Mirjana Marković,
supruga bivšeg predsednika, sada u ulozi kolumniste u „Nacionalu“, ne odriče se poetičnosti po kojoj je poznata: „Nisam sklona metafizici, osim ponekad. Ponekad predveče, ponekad u oktobru, kada sam sama, kada me čeka teška odluka, skoro uvek za vreme jesenjih kiša. Ali, metafizički ili nemetafizički, sve češće se pitam da li srpski narod prati neka zla kob pa je neprekidno nesložan, pa je u sve kraćim intervalima podanički.“
Olivera Kovačević,
novinarka TV Pinka, o razlozima zbog kojih u svojoj emisiji više ne sedi: „Rekli su mi da mnogo lagodno zarađujem svoj novac, pa su tražili od mene da se malo pomučim na poslu, i ja sam smislila način na koji ću da se pomučim – zato više ne sedim u studiju, nego stojim.“
Kovačevićeva i o razlozima zbog kojih je čest gost u žutoj štampi: „To ne možete da izbegnete. E, sad, zašto sam ja nekome zanimljiva, ne znam. Možda zbog toga što sam plava.“ („Duga“)
DUGA
ostaje verna tradiciji tekstova koji objašnjavaju sliku na naslovnoj strani, pa u najnovijem izdanju, uz fotografiju manekenke Mirele Milovanović, piše: „Mi promovišemo nove snage, to ste već mogli da shvatite u prošlim brojevima, pokazujući kako visokostilizovana lepota postoji i u našem ataru. Srbija, bez obzira na sve, nije kokošinjac, ali nam ipak ne manjka dobre piletine.“
Nenad Marjanović,
umetnički fotograf, objašnjava kako fotografiše žene: „… I mora da glumi nešto. Na primer, ja joj kažem: ‘Gledaj me kao da sam ti dečko. I probaj da me zavedeš.’ Ali, to treba da deluje životno, a ne ovo što neki rade i misle da su erotske slike. Ovo kad se drže za sise. Tu nema erotike. Nikad se riba tako ne drži za sise!… Kad si ti video ribu da je tako stala i privatava se? Kad si vid’o, majke ti? Koga ona može tako da zavede?!“ („Duga“)
Dragan Ignjatović,
direktor beogradske Gradske čistoće, tvrdi da naš glavni grad i nije tako prljav kao što nam se čini: „Zamenik gradonačelnika Pariza, prilikom posete Beogradu, javno je rekao da je Beograd čistiji. U to sam se uverio i kad sam obilazio Francusku. Jelisejskim poljima, verovali ili ne, trče pacovi. Vi u Knez Mihailovoj ipak nijednog niste videli.“ („Nedeljni telegraf“)
Dragoslav V,
35-godišnji žitelj sela nadomak Beograda, prebio je popa i zbog toga se našao pred sudom. O uzrocima problema, Dragoslav kaže: „Pop Milan bio je naš novi sveštenik u selu. Lep, kao sveti Nikola! Ko bi rekao da taj smerni čovek voli i žene! I to tuđe… Negde proletos poče naš pop sve češće da navraća u moju kuću. Mislio sam, lepo mu kod mene, poštuje me. Ali, prevari se: pop bacio oko na moju Ljubicu, a i ona na njega. I dok sam se ja trudio da ugostim i ugodim svešteniku, on i žena mi iza leđa napravili belaj. I još ja, grešnik, nosi sveža jaja popadiji, zapravo njenom i popinom sinu, jer im je to dete malokrvno. Dok sam ja jajima podizao krvnu sliku popovskom detetu, pop se u senu valjao sa mojom ženom.“
Žena se ovoga puta izvukla bez batina, ali to ranije ipak nije bio slučaj: „Ko ne tuče ženu kad ne valja!… Zna da je seljanka, da radi sa zemljom i stokom, a ovamo počela da se udešava. Često je, bogami, i u crkvu išla! Nisam ni slutio zašto – mislio sam, postala malo više pobožna.“ („Nedeljni telegraf“)
DJ Krmak,
estradna zvezda u usponu, kaže da, zahvaljujući svom nadimku, nema problema s privlačenjem publike. Na vašaru u Doboju, recimo, bez posla su bile njegove daleko poznatije koleginice, a on se ipak snašao: „Krenem uz Ozren u potragu za domaćinstvom koje ima krmaču koja se nedavno oprasila (zašto, saznaćete – prim. ur.). Najzad pronađoh neku babu, gazdaricu koja ima ono što mi treba. Pokaza mi dva prasenceta od nekoliko dana, ali ne želi da ih proda, veli grehota je, mali su, nije još vreme da se odvajaju od majke. Jedva je ubedih da mi ih pozajmi… Onda sam prascima odenuo plavu i crvenu majicu, pa tu na jednoj ispisao ‘Ivica’, a na drugoj ‘Marica’, doneo ih ispred šatre i povikao prisutnima da sam doveo na vašar familiju. Okupila se raja, gledaju mene, gledaju prasce… Smeju se, a ja pričam kao navijen, šegačim se, izmišljam… Šatra krcata!… Posle nekoliko sati već je bio mrkli mrak, šunjao sam se po šumi da babi vratim prasiće.“ („Sabor“)
Aca Lukas,
folk zvezda, objašnjava zašto ga žene vole: „Znam da posedujem mnoge kvalitete koji mogu da privuku žene. Ali, znam i da nisam lep, naočit. Mada, nisam ni ružan! Svestan sam i da sam jedan od najpopularnijih pevača u Jugoslaviji. To je dovoljno da mi digne cenu, da me učini velikim i pred sobom i pred drugima. Na sreću, ja se nisam izgubio u magli. Nisam uobrazio da sam neodoljiv frajer. To što me jure žene nije plod moje pameti ili lepote. Jure me, brate, zbog toga što sam pevač, što sam popularan.“ („Sabor“)
Đorđe David,
pevač, komentariše tvrdnje da stalno kritikuje narodnjake zbog toga što je ljubomoran na njih: „Ljubomoran? Na šta? Na nečiji novac, automobil? Pa ja sebi nikada ne bih mogao da dozvolim da se popnem na astal, da me drpaju za sise, ribu ili guzicu. A kad dođem kući, da iz jedne čizme izvučem trideset, a iz druge pedeset hiljada maraka… Pre bih se bavio visokom muškom prostitucijom na Zapadu ili bih radio porno filmove. To je iskrenije i ispravnije. Ne bih mogao ni da pevam gomile onih debilnih tekstova, koji se snimaju u narodnoj muzici. Da bi čovek to mogao, treba da ima koeficijent inteligencije kao kišna glista!“
Prema Davidovim rečima, muškarci na estradi su u startu ugroženi, naročito oni koji izgledaju kao on: „Muškarci su na čelu diskografskih, televizijskih kuća, oni su na uticajnim mestima. K… se sa pojedinim pevačicama, pa ih onda obilato forsiraju. Sve po sistemu ko koga, ko kome i ko sa koje strane. Briga koga za kvalitet! Kome ja trebam? Imam metar i devedeset jedan, glumac sam, znam da pevam, imam dugu, plavu kosu, hoće me žene… Nisam defektan ili devijantan, već simetričan. Takvom ljudi gledaju da napakuju priče da je budala, homoseksualac, netalentovana neznalica.“ („Sabor“)
Milan Gurović,
košarkaški reprezentativac, poznat po istetoviranom liku Draže Mihailovića na mišici, otkriva svoje želje ali i neke, široj javnosti do sada nepoznate činjenice: „Ne bih da pričam o nečemu što i vrapci na grani znaju, ali moram da kažem da bih voleo da su svi Srbi četnici, baš kao što su svi Hrvati ustaše.“ („Srpska reč“)
Vesna Rivas,
pevačica i radikalka, objašnjava šta bi uradila svom kolegi Ivanu Gavriloviću da je na mestu njegove supruge (pošto je dotični Ivan snimljen u zagrljaju sa jednom mlađahnom koleginicom): „U slučaju da to nije marketinški trik, onda bih Ivanu šljepila jednu dandaru po njonji, kada ne ume da se ponaša kao pravi muškarac. Opalila bih mu sankcije u nekim stvarima.“ („Svet“)
Zoran Krivić,
autor emisije „TV aukcija“ koja je, posle niza hrvatskih televizija, emitovana i na TV YU info“, proveo je sedam meseci u beogradskom Centralnom zatvoru. Krivić, za koga je utvrđeno da je prodavao falsifikate, u zatvoru je sklopio zanimljiva prijateljstva i imao poseban tretman: „Mogu samo reći da sam stvorio poseban odnos s bivšim šefom Službe državne bezbednosti Radetom Markovićem. On nam je nekoliko puta organizovao da nas u tri sata ujutro iz zatvora odvedu na večeru u restoran Ima dana u Skadarliji. Rade Marković mi je pomogao da napravim šemu i rešim svoj slučaj. Uz pomoć njegovih veza svaki drugi dan mogao sam da odem u šetnju gradom, ali sam se uveče morao vratiti u zatvor.“ („Svet“)
Vesna Zmijanac,
folk pevačica, o (aktuelnom) čoveku svog života: „Mogu samo da kažem da On dobro svira bas, Ž je početno slovo njegovog imena i lepo se ljubi. Još uvek smo na početku. Rekla sam da se lepo ljubi jer dalje nismo ništa uradili. Ja sam ovde podetinjila.“ („Svet“)
Ksenija Zečević,
pijanistkinja, odgovara na pitanje gde se i kako hrani: „Ja sam ovca jer samo pasem. Vegetarijanac sam i ne jedem meso. Ne idem ni u kakve restorane, odem na Bajlonijevu pijacu gde kupim malo luka i salate, i hranim se kod kuće. Mislim da svi koji idu u restorane imaju problema sa hormonima.“ („Svet“)
Jovan Arežina,
novoizabrani generalni direktor TV Studija B, o sebi i svojoj kući: „Znam gde sam došao. Ovde se direktori smenjuju vrlo brzo. To je život vilinog konjica. On je lep i živi kratko. Prihvatam da budem vilin konjic, ali trudiću se da ne ispadnem konj.“ (Radio B92)
Jovan Lakčević,
komandant Podgoričkog korpusa, obratio se vojnicima koji su polagali zakletvu u kasarni „Masline“ u Podgorici: „… I ne zaboravite da pripadate narodu koji se uvijek klanjao ranama svojih sinova i suzama njihovih majki i nikad se ne požali. Narodu na čijoj su slobodarskoj zastavi krvlju ispisani visoki moralni principi. Jesen koja dolazi, uvjeren sam, biće u stvari proljeće jednog novog vremena koje je pred nama.“ („Vojska“)
Veselko Knežević Kesija,
bivši radnik Beočinske cementare, dobrovoljno je napustio posao posle privatizacije tog preduzeća. Razlozi su privatne prirode, ali i dotični poslodavci (u žargonu: „njuške“): „Dobio bih i ovako i onako otkaz. Rekli su mi. Jer volim čašicu, volim sve, ko mali majmun, bio sam i na ratištu. I kosa mi počela opadati od šlema. Šta će mi šlem, nisam ja u logoru, već u cementari. Ne smeš piti, ne smeš tokom radnog vremena napolje, moraš nositi šlem… Ej, moraš da preskačeš ogradu ako hoćeš iz fabrike dok traje smena, ne mož’ kroz kapiju, ne daju ove njuške.“ („Glas javnosti“)
