Nedeljko Kilibarda Kili,
„vlasnik tri domaća porno-časopisa i erotski fotograf s karijerom od preko 30 godina“, već tri godine zaredom na Beogradskom sajmu erotike proglašavan je kraljem srpske erotike:
„Horor filmovi i strahote rata su za udarne televizijske termine prihvatljiviji od nagog ženskog tela i orgazma, što je vrh licemerstva vremena u kome živimo. Samo seksualno zadovoljan čovek je potpuno srećan.“
(„Kurir“)
Emir Kusturica,
slavni reditelj i direktor Parka prirode „Mokra gora“, posle protesta meštana koji negoduju zbog proširenja Parka prirode, poručuje:
„Mokra Gora pobediti mora!
Volim jednu evropsku stvar, to je racionalno razmišljanje, a u ksenofobičnoj sredini se desilo da neko u opancima ‘sevne’ sekirom na državu, jer je ona zaštitila svoje blago. Zbog prirode i naše dece. Samo to na ovom svetu možemo da sačuvamo, kao što radimo sa ukupno 10.000 zaštićenih hektara. Proširenje parka ne znači da je gradnja zabranjena. Može se graditi, dograđivati, ali uz naše mišljenje, koje se odnosi na estetiku. O zakonu, dobijanju dozvola, o tim najvažnijim stvarima, brinu državni organi.
Divljaštvo nije sloboda. Granice slobode određuju zakoni!“
(„Večernje novosti“)
O političkim plakatima izloženim u galeriji „Macola“, autora Andraja Budajeva, kaže:
„Zašto mi se čine ove slike krajnje zanimljivim i značajnim? Upravo zbog toga što se, kako kaže Vladeta Jerotić, uvodi novi tip paganizma. Bog se ubija konstantno, svaki dan, a argument da oni koji vladaju svetom jesu u pravu, nije ni Bog ni estetika ni moral, nego tehnološki razvoj.“
(„Pečat“)
N.N.,
meštanin iz Kremna:
„Dobro je što smo pod starateljstvom Parka prirode ‘Mokra gora’. Samo, izgleda da je istina što ljudi kažu, da je Kusturica počeo da preteruje. Brani im, brate, sve! Neka se i on malo povuče, rašćera onim njegovim helikopterom divljač po Đurovini. Čim hoću da pomuzem kravu, on gepi o’zgo.“
(„Večernje novosti“)
Dragan Pjević,
vlasnik Spomen-doma „Kremanski proroci“, o planovima države za proširenje Parka prirode na „Mokroj gori“:
„Kusturica hoće da mi živimo u XIX veku, da kosimo kosom, da idemo u poljski toalet, da se kupamo pod šljivom, a da on dovodi turiste da nas slikaju.“
(„Večernje novosti“)
Dragan Todorović,
šef poslaničkog kluba SRS-a, na pitanje da li misli da je „normalno da najveću stranku u Srbiji vodi neko ko je hiljadama kilometara daleko“, odgovara:
„U najvećoj meri, da. Verujte mi da često sazna vesti pre mene, on ranije ustaje, i vrlo često me obaveštava o tome šta se desilo i već iznosi predloge kako treba delovati. Izuzetno je obavešten o svemu.“
(„NIN“)
Bojan Maljević,
biznismen:
„Napraviti producentsku kuću i igrati se tuđim parama, to se ne može zvati producentom. Dakle, neko vam da novac, a vi nemate nikakvu obavezu, nemate obavezu da napravite kvalitet. Svaka kinta koja dođe na blagajnu je vaša. Ništa lepše, zar ne?“
(„NIN“)
Siniša Kovačević,
dramski pisac i vlasnik producentske kuće „Ave Serbia“, priča:
„Na poslednjem konkursu sam odbijen sa svojim najbolje napisanim scenarijem u životu, sa scenarijem koji je napisan na osnovu Velike drame.
Država ne može biti sponzor samo ljudima koji su ovog trenutka simpatizeri vladajuće koalicije.
(…)
Da ne bude zabune, i ja sam dobio 100.000 evra za Sinovce, pre neku godinu. Ali, danas se dobija za film po četiri, pet miliona evra.“
Milovan Danojlić,
pisac i prevodilac, „u dobrovoljnom izgnanstvu u Francuskoj“, kaže:
„Više sam sa svojim narodom u tuđini nego da sam ostao u Beogradu da se s njim guram po prepunim autobusima GSP-a.“
O novom svetskom poretku:
„Priče o ljudskim pravima bajke su za malu decu. Kod nas im smetaju neke male nepravilnosti u izbornom postupku, a u Saudijskoj Arabiji im ne smeta sečenje ljudskih glava na javnom mestu. Tamo nema ljudskih prava, ali ima nafte.“
Razmišljanje:
„Ako nismo u stanju da se odupremo nadmoćnom neprijatelju i da ga isteramo sa našeg poseda, mogli bismo mu bar dati na znanje da ga mrzimo. Ne razumem kako je mogućno prijateljevanje sa onima koji su nas juče bombardovali. Pored slobodarskih težnji, kod nas je uvek bila jaka i ona druga tendencija, tradicija saradnje sa okupatorom.“
(„Pečat“)
N.N.,
pouzdani izvor, otkiva da će i kako će Jelena Karleuša ovih dana sa bebom i majkom otići u Bremen:
„On je (suprug J.K., prim. ur.) od oca fudbalera Stefana Babovića iznajmio privatni avion. Da se nije snašao, njih tri bi morale da lete do Minhena, zatim da čekaju let za Berlin i na kraju za Bremen što sa bebom od deset dana, priznaćete, nije nimalo pametno.“
N.N.,
babica iz bolnice Narodni front u kojoj se nedavno porodila Jelena Karleuša, otkriva ono što su svi želeli da znaju:
„Termin porođaja je bio strogo čuvana tajna pa je dr Dušan Stanojević tek u 16 časova obavestio lekarski tim da u 21 sat imaju zakazan carski rez! Atina je rođena tačno u 21.30 i na rođenju je dobila najvišu ocenu. Ožiljak je jako tanak i skoro nevidljiv, a nalazi se nisko, u bikini zoni. Ni Divna ni Duško nisu prisustvovali porođaju, vesti su čekali ispred sale, ali je zato čitavu operaciju snimala tetka Danijela, inače anesteziolog. Jelena je bila divan pacijent, sa svima je porazgovarala, od nas babica, pa do porodilja iz drugih apartmana koje su imale želju da je upoznaju. Očekivali smo razmaženu zvezdu, ali desilo se suprotno. Iako je trpela velike bolove, nije se žalila i nije imala posebne zahteve sem da joj se stalno donosi beba. Bez šminke je prelepa i izgleda kao dete.“
(„Skandal“)
Vera Živanović,
bivša supruga Zorana Živanovića, frontmena grupe Zana, koji se nedavno oženio koleginicom Jelenom Galonić, kaže:
„Da ne postoje oženjeni muškarci ona se nikada ne bi udala!“
(„Skandal“)
Simonida Stanković,
novinarka „Blica“ i pisac bestselera Grabljivica, otkriva da sponzoruše nisu uvek ženskog roda:
„Neke pevačice traže sponzore, to je istina, ali više poznajem onih koje izdržavaju neku mušku sponzorušu koja im se zakačila kao pijavica. Među tim frajerima i muževima uspešnih pevačica koje dobro zarađuju ima mnogo muških grabljivica. Muških sponzoruša se posebno gadim. Koliko muškarac mora da bude jadan i bez samopoštovanja kada želi da ga izdržava žena?! To su beskičmenjaci. Krpelji.“
(„Skandal“)
Maja Marijana,
pevačica i majka dve kćerke, savetuje ženama:
„Drage moje dame, ako imate priliku da u trudnoći izvoljevate, iskoristite tu priliku. Nemojte da se plašite uloge majke, jer je rađanje novog života nešto veličanstveno. Uživajte. I nemojte da zanemarite svoje muževe ni u kom smislu, to je velika greška.
Kada možete, doterajte se, nemojte da se zapustite. Teško je dočekati sam starost, ona treba da se dočeka udvoje. Uvek nađite vremena za sebe. Često znam da ostavim decu kod svekrve, pokupim muža i odvedem ga u nepoznatom pravcu. Nas dvoje smo i danas zaljubljeni jedno u drugo.“
(„Stil“)
Milomir Marić,
novi glavni urednik TV Košave, „poznati srpski novinar i publicista pokušaće da kao glavni urednik televiziji s nacionalnom frekvencijom promeni vizuelni identitet“:
„Napraviću televiziju sa statusom, ugledom, koja će istovremeno biti i komercijalna, a neće podilaziti najnižem ukusu. Može i ‘Grand’ i ‘Bravo šou’, ali po ugledu na italijanske šou-programe. Imaćemo i nešto francuskog šmeka. U toku je izgradnja tri ogromna studija u Zemunu, kakve nema nijedna ovdašnja televizija. Angažovali smo italijanske scenografe, koreografe i dizajnere zato što su najbolji u Evropi i već mesec dana ne spavam. Ako me neko vidi kako spavam negde u gradu, neka me samo pokrije, a ja ću nastaviti da radim čim se probudim.“
(„Press“)
Dr Darko Trifunović,
profesor na Akademiji za bezbednost, objašnjava zašto je mačeta postala omiljeno oružje kod domaćih kriminalaca:
„Mačetu su na ove prostore sa Bliskog istoka doneli mudžahedini koji su se borili u ratu u Bosni. Onda su to oružje počeli da koriste i ‘domaći’ islamski fundamentalisti. Najčešće su ih koristili za odsecanje glava. Za njih odsecanje glave ima poseban ritualni značaj, jer se tako žrtvi pridodaju atributi životinje, i pokazuju da žrtvu ne poštuju kao ratnika, te da ne može da umre smrću koja je dostojna čoveka. Mačete i slična sečiva mogu se kupiti na buvljaku. Iako je Zakon o oružju rigorozan, hladno oružje je pristupačno, ono je ljudima određenih profesija alat, na primer mesarima. Zabranjeno je nošenje oštrica dužih od četiri prsta, ali ne i prodaja. Na ulici ima vatrenog oružja, ali ga sitni kriminalci teško nabavljaju, tako da im je mnogo lakše da dođu do hladnog.“
(„Glas javnosti“)
