Dr Hadži Nikolić,
neuropsihijatar, napisao je knjigu Kad se vidi ono što se ne vidi o onome što je video i iskusio na sopstvenoj koži među plemenima Amazonije u Peruu. On više od 20 godina proučava način na koji šamani Amazonije hiljadama godina leče:
„Bio me je strah od toga šta ću videti i doživeti, ali je istraživački duh pobedio. Prilikom prve seanse toliko mi je bilo muka da sam hteo da povratim, ali me je želja prošla kada sam video da šaka koju sam hteo da gurnem u usta više nije bila šaka nego kandža. Interesantno je to. Završite fakultet u Beogradu, znate zašto ste došli tamo i mislite da su te stvari nemoguće, ali ujedno verujete tom čoveku i svesni ste da on zaista zna šta radi.“
(„Blic“)
Dara Džokić,
glumica i supruga Bogdana Tirnanića, priča:
„U dugom sam braku s novinarom. Zato prema novinarima imam obzira. Novinari su, ako mene pitate, dobri muževi.“
(„Blic“)
Adrijana Čortan,
TV voditeljka, „u stabilnoj emotivnoj vezi sa pevačem Željkom Joksimovićem“, upitana da li misli da „običnog čoveka zaista zanimaju informacije o njihovoj privatnosti“, kaže:
„Razmišljala sam o tome da li običnog čoveka zaista zanimaju ti detalji. Ali, sudeći po komentarima i brzini kojom se određena informacija prenese, kao i po količini poziva koje dobijemo da bi ljudi proverili da li je sve u redu kod nas, zaključila sam da je odgovor potvrdan.“
(„Hallo“)
Dušan Savić,
bivši fudbaler Crvene zvezde, otac dvojice sinova, jedan je od najvećih zagovornika borbe protiv nezavisnog Kosova“, za sebe kaže:
„Ja sam čovek koji nije u bilo kakvom biznisu ili strankama. To je moja prednost.“
O civilnom služenju vojnog roka:
„To je najveća bruka i sramota za muškarca. Nije za momka od 25 godina, u punoj snazi, da menja pelene babama i dedama u bolnici, da pomera kulise u pozorištima, da raznosi poštu. Divno je pomoći starim ljudima, ali to treba da rade ljudi koji su za to školovani. Pre bih se ubio, nego to da radim. Možda sam ja lud, ali imam svoj stav. Ne daj bože da se zarati, a zaratiće se, tu nema dileme! Da li danas, sutra, za dve ili pet godina. Kako će tih 200.000 ‘vojničina’ da brane državu kad nisu ni plastični pištolj uzeli u ruke?“
Na pitanje da li je spreman da postane predsednik Fudbalskog saveza Srbije, kaže:
„Voleo bih ja i na Mesec da odem, ali mi niko još nije ponudio raketu.“
(„Kurir“)
Novak Đoković,
„naš najbolji teniser u istoriji“, poručio je da nema, „niti će ikada imati razumevanje za kosovske Albance“ i ponovo je morao da deklariše svoju privrženost Kosovu:
„Moja pozicija je vrlo jasna: uvek ću Kosovo smatrati delom Srbije, što ono i jeste. Ono je srce Srbije. Zamislite kako bi se osećali ljudi u bilo kojoj zemlji na svetu ukoliko bi u nekom njenom delu većina želela nezavisnost?! Mi smo upravo u takvoj poziciji. Ne može se tek tako uzeti nešto što je naša istorija, naša kolevka, nešto što je sveto, gde se nalazi na stotine spomenika srpske kulture i religije. Nikada me politika nije zanimala, ali ovo nije samo politika, ovo je nešto mnogo važnije.“
(„Press“)
Darko Bajić,
reditelj, na pitanje šta nikada nećete razumeti kod žena, odgovara:
„Kako mogu da nas vole!“
(„Večernje novosti“)
Emir Kusturica,
slavni reditelj i gradonačelnik, na pitanje da li mu smetaju opaske da je lični umetnik Vojislava Koštunice“:
„Nas vezuje velika pobeda nad pokušajima da se Mokra Gora pretvori u rudnik nikla gde bi upotreba sumporne kiseline u razdvajanju rude nikla od otpada učinila da u radijusu od sto kilometara oboli većina stanovništva. To bi bio logičan nastavak ideje bombardovanja Niša kasetnim bombama. I tu bi nas ovi što bi za jednu bečku krofnu prodali Srbiju ubedili da su umesto Koštunice vladali niklovani mondijalisti.“
I dodaje:
„Danas svaka šuša može onako u prolazu da šklepi Voju Koštunicu, jer zna da ga zbog toga niko neće sačekivati ispred haustora. To je ta bedna hrabrost, pošto znaju da nema nikakve korelacije između podzemlja i vrha vlasti.“
Kako reaguje na glasine da mu je zbog političke podobnosti poklonjen plac na Mećavniku:
„To su klevete poslanika države ‘Dolče i Gabana’. Među njima prednjači jedan čija me koža na licu podseća na vražiju kožu. To je, psihijatrijski rečeno, autoprojektovanje nadničara nekih obaveštajnih službi. Davno su se kvalifikovali za jednu momačku tužbu, ali posmatram i čekam. Na teritoriji Mokre Gore uknjižen sam kao vlasnik oko trideset hektara, a park prirode se rasprostire na oko 3700 hektara. Tu se granica između vlasništva i nacionalnog prirodnog dobra vidi i golim okom.“
(„Večernje novosti“)
Olja Ivanjicki,
slikarka, ali i pesnikinja posle deset godina pauze, objavila je novu knjigu poema Večni uslov. Za jednu od pesama „pomalo je neobično, inspirisao je aktuelni predsednik Amerike“:
„Prilikom izbora Džordža Buša za predsednika Amerike bila sam fascinirana onim beskonačnim brojanjem glasova, koje je trajalo dva meseca. Gledala sam televiziju i beležila šta se sve događalo za to vreme – brojanje glasova, pa listić ulazi u mašinu, pa izlazi napolje, pa suđenje mašini koja je pogrešila u brojanju, pa sudski proces koji se vodio protiv nje… Sve to sam stavila u pesmu. Pesmu sam poslala i Bušu, zajedno sa propratnim pismom.“
(„Večernje novosti“)
Srđan Milivojević,
član Demokratske stranke, „bio je jedan od najveselijih poslanika u parlamentu“, na pitanje kada se poslednji put iznervirao, kaže:
„Nikada se ne nerviram. Imam savršen mir. Idem u crkvu kada god mogu radnim danima, na jutarnju i večernju molitvu, a nedeljom obavezno.“
(„Pravda“)
Dejan Nestorović,
ili Deksi Boj, „napoznatiji srpski striper“, diplomirani sportski trener i menadžer nemačke firme za baštovansku opremu, kaže:
„Voleo bih da izvedem striptiz Dori Bakojani, ministarki inostranih poslova Grčke. Ona je prelepa žena, moj tip, a i eto Grčka nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije.“
(„Pravda“)
Vanja Udovičić,
vaterpolista, koji tri godine živi u Italiji govori o oblačenju klupskih kolega:
„Mnogi od njih se obuku veoma lepo, a onda sve upropaste time što obuju suviše sportske patike sa vazdušnim đonom. Kod njih je to naročito prošle godine bilo veoma moderno, pa se činilo da su ih svi kupili. Generalno, Italijani opravdavaju reputaciju kada je moda u pitanju, ali umeju da budu robovi marki. Kod njih je to čak izraženije nego kod nas.“
(„Hallo“)
Nenad Marjanović,
„omiljeni fotograf autentičnih srpskih lepotica“, otisnuo se put Bangkoka da tamo okuša profesionalnu sreću, i kaže:
„Toliko me je opčinio ovaj grad da ću u njemu provesti i naredna tri meseca. Klima je savršena, a osamnaest miliona ljudi živi kao u osinjaku, što mi je veoma inspirativno.“
(„Hallo“)
Brankica Stanković,
novinarka B92, upitana da li će i ona kao Duška Jovanić i Mirjana Bobić, sa ozbiljnih angažovanih tema preći na estradno novinarstvo, kaže:
„To nisam ja, to ne odgovara mom temperamentu. Ne mogu da radim emisije o modnim trendovima i priče o lepom vremenu. Ne, to nikako. Možda bih jednog dana pisala knjige, ali sebe ne mogu da zamislim da se bavim manekenkama.“
(„Puls“)
Momo Kapor,
slikar, i „jedan od najčitanijih srpskih pisaca dosad, čije su pojedine rečenice ušle u opštu upotrebu poput poslovica“, o mitingu „Kosovo je Srbija“ i medijima:
„Najlepše od svega je to što je tu nepreglednu masu koja je disala kao jedan čovek B92 izbrojao kao 150.000 ljudi, a bilo ih je najmanje milion, ako računamo i one po kućama koji su osećali isto što i oni na ulici. Gledam mazohistički program tog studija kao što čovek sebi ubrizgava serum od zmijskog otrova protiv pravog ujeda zmija, ali ostavimo njih, oni su nevažna epizoda u našem životu. Dovoljan dokaz o njihovoj omiljenosti je to što ih policija čuva od gneva gledalaca. “
(„Glas javnosti“)
