Zdravko Čolić, legenda:
„Volim žensku lepotu, ali nisam preterani čistunac po tom pitanju niti nekakav perfekcionista. Moj naročiti ukus nije iritirao druge muškarce i verovatno su sa mnom probali da se druže zato što nikada nisam zalazio u strogo ograđen zabran. Moje mete su bile, a i danas su, dobre kelnerice, spremačice, kasirke, stjuardese, učiteljice…
Kao klinac bio sam lud za Ursulom Andres, Rakel Velč i ostalim vanzemaljskim divama, ali sam ipak, na vreme shvatio da su sve žene lepe na svoj način i da njihov seksepil neme veze sa brojem opranih tanjira i prosutih pepeljara, odnosno sa sveže izdepiliranim nogama i izblajhanim pramenovima. Najviše mi se dopadaju one sa kojima nisam bio i nikada neću biti.“
(„ID“)
Dragan Todorović,
ekspert za navigaciju i vazduhoplovstvo svojevremeno angažovan u Iraku „na izgradnji supertajnih sistema“, otkriva: „Projekt ‘404’ dobili smo na prevaru… Iračani su želeli da vide našu podzemnu bazu u Bihaću… Zaustavljali smo lift uvek na istoj galeriji, ali bismo u međuvremenu na zid stavljali oznake A, B i C, otvarali vrata i pokazivali im lažne spratove. Tako su Iračani pomislili da aerodrom Bihać ima tri galerije i dali nam posao.“
U posao su bile uključene ekipe iz Slovenije, Srbije, Bosne i Makedonije, a prilikom testiranja probnih objekata pokazalo se da su Slovenci najbolje obavili svoj deo posla: „Iračani su zato odlučili da plate Slovence i da im ponude i druge važne i skupe poslove. Mi smo molili Janeze da nam daju formulu njihovog betona, ali oni nisu hteli. Tražili su ogromne pare. Onda smo se odlučili na srpsku varijantu poslovanja. Jedne noći smo ogromnim viljuškarom podigli, faktički ukrali dva slovenačka kontejnera sa kancelarijama i kompjuterima, u kojima su bile šifre i formule tog specijalnog betona. Sledećeg dana Slovenci su nas molili da mi njima prodamo tu formulu.“
(„Nedeljni telegraf“)
Dule, navijač Rada,
objašnjava: „Da bi neko postao naš navijač i ušao u grupu mora da se dokaže u tuči, da nije p…. i da ide redovno na tekme. Ni slučajno ne sme da ide na utakmice reprezentacije. Ako nekoga provalimo da navija za Jugoslaviju prvo ga prebijemo, a onda izbacimo iz grupe.“
Dule tvrdi da „radovci“ nikada nisu tukli nikoga ko nije navijač drugog kluba ili policajac. Ipak, bio je jedan izuzetak: „Jesmo, doduše, jednom mlatili konduktera u vozu, nije hteo da nas pusti bez karata, to je sve! Postoje neka nepisana pravila. Pa, nećemo mi da uhvatimo klinca koji ide sam po ulici i prebijemo ga zato što nosi Zvezdin šal ili zato što je Ciganin. Pazi, može da se desi da mu otmemo šal i nalupamo šamare, ali samo to!“ („Eksluziv“)
Gordana Živojinović,
jedina Jugoslovenka koja se bavi trgovinom naftom, tvrdi:
„Za mene nema lepšeg mirisa od mirisa crnog zlata! Ma kakav ‘šanel’, ‘lagerfeld’, ‘versaće’! Benzin je opojniji od najboljeg i najskupljeg parfema na svetu!“
Zbog stresa na poslu, Gordana se razbolela i morala na operaciju:
„Pred odlazak u operacionu salu, pomislila sam: ‘Bože, hoću li ikada videti kćerku Ivanu, unuku Anđelu, supruga, majku, brata, sestru, sestriće? Pred uvođenje u totalnu narkozu, briga oko posla nametnula se sama od sebe: ‘A, hoću li ikada više uspeti da osetim miris nafte?'“ („Ekskluziv“)
Siniša Vučinić,
funkcioner JUL-a i nezvanični vođa narodnih straža u Užičkoj ulici, komentariše tvrdnje da je on u stvari „Čeda Jovanović socijalističkog režima“: „Nemojte da se vređamo! Sramota je da me u bilo kom kontekstu poredite sa tim narkomanom. Nemam ja nikakve veze sa tim izdajnikom.“ („Ekskluziv“)
Branislav Lečić,
glumac i ministar, o glumačkim potencijalima viđenijih predstavnika DOS-a: „Neke mogućnosti da vlada određenim tehnikama prepoznao sam kod premijera Ðinđića, ministra diplomatije Svilanovića, a zaista me fasciniraju žangabenovska mirnoća Duška Mihajlovića i žovijalnost Žarka Koraća… Njih bih svakako uzeo u uži izbor za prijem na FDU.“
Lečić je jedini ministar u novoj vladi koji se zakleo sa rukom na Bibliji a ne na papiru sa ministarskom zakletvom: „Čsim sam u zaglavlju tog papira video grb sa petokrakom odmah sam ustao, izašao u hodnik i iz džepa kaputa uzeo Bibliju. Činilo mi se nekako sasvim prikladno da čitam reči zakletve držeći ruku na Bibliji. Nisam ja time želeo ništa da propagiram ili, ne daj bože, da se reklamiram. Samo sam želeo sebe da obavežem da radim časno i da imam pred sobom obavezu koja nije samo političke nego i etičke prirode.“
(„Ekskluziv“)
Na promociji kalendara modne agencije „Klik“, ministar je upitan ko je njegov anđeo:
„Moji anđeli su moja deca, četvorogodišnji Ivan i Ana koja ima dve godine. Kada se nasmeju i zaigraju podsećaju me na moju ženu, koja je moj anđeo s kojim sam napravio te male anđele.“
(„Svet“)
Svetlana Ražnatović,
predsednica fudbalskog kluba Obilić, na pitanje šta misli o tuči na derbiju, odgovara:
„Ja lično mislim da je to što se desilo 14. oktobra bruka i sramota. Fudbalski teren nije mesto za razračunavanje. Pri tom, ko se razračunava? Jedan isti narod. Grozno.“
(„ID“)
Zoran Ðinđić,
predsednik Vlade Srbije, kaže:
“ …Sada će KFOR biti prisiljen da se suoči s tom bebom, koju su oni tako dugo ljuljali u kolevci, a koja sada počinje da ujeda i njih same.“
(„Glas“)
Dušan Prelević Prele,
muzičar, glumac, Beograđanin i još mnogo toga, piše o Hagu, ženama i Srbima: „Šta će nam sudovi i komponente jedne nacionalne države ako će svaki poreznik iz Ajndhovena moći da traži uvid u moje račune. Opalim, recimo, ženi šamarčinu, eto mene u Hagu sa Tadićem i još koju hiljadu Srba… Kako to da žene u crnom i devojke u liht roze pa na štrafte nikada nisu posetili (valjda je ‘posetile’? – prim. ur.) nijednog ranjenog građanina. Ne izgore ni pola sveće za mrtvog Srbina. Perjanice građanske opcije i anacionalni ujdurmi (ili ‘anacionalnih ujdurmi’? – prim. ur.) uglavnom su žene! Barem liče na osobe pomenutog pola. Uz njih su još nekakve prišipetlje i nekadašnji đaci koje je učitelj terao da kvase sunđer.“ („Ekskluziv“)
Živojin Aleksić,
kriminolog, o podmićivanju lekara: „Sećam se slučaja jednog lekara koji je umesto novca uzimao isključivo dukate. Doskočili su mu tako što su policajci dukate koje su mu nosili pacijenti pre toga bušili laserom na određenom mestu. Zanimljiv je i slučaj jednog hirurga negde sa juga Srbije. Branio se da ne uzima mito već poklon, jer je to običaj u kraju. Na pitanje sudije zašto je uzeo novac posle operacije, odgovorio je da narod veruje da se na rani brže uhvati krasta kada se plati.“ („Bazar“)
Radmila Jovović,
novinarka „Bazara“, u rubrici „Šalu na stranu“ mašta da postane savetnik Vojislava Koštunice za „očuvanje njegovog lika i dela“: „Ukoliko moja ponuda bude prihvaćena, na prvom spratu Palate federacije dobiću svoj kabinet koji vidim kao prostoriju sa svedenim enterijerom. Na kancelarijskom stolu trepće kompjuter pentijum neviđene inteligencije, pa se, kad god me pogleda (??? – prim. ur.), osećam pomalo inferiorno. U kožnoj stolici sedim ja, neviđeno lepa. Niz vitka leđa prosula mi se crvena kovrdžava kosa, dugački nokti namazani su crvenim lakom, imam pune crvene usne i krupne crvene oči. Imaginacija je divna ne samo zato što možete da zamislite šta god hoćete nego i zato što kad god hoćete možete da zamislite šta god hoćete (??? – prim. ur.). Nedavno sam, primera radi, u jednom tekstu bila zanosna plavuša, ali je moja lomna ličnost promenila boju kose kada je jedan (ah) muškarac izjavio da su plavuše ‘guske punjene patkom’!“
Momo Kapor,
književnik i patriota, priznaje: „Znate, tajna uspeha mojih bestselera sastoji se u tome što sam kupujem najveći broj svojih knjiga. Kad pođem na neku večeru, kupim svoju knjigu i ponesem: jevtinije su od cveća, a ne venu.“ („Bazar“)
Zorica Vulić
autorka rubrike „Ko je ovaj čovak“ u „Glasu javnosti“, veoma nadahnuto je uradila portret Kristijane Amanpur:
„Karijera: da nije bila uporna, da tvorci Novog svetskog poretka nisu tražili baš ovakav lik, teško da bi neko čuo za nju. Ovako, devojka ispodprosečnog izgleda, postala zvezda ‘globalnog sela’ kojim je zamalo zagospodario Ted Tarnen, muž Džejn Fonde i vlasnik CNN-a. Poznavaoci lika i dela vesnice rata kažu da je krajem 80-ih žalila sebe, jer nijedna kuća nije je htela – zbog boje glasa, nepravilnog akcenta, antibarbikinog izgleda. Smilovao se CNN, bila je pomoćnik u spoljnjoj redakciji.“
O koleginici sa CNN-a u nastavku kaže:
„Beogradski novinari sreli su je u prištinskom Grandu i grubo se našalili s njom. Jedan od njih prespavao je sa Amanpurovom i ujutru ispričao da ‘ništa nije bilo’ jer ga je izgrebala njena brada, a i zato što je ona muško.“
Milovan Ilić Minimaks,
TV voditelj, odgovara na pitanje da li misli da je pogrešio promovišući Vojislava Šešelja:
„Verovao sam da je on zaista opozicionar i četnik. Baš u vreme bombardovanja bio sam na jednom ručku kome je prisustvovao i njegov tadašnji ministar Vučić. Rekao sam mu: ‘Dobili ste brdo glasova jer su ljudi mislili da ste četnička stranka i protivnici Slobodana Miloševića. Kako ste mogli upravo njemu da date sve te glasove? Da li se neko zbog toga pobunio i izašao iz stranke? Ko će za vas glasati na sledećim izborima?’ Odgovorio mi je da računaju na Šešeljevu harizmu. Možda sam ponekad bio pomalo naivan…“
Mirjana Marković,
konobarica, o svom imenu kaže:
„… Bilo je provokacija. Čisto ono kad kažem ime i prezime… Imala sam puno problema, a i sada ih imam. Kad ljudi zovu telefonom, (…) mojoj mami, kad se javi na telefon, svašta kažu. I to sasvim normalni ljudi.“
(„Bre“)
