Dobrila Gajić–Glišić, novinar i publicista, svedok tužilaštva na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu:
„Mog ‘druga predsednika’, kako sam ga oslovljavala tokom svedočenja, doživela sam kao onog starog Miloševića, odlučnog, smelog, šarmantnog, punog snage, fizičke jačine pogleda i veoma sugestivnog izraza lica. I pored upozorenja tužioca da prilikom davanja odgovora gledam u pravcu sudija, što nalažu pravila, gledala sam ‘druga predsednika’ u oči, spremna da odgovaram u ime istine. Po završetku se događalo nešto divno. Pošto smo se svi stojeći poklonili sudijama koji su izlazili, ‘drug predsednik’, kako sam ga oslovljavala, stojeći između dva čuvara, uputio mi je divan, divlji muški osmeh i topao pogled od koga mi je kičmom prošla jeza. To su trenuci koji ostaju u našem sećanju dok živimo. Zbog tog jednog trenutka, zbog tog osmeha i pogleda, vredelo je postati heroj ili izdajnik, svejedno. Tog trenutka spoznala sam taj njegov neodoljivi šarm kojim je bio zaveo naciju. Doživljavala sam fizičku snagu njegovog pogleda. I da bih to produžila, doviknula sam mu: Mogu li da Vam poklonim knjigu? Knjigu koju je samo nekoliko minuta uveo kao dokument za svoju odbranu, a koja je već bila dokument Tužilaštva. On mi je istom jačinom odgovorio: Najs to treba da odobri. I dok je devojka koja je mene opsluživala pregledala knjigu, a zatim je odnela g. Najsu, Milošević i ja smo nastavili da se gledamo. I sada osećam toplinu njegovog pogleda, neverovatnu energiju koja je vladala između nas. Kasnije, dok sam sa tužiocima pričala i dobila od njih na poklon šolju sa znakom Tribunala, službenik je uneo ogroman buket ruža – od optuženog. Ja sam shvatila da mi je Sloba poslao buket ruža kao metaforu za moje svedočenje. Doputovala sam s buketom i čuvaću ga dokle god budem mogla.“ („Glas javnosti“)
Slobodan Remetić,
lingvista, o uvođenju crnogorskog jezika: „Može se i konj uvesti u Senat, što je u Rimu učinjeno, može se, možda i bez humanitarnih bombardovanja, napraviti još koji službeni jezik i mnogo više od toga.“ („Večernje novosti“)
„Zona Sumraka“
o atentatu na Zorana Đinđića:
„Knjiga Gabrijela Garsije Markesa Hronika najavljene smrti završava se zastrašujućom scenom u kojoj glavni junak gine, izboden noževima, lupajući na (iznutra!) zaključana vrata sopstvene kuće. Analogija sa smrću srpskog premijera Zorana Đinđića potpuno je jasna, kao i analogija sa smrću Julija Cezara: ubijeni predsednik srpske vlade poginuo je, nalik Cezaru, u dvorištu institucije na čijem je čelu bio, a došli su mu glave ‘neprijatelji iz sopstvenih redova’.“
Stalni politički analitičar ovog lista Radoslav Komarčić, govori o saznanjima „Zone sumraka“ da je Đinđića ubila CIA: „Vaš izvor nije otkrio toplu vodu. Ako se hijerarhijski posmatra odgovornost za ubistvo Zorana Đinđića, jasno je da se na vrhu piramide odgovornosti nalazi američka obaveštajna služba koja je vrbovala mnoge ljude iz različitih struktura u Srbiji. Uostalom, ona stoji iza većine političkih ubistava u drugoj polovini dvadesetog veka. Međutim, ja bih povodom ove halabuke u medijima, koji iznose razne gluposti o naručiocima i izvršiocima ubistva Zorana Đinđića, postavio sasvim drugo pitanje. Kome odgovara da mediji u Srbiji odjednom iznose ‘poverljive’ i ‘ekskluzivne’ podatke o atentatu na našeg premijera? Nije li to politički vrh naše zemlje poslušao savet američkih političkih marketinških službi da je pred predstojeće izbore, da bi se sačuvala vlast, neophodno nezadovoljne i prevarene građane podsetiti na ovaj nemili događaj i time uticati na njih? Prostije rečeno, treba ih podsetiti da je bivši premijer, inače omiljen u narodu (naročito posle smrti), pripadao DOS-u i da zbog sećanja na njegova demokratska opredeljenja, građani treba još jednom da poklone poverenje onima koji su tobože radili zajedno sa njim za dobrobit Srbije. Plašim se da je neko veoma moćan namignuo medijima u Srbiji da pišu bilo šta o ubistvu Đinđića. Zaista se nadam da ‘Zona sumraka’ nije u toj grupi medija.“ („Zona sumraka“)
Slavko Jovičić,
Srbin iz Sarajeva, koji je u bošnjačkim logorima proveo 44 nedelje, o susretu sa Karlom del Ponte: „I ona je, znate, od krvi i mesa i nije hladna kao što izgleda na televiziji. To sam joj i rekao. Ustao sam, došao do nje kroz red od šest telohranitelja i rekao joj da mi mnogo prijatnije izgleda nego kada je gledam na TV-u. Htela je da me počasti cigaretom. Pušili smo iste cigarete, ja „marlboro lajt“, sa žutim filterom, ona sa belim. Kažem joj da neću uzeti njenu cigaretu dok ona ne uzme moju, jer nisam neki haški optuženik da strahujem od nje. I onda je uzela. Ja onu njenu stavim za uvo i kažem da ću je sačuvati za uspomenu. Ne treba, kaže, brzo ćemo se videti u Hagu, ispušićemo ih dosta zajedno.“ („Ekspres“)
Isidora Bjelica,
književnik, na pitanje da li žene mogu da pišu i „muški“: „Mislim da je moja, za mnoge šokantna tiražnost i slava, bazirana uglavnom na tome što pišem ‘muško-ženske knjige’. To je moja tajna i moja formula. Pisati nežno i iskreno, a mudima.“ („Večernje novosti“)
Da li bi pristali na besmrtnost:
Marija Savić–Simić,
YU Elite Look: „Ne bih, zato što je to neprirodno i protiv svih principa, a u slučaju da jesam – adaptirala bih se“.
Toni Montano,
muzičar: „Pa ja sam već besmrtan. Moje pesme, koliko znam, ulaze u sastav obavezne školske lektire. Zamislite, za hiljadu godina, strana civilizacija se iskrca na Zemlju, počnu da kopaju i iskopaju moj CD, čuju moj glas i zgranu se koliko to prija njihovim ušima, a moj glas putuje kroz etar…“. („Blic news“)
Velimir Bata Živojinović,
glumac i poslanik, govoreći o aktuelnom Ministarstvu kulture: „Kulturi trebaju pare, kultura je roba koju možemo odmah da ponudimo i da zaradimo.“
O aktuelnoj vlasti: „Alal im vera, kako se održavaju na vlasti, a nemaju većinu u skupštini. To te uči, kako to treba da se radi kada nemaš većinu, a ne kao mi, koji smo imali apsolutnu većinu, pa smo negde grešili.“
O razlozima poslanika za menjanje stranke: „Jednostavno, u stranci u kojoj se nalazi nije zadovoljan statusom ili nekim drugim ekonomskim problemom – stan, bolji posao, neka druga materijalna korist. Ne verujem da su dobijali pare. Možda nešto malo…“
O glumcima u Skupštini: „Od glumaca, nijedan nije izdržao da ostane. Jednog trenutka su naišli na nešto preko čega nisu hteli da pređu i odustali su.“
Na pitanje šta je njega zadržalo kaže: „Kod mene je to prešlo u naviku…“ („Blic news“)
Jedan od radnika Javnog komunalnog preduzeća „Kruševac„, o anonimnoj anketi: „Mogao sam svašta da lanem. Kao, ne zna se ko je napisao. A zašto su tražili da kažem gde radim, koliko godina imam i šta sam završio. Pa, bre, čas mogu da me nađu. Zaokružio sam ja i dva slova netačno, za svaki slučaj, pa nek me sad traže. A nisam morao. Mogao sam i da se potpišem. Što, da mi ne odbiju od plate?“ („Glas javnosti“)
Đorđe Balašević,
pevač, objašnjava zašto neće sarađivati pri snimanju filma inspirisanog njegovom pesmom Priča o Vasi Ladačkom: „Planirali smo da snimimo film na osnovu jedne moje pesme iz osamdesetih godina. Uglavnom, nismo se dogovorili. Pregovarao sam sa jednim beogradskim, bivšim glumcem, sada producentom. On je napravio scenario koji nije bio scenario, čak ni katastrofa, već tragedija. Ajde to što je Vasa Ladački umro za stolom, nego je i njegova bivša devojka umrla. Rekoše mi: ‘To je melodrama – treba i ona da umre.’ Ja kažem: ‘Hajde da je spasemo’, a oni: ‘Ne može, iskrvarila je na porođaju.’ ‘Dobro, ajde’, rekoh, ‘ali šta je bilo sa bebom, kćerkicom?’ Kažu: ‘Beba je ostala živa, spasao ju je kum.’ Ja taman pomislim hvala bogu, kad ono, ona se kasnije udala za kuma. Kum se ubije na kraju, kažu naleteo konjem na drvo i poginuo. Ja im kažem da nigde nisam čuo da je konj naleteo na drvo. Dobro je da ste našli konja da to napiše, još samo da nađete konja koji će to da uradi. Kažu mi: ‘Može to, ima neki konj kaskader!’ Predviđen je bio i neki gusan koji sve pobeđuje – to mi se veoma dopalo, i jedno uskršnje jaje za tucanje koje niko ne može da razbije. Ja sam im tada rekao: ‘Deco, kad je već krenulo ovako, ajde da sjebemo i tog gusana koji sve pobeđuje, ajde i njega da pregazi neki traktor što ide u rikverc, a ono jaje da ispustimo na basamke.’… Sve su mi obećali. Jedno dete mi završava Akademiju, rekli su mi da će igrati u filmu. Kad smo došli do kraja, rekli su mi da Jovana ne može da igra glavnu ulogu, nego Vasinu sestru. Pitam ih: ‘Rođenu?’ A oni mi kažu: ‘Da.’ Na šta pomislim, dobro je da nije od strica, ona što dolazi retko. Imala je dve rečenice, jedna glasi ‘Nisam’, a druga ‘Vaso’. Ja tad rekoh, još samo za vašu mamu da napišete jednu kraću ulogu, samo da prođe kroz kadar. Kakav film! Pitam ih: ‘A gde je nada?’ Oni kažu: ‘Nema nade, ljubav će da pobedi!’ Bljak, to je patetično. Jes’ može biti da je patetično, ali sam rekao da ja sad pravim svoj scenario. Da vi moje junake ubijate – nema šanse. Svi će da ostanu živi. I Vasa Ladački kome je na kraju pesme klonula glava, odjedanput se digao, u fazonu – da platimo pa da idemo. Napravićemo i Vasa Ladački 2. Na proleće pravim svoj film. Biće ko španska serija!“ („Svet“)
Jelena Dokić,
teniserka, u izjavi za hrvatski list „Sportske novosti“ kaže: „Bila sam previše negativna dok nisam počela da radim sa Bornom Bikićem. On je u protekla četiri meseca sve promenio nametnuvši mi čeličnu disciplinu. Bikić je terorista i perfekcionista i najvažnija osoba u mom životu. On kontroliše ceo moj život, osim finansija. Živimo zajedno, ja sam vojnik, a on moj general.“ („Svet“)
Boris Tadić,
ministar odbrane, govori zašto je protiv slanja naših vojnika u Avganistan i Irak: „Mi nismo udruženje časnih sestara ili Ministarstvo kulture, nego Vojska Srbije i Crne Gore.“ („Blic“)
„Pobjeda„,
crnogorski dnevni list, objavljuje „dvadesetak istina o ljepšem polu“:
1. One vjeruju da su sva piva ista
2. One jedu sladoled tako da vrlo precizno možete utvrditi kakve su u krevetu
3. One se ne trude toliko za vrijeme seksa: uostalom one nikada ne zahrču potom
4. One „foliraju“ orgazam jer muškarci foliraju predigru
5. One vam uvjek postavljaju pitanja koja nemaju pravi odgovor. Samo žele da vam nabiju osjećaj krivice
Vojin Ćetković,
glumac, o gradskoj akciji izgradnje stanova: „Nisam se prijavio, ali znam da stan nije dobio niko koga znam i ko je nešto uradio. Te stanove su dobili isti oni koji su ih već dobili… Nisam konkurisao i nisam ljut ni na koga, ali izgleda da su ti siroti mali hrčki ostali svuda, i da se nije ništa promenilo. Da je makar bilo reči o rang listama, socijali, razumeo bih, ali znam neke ljude koji uopšte nisu socijala pa su dobili stanove, znam one koji su već dobili dva stana, pa su dobili i treći. A znam i neke ljude koji su dobijali batine, koji su od ’93. na ulici, koji su ugrožavali svoju karijeru, koji nisu uzeli ni kinte za sve mitinge, i oni su na tom konkursu odbijeni. Ali su zato prošli oni koji su učestvovali u promociji ovih drugih i koji su dobili tada, od onih vlasti, pa su dobili i od ovih. O čemu je tu reč? Je li to da bi pokazali da su veliki, šta li? Nemam nikakvu potrebu da nekoga branim ili napadam niti sam se uplašio da će sad neko nešto da mi uradi, ja samo konstatujem ono što svi konstatuju.“ („Blic“)
