iscelitelj iz Banatskog Novog Sela, „tvrdi da je on, a ne Radovan Karadžić prošlog leta bio u Beču“:
„Ja sam nadrilekar koji pomoću energije i sopstvenih lekova i čajeva leči bolesne ljude već 23 godine. Uspešno lečim sve bolesti, osim gluposti i dijabetesa.“
(„Kurir“)
Aleksandar Vučić,
generalni sekretar SRS-a, na pitanje da li će se Vojislav Šešelj i Radovan Karadžić viđati u Hagu, kaže:
„Teško je da se ne sretnu, ali verovatno Karadžića neće smestiti na isti sprat. Šešelj je jako potresen zbog hapšenja Karadžića.“
(„Kurir“)
Mica Ostojić,
ili Mica Trofrtaljka, iz sela Miokovci, nedaleko od Čačka, obeležila šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka svojim šund pesmama, priča o nadimku:
„Svi su ubeđeni da mi je nadimak Trofrtaljka dat zbog kratke suknje. Ma, jok! Nadimak sam dobila po nekoj mlogo popularnoj pesmi koju sam pevala, neka pesma o suknjici od tri frtalja, tako nešto… Ali nadimak ti je kao nos i moraš da ga nosiš celog života. Mada, s tim nadimkom sam se mlogo lepo naživela, proputovala, napravila karijeru koja traje i danas, stvorila divnu porodicu, i, eto, baš mi ne smeta.“
(„Glas javnosti“)
„Svet“
najtiražniji domaći tabloid, svojim čitaocima otkriva kako je izgledao povratak sa Kipra Svetlane Ražnatović:
„Spektakularnog hapšenja nije bilo, čime su se kao baloni od sapunice raspršile pretpostavke da je intrigantnoj pevačici ograničena sloboda kretanja. Kako smo saznali, Svetlana će se svega nekoliko dana zadržati u prestonici, tek toliko da pozavršava obaveze koje su se u međuvremenu nagomilale, a onda se, željna nastavka letovanja, vraća u svoju raskošnu vilu na „ostrvu ljubavi“, gde je s nestrpljenjem iščekuju voljena deca – sin Veljko i ćerka Anastasija.“
