Milan S,
„bivši lokalni funkcioner SPS-a i neuspešni politički konvertit“ iz Leskovca, priča o fantastičnom događaju:
„Na televiziji je non-stop išlo podsećanje na događaje od pre godinu dana. Bilo mi je teško da gledam kako se srušio moj dotadašnji život. No, to je istovremeno podsticalo moj inat da ponovo uspem. Od silnog nerviranja sam ogladneo… Otišao sam u kuhinju, uključio toster i ubacio dva parčeta tosta unutra. Sačekao sam koliko treba, izvadio ih i jedno parče, još onako vruće, prineo ustima. Zagrizao sam i ostao u tom položaju.
Pred mojim očima, na desetak centimetara od mene, pojavio se – ON! Slobodan Milošević, moj bivši vođa! Na parčetu zapečenog tosta jasno se video Slobin lik. Nije se istina videla njegova čuvena frizura, šiške što prkosno štrče uvis, ali sve ostalo je bilo tu. I onaj njegov zamišljen pogled i prćast nos i čvrste stisnute usne.“
Šta je bilo posle:
„Hitno mi je prišla (prijateljica, prim. ur.) i počela da me šamara, uplašila se da nisam dobio šlog. Ni to me nije nešto posebno razdrmalo, jedino što sam pokrenuo drugu ruku i prstom počeo da upirem u tost.
Ona mi ga je istrgla iz ruke, pogledala ga i počela da se krsti: ‘Pa ovaj je isti Sloba! Gle, ima čak i rupicu na bradi!'“
Kako razmišlja o onome što je doživeo:
„Da li je hteo da mi kaže kako sam pogrešio, što sam ga napustio, da li to što se pojavio na hlebu treba da znači da nije toliko grešan koliko ga svetska i domaća javnost predstavlja? Ne znam, ostaje mi da čekam još neki znak. Ipak, jedno sam odlučio: neću da se članim u onu stranku. Čovek se meni na hlebu javlja, a ja da idem kod njegovih smrtnih protivnika – pa to čak ni ja ne mogu da uradim. Neću ni u ovaj sadašnji SPS, i oni su izdali Slobu. Kažem, čekaću još neki znak pa ću onda da vidim šta mi je činiti.“
(„Zona sumraka“)
Ljubica Ćetković,
volonterka SOS telefona, govori o nasilju nad ženama i decom koje uzima sve više maha i kaže:
„Nekada su žene zlostavljane šakama, a sada se koriste oružje, noževi… Muškarci više ne idu na to da povrede ženu, već da je osakate. Bivaju premlaćivane, šutinare nogama, bacaju ih o zid, dave, savijaju ruke, vezuju, zaključavaju ih. Iživljavanja nasilnika dosežu dotle da ženama pikavcima ili peglama nanose opekotine. Žene prikrivaju nasilje samo da bi sačuvale brak i decu. Među njima vlada mišljenje da će se razvedene osećati manje vrednim.“
(„Danas“)
Milorad Mića Pantović,
„terenski kontrolor na beogradskim grobljima“, o svom radnom mestu kaže:
„Beogradska groblja su skrovišta za drogirane, za sektaše, za lopove, kockare i manijake. Beograd ima grobljansku mafiju. U Beogradu žive ljudi koji posećuju groblja i skidaju sa kostura čeljusti, sat ili prsten, zatvore sanduk, sve to stave na sanduk i zatvore grobnicu. Ništa ne ukradu, ali obave taj ritual…
Svako groblje ima i svoje manijake. Na Lešću imamo dva manijaka. Sašu manijaka presretnem ispred groblja i ne dam mu da uđe. Onda mi on preti kako je njegov tata napravio stosedamnaestoro dece i kako se nijednom trag ne zna, ali će doći jadnom da mi se osvete. Stane negde sa strane, sačeka povorku, pa otkopča mantil a ispod go. Uhvatim ga i išamaram. Šta mogu tu da uradim kad ga ne vode u ludnicu? Žena tužna pored groba razgovara sa pokojnikom, a iza groba se pojavi Saša i otkopča mantil. Imamo i ludog Rajka koji samo krade vence i kači ih na kvake radnji i bifea. Pre neki dan okačio jedan venac na kafanu, a drugi na poštu. Neće ga ludnica, a on se leči na groblju. Kad je gužva u groblju pa se zakrče automobili, on se skine u gaće i na raskrsnici reguliše saobraćaj. Bio je četiri meseca u dilkarnici pa su ga pustili. Opet meni u nadležnost.“
(„Duga“)
Dušan Dule Savić,
fudbalska legenda, sportski direktor Crvene zvezde, „Srbin i hrišćanin, normalan i uravnotežen čovek“, otkriva od čega mu „radi stomak“:
„Meni bukvalno radi stomak kada vidim šta se dešava sa ovim narodom. Kao čovek iz javnog života ne mogu da ne kažem da je ovo što se danas dešava najsramniji deo srpske istorije, kada nam neke antisrpske šuše, američkih orijentacija, maltene vode politiku države. Ako se nastavi sa ovakvom manipulacijom u vezi sa veronaukom, što inače čine razni građanski savezi ili da nam po Srbiji rovare razne srbljanovićke, biserko i ostali antisrpski likovi, ovaj narod neće daleko stići. Ja se sa tim nikada neću pomiriti i reći – pa to je dobro! Daleko je to od svakoga dobra. Masovno se radi na razbijanju ovoga naroda, uništenju njegove kulture i tradicije. Njima su važnije pederske manifestacije i sekte raznih varijanti, nego da pročitaju i nauče nešto o sebi. To su očigledno ljudi koji imaju neke defekte.“
Dušan Savić ima i ideje u vezi sa izgledom Beograda:
„Prvo, očistio bih Beograd od smeća, ali ne samo od smeća koje je otpadak od života, već bih grad očistio od ljudi smeća, kojih na nesreću onih drugih ima mnogo, a to su antisrbi koji su protiv veronauke, koji su za pedere i lezbejke. Pa kada bih očistio grad od tog smeća, Beogradu bih vratio onaj izgled i lepotu šezdesetih, kada je bio lep, čist sa očuvanim fasadama i kulturnim ljudima u njemu.“
(„Duga“)
Nenad Stefanović,
glavni urednik magazina „Duga“ u tekstu „Sve je isto samo je hrana gora a pivo bolje“, posvećenom minhenskom Oktober festu, kaže:
„Tajna uspeha najvećeg sajma piva na svetu krije se u tome što su Bavarci pokupili ono najbolje iz tri srpska festivala, Guče, Ravne gore i Ljubičeva. Piju kao Srbi u Guči, oblače se kao kad ovdašnji svet ide na Ravnu goru, a konjske zaprege špaciraju kao u Ljubičevu.
…U principu, Nemci nisu ni u čemu bolji od Srba izuzev što su većinu stvari radili duže. Ako bi sad stali i mi bismo ih stigli.“
(„Duga“)
Ksenija Pajčin
govori o svom izgledu i homoseksualcima:
„U periodu kad sam bila ‘kao daska’, svi su govorili da sam lepa i to je bilo sve, a očima su gutali neke ‘kršne’ ribe. Tad mi nije bilo jasno šta se to dešava. U jednom trenutku zapitala sam se šta ja zapravo želim. Sigurno mi nije bio cilj da neki homoseksualac zaključi kako izgledam kao zgodan momčić. ‘Ofinger’ je njihov ideal, jer izgleda upravo onako kako oni izgledaju. Sigurna sam da je homoseksualni izgled totalno aut. Neću da neko pomisli da sam se ustremila na njih jer mi to nije bio cilj. Valjda je normalno da oni postoje, ali ne mogu da prihvatim da ljudi sa žestokim problemom – a ubeđena sam da ih ima svako homoseksualno biće – određuje šta je seksi, a šta nije.“
(„Tina“)
Milovan Ilić Minimaks,
na izboru za Miss Jugoslavije:
„Ja sam ovde rezervni član žirija. Tu je trebalo da bude Čeda Jovanović, ali je otišao u Avganistan da ubedi Bin Ladena da se preda.“
Kandidatkinja za Miss YU
odgovarajući na pitanje šta je njen najveći talenat, kaže:
„Talenat je biti lep.“
(„Tina“)
„Dnevne Novine„,
„prvi privatni dnevni list pokrenut u našoj zemlji u trećem milenijumu“ na beogradskim kioscima pojavio se u utorak 16. oktobra. Kao osnivač je potpisan Hadži Dragan Antić, glavni i odgovorni urednik je Nebojša Ćurčić, a njegov zamenik Goran Kozić. U uvodniku prvog broja između ostalog piše:
„‘Dnevne Novine’ su drugačije, jer su nezavisne. Iza njih ne stoji država, partije ili centri moći. Iza ‘Dnevnih Novina’ stoje samo ljudi koji će ih praviti. Oni znaju šta hoće: civilno demokratsko društvo u kome vladaju pravo i ustavno smenjiva vlast. Naš cilj je da živimo u društvu otvorenom za integraciju, u kome se poštuju ljudska prava, privatna svojina, manjinske grupe, drugačije mišljenje…“
Bogdan Tirnanić,
u prvom broju „Dnevnih Novina“, piše:
„Dakle, odlučeno je: Šešelj dobrovoljno odlazi u Hag, čim dobije vizu. Što bi rekao poslovični Miki Vujović: neće se vratiti! Pošto je reč o prirodno inteligentnoj osobi, pitanje je šta ga nagoni na ovaj samoubilački potez, šta hrani njegov mazohizam?! Nije valjda kako stvarno veruje da će razbucati Tribunal i svoje ratne kamarate osloboditi iz tamnice vapijući istorijske nepravde?! Ne. Nije on naivan, još manje blesav. Ali, eto, ipak ne može da odoli. Izazov njegovoj prirodi ispao je prevelik. Jer ono što ga Hagu neodoljivo privlači jeste zapravo Milošević…
…Jer se i tamo u Hagu otkriva ispravnost Aristotelove definicije da junak tragedije ne strada zbog svoje plemenitosti (što je subjektivan Miloševićev stav) ili zarad svoje pokvarenosti (koju mnogi prihvataju kao objektivno obrazloženje), ‘nego zbog neke pogreške (krivice)’. Toga kod Miloševića ima iha-ha. Šešelj bi hteo tu ulogu za sebe…“
