Dragan Bjelogrlić,
glumac, u seriji „Ravna gora“ igra Josipa Broza Tita, pa je time i kvalifikovan da govori o njegovom karakteru:
„Pa da… Titova biografija je zaista misteriozna i ostaće misteriozna, što govori o tome koliko je bio vešt čovek. Mnoge stvari koje mu se pripisuju nikada neće biti dokazane i moći će samo da se nagađa. Reč je o vrlo kompleksnoj ličnosti koja je delovala u svojim nastupima nonšalantno i šarmantno, a verovatno je vodio računa o svakom svom potezu, i to je radio vrlo vešto i neprimetno.“
Da li je svestan da reditelj Radoš Bajić ima ideju da serijom „pomiri Srbe rasvetljavanjem priče o bratoubilačkom ratu usred Drugog svetskog rata“:
„Ne znam da li jedna serija to može da uradi. Možda i uspe.“
(„Blic“)
Srđan Dragojević,
reditelj, scenarista, producent, član Glavnog odbora SPS-a, na pitanje da li je ulaskom u politiku želeo da obezbedi privilegije, otkriva kako funkcionišu stvari na političkoj pozornici:
„Da sam kalkulisao, zaista ne bih ulazio u politiku. Ja sam ušao u politiku da bih iznutra probao da unapredim stanje u kulturi. Mislim da vas političari mnogo više cene kada im kažete da ste u politici i da ste ravnopravni, kada se ne krijete iza uloge glumca, reditelja ili pisca.“
(„Blic“)
Aleksandar Smolčić,
manekan-ka, „na putu je da iz muškog pređe u ženski pol“, znajući da neće moći da rodi dete, obezbedio se na vreme:
„Ja neću moći da nosim decu i mnogo mi je žao zbog toga, ali sam i to sredila. Spermu sam ostavila po strani, jer ako to ne uradiš odmah kada počneš da uzimaš terapiju, to nije moguće. Ja sam to ostavila po strani i sutra platiš surogat majku i rodi ti dete. Sve se to sudski sredi i ti dobiješ dete. Svakako planiram decu, i to četvoro, petoro najmanje. Verovatno zbog toga što nemam braću i sestre želim toliko dece, čak bih i usvojila dete.“
(„Alo“)
Siniša Kovačević,
„jedan od najpoznatijih srpskih dramatičara“, funkcioner DSS-a, na pitanje postoji li nešto što ne ume da skuva, kaže:
„Znam da kuvam bukvalno sve – od kafanskih mezetluka i specijaliteta tipa škembića, pihtija, pasulja jednih, drugih, trećih, pa do fantastičnih, komplikovanih jela, kao što je losos u belom vinu, suva šljiva nadevena kozjim sirom i bademom. Spadam u samohvalisavu grupu muških kulinara koji su i zaslužni za to što se o muškarcima misli kao o boljim majstorima od žena.“
Na pitanje zašto je na Balkanu sramota ako si „papučić“, Kovačević podseća da ume da bude i duhovit:
„Zato što smo lažovi. Ovaj prostor je matrijarhalan, na Balkanu žene drže ključ od pušnice i određuju kad će se jesti pršuta, a kad će se guliti krompir. Kod nas Sremaca muškarci su prosto endemski ‘papučići’ – tako se rađamo, tako smo vaspitavani, kod nas žene drže novčanike. Poštenom Hercegovcu, Crnogorcu a isto tako i Bošnjaku možete opsovati oca na milion folklornih načina, samo se majka i sestra nikada i nikako ne diraju.“
Ako bi mu stranka ponudila, da li bi prihvatio da bude srpski Arpad Genc ili Havel:
„Moj ulazak u politiku nije bio determinisan tolikim ambicijama, i nisam siguran da bih prihvatio ponudu. Nisam spreman na toliku žrtvu, iako to jeste odgovornost i stav da služite narodu kome pripadate i koji volite. Ali, ta funkcija vas lišava sedenja po kafanama, šetnje s unukom Zemunskim kejom, i uvlači vas u vrstu kapsule, koja bez obzira na sve pogodnosti, ipak nije prijatna. Nigde ne možete da odete bez prisustva ošišanih momaka.“
Da li je u vreme kada je Demokratska stranka bila vladajuća, bilo i nekih dobrih stvari:
„Mi, DSS i DS, ovog trenutka smo najudaljenije opcije na političkoj mapi Srbije. To čak, metaforično rečeno, kod nekih ljudi ide do mržnje, i s jedne i s druge strane. A ipak smo se složili i u parlamentu zajedno glasali protiv onih sramnih nula šest promila, koliko je izdvojeno za kulturu. Za vreme bivše vlasti, u Srbiji su snimali filmove i radili u pozorištu oni koji su na binama stajali iza Borisa Tadića. Ali, tu je bilo darovitih ljudi, da se ne lažemo. Ova vlast je najtanja u kadrovima, upravo kada je u pitanju kultura – imate Bratislava Petkovića i Laleta Pavlovića. I šta je sada? Nikada gore!“
(„Večernje novosti“)
Maja Marijana,
pevačica narodne muzike, „našla se u centru medijske pažnje, ne svojom krivicom“, kada ju je početkom maja suprug prebio tako da je lečena u Urgentnom centru. Na pitanje da li su batine koje žene dobijaju „deo srpske tradicije“, kaže:
„Naravno da je to strašno, a mi smo po tom pitanju zaostali. Jedino što žene mogu da urade je da se osmele. U ovom trenutku baš me briga šta će ko reći, samo želim da se u budućnosti neke stvari promene. Da se ljudi promene, da lepo funkcionišu, da se slažu. Život je jedan i suviše kratak da bi se provodio u nekim lošim danima. Ako muškarci imaju neke probleme, treba da uzmu boksersku vreću i kada su ljuti da na njoj iskaljuju svoj bes.“
U kakvim je odnosima sa suprugom, koji ju je fizički zlostavljao:
„Godinama smo skupa i mnogo toga smo stekli zajedno. Imamo i dete. To su neke stvari koje ne mogu tek tako da se prekinu. Nisam neko ko želi bilo šta da ruši. Trenutno ne mogu da kažem ništa konkretno. Vreme će pokazati. Sve što sam rekla ne znači da sam mislila na svoj privatni život…“
Zbog čega njena kćerka iz prvog braka ne živi s njom:
„To je bio naš dogovor. Budući da je tada išla u školu koja je bila blizu stana njenog oca, a ja non-stop putujem zbog posla, najnormalnija odluka je bila da živi sa ocem i bakom. To je bio njihov predlog, a meni je bilo važno da kćerka živi sa jednim od roditelja. U međuvremenu ušla sam u vanbračnu zajednicu, dobila drugo dete. Nisam pristalica bejbisiterki, mislim da dete uvek treba da čuva neko ko mu je najbliži…“
(„Story“)
Jovan Krkobabić,
potpredsednik Vlade i predsednik PUPS-a, na pitanje kako misli da spreči „zamrzavanje“ penzija kada se za to zalažu i MMF i Fiskalni savet, kaže:
„Pa nije Fiskalni savet Vlada, nije ni Skupština, nije ni partija… Prema tome, Fiskalni savet ima pravo da predlaže šta želi, šta hoće. A naše je da uradimo šta mislimo.“
(„NIN“)
Vlada Divljan,
muzičar, na pitanje kako je u mladosti „izbegao zamke popularnosti“, kaže:
„Mislite na alkoholizam i narkomaniju? Nisam ni ja svetac, daleko od toga, ali nikada nisam istinski tražio zamenu za stvarnost. Zato je bilo važno biti u kontaktu sa samim sobom. Inače, uvek sam se užasavao igala, bilo mi je dovoljno mučno kada sam morao da vadim krv, ne samo zato što sam se bojao, nego što mi je bilo neprirodno probijanje nekog zaštitnog omotača…“
Ko je stroži roditelj, on ili supruga, i kakve metode koristi u vaspitanju:
„Malo je ona stroža od mene, a ja im dopuštam dok ne pobesnim pošto imam taj temperament Bika. Ni moj otac nije bio previše autoritativan, niti me je maltretirao, i veoma sam mu zahvalan na tome. Ne volim da me zovu po imenu i samo sam u tome tradicionalan… Imamo mnogo prijatelja koji su različite seksualne orijentacije koji dolaze kod nas, jer želimo da od dece napravimo liberalne ljude, kakvi mislimo da smo i mi sami.“
(„Story“)
Marijana Mateus,
modna dizajnerka, imala je priliku da vidi jednu od najpoznatijih svetskih modela, te na pitanje kako je taj susret izgledao, kaže:
„Bukvalno na dva metra od mene bila je Naomi Kembel koja je snimala svoju emisiju ‘Face’ i imala sam čast da je vidim, ali prosto nije bilo moguće doći do nje. Mnogo je zgodna, mnogo je lepa, pogotovo lepo izgleda za svoje godine i vidim da je mnogo stroga i da zna kako treba da radi!“
(„Alo“)
