Trinaesti Egzit je, što se nekih tiče, nadmašio očekivanja, po nekima je ispao totalno razočaranje, dok ostali misle da Petrovaradinom za ta četiri dana nije prodefilovalo dovoljno zvezda… Ponekad, iskreno, ne verujem da su ljudi koji pišu izveštaje o nekim događajima zaista bili na njima.
Tako je jednom mom kolegi, kako čitam, Sajmon le Bon zvučao „kao baba“, dok je Eksl Rouz „oduvao masu“. Ovo poslednje i nije netačno. Mene su uspeli da oduvaju sa mejn stejdža nakon sat i po vremena mučenja (da se razumemo, bila sam na njihovom koncertu u Areni pre dve godine i ostao mi je u najlepšem sećanju, tako da sam imala sve pravo ovog sveta da budem razočarana). „Baba“ le Bon, mi je, međutim, priuštio dva sata uživanja. Kako ono lepo reče Klint Istvud: „Mišljenje je kao dupe. Svako ga ima.“
Od 12. do 15. jula na Petrovaradinskoj tvrđavi zabavilo se više od 100.000 ljudi. Na 22 bine nastupilo je preko 400 izvođača. Nije bilo nijednog dramatičnog ekcesa. Od jednog do drugog stejdža stizalo se lako i brzo, bez mnogo laktanja. Čak je i „menjaža“ dinara u tokene išla zadovoljavajuće brzo. Nisam muzički kritičar i nemam ambiciju da to ikada postanem. Na Egzit sam otišla da proslavim rođendan i bila je to sjajna žurka.
„BABE“ I BABUŠKA: Čak i da su mnogo kasnili, sve bi im bilo oprošteno. Before the Rain, Planet Earth, Rio, Come Undone, Ordinary World, Wild Boys, Save a Prayer i hitovi sa novog albuma All You Need Is Now… Neko je primetio da je nastup benda Duran Duran prošao u znaku broja trinaest – predstavljanje 13. albuma na 13. Egzitu, u prvim satima 13. jula. Ništa nije pošlo po zlu.
Duran Duran sam otkrila sa devet godina. Oni su tada već imali dvanaestogodišnji staž i sedam albuma. Ja sam bila fascinirana pesmama Rio i Seven and the Ragged Tiger, i dve godine kasnije bila glavna faca na ekskurziji – em sam imala vokmen, em sam slušala nešto što nije Azra (to je došlo malo kasnije).
Način na koji su se odevali i kako su zvučali dovodio je mog oca do očajanja, ali ja sam im bila lojalna. Vremenom su evoluirali u modnom smislu i repove, razdrljene i šarene košulje zamenili sofisticiranijim odevnim kombinacijama. Devedesetih je o njihovom imidžu brinula i Vivijen Vestvud, a 2000. u njihove ormare ušao je Armani. Tog četvrtka na Petrovaradinu, Sajmon le Bon, korpulentniji nego ikad, bio je elegantan, šarmantan i pun energije. To što je pričao na srpskom jeziku i davao mikrofon publici, mene lično ne fascinira, ali, OK, shvatam da to „pali masu“. Zahvaljujući njemu otkrili smo i novu muzičku nadu, izvesnog „Bakija“, koji je umesto svoje devojke, na Le Bonovu molbu otpevao par stihova.
Postoje neke knjige, filmovi i sladoledi koji te u detinjstvu ostave bez daha, ali kada ih konzumiraš u zrelijem životnom dobu ubiješ čaroliju, jer si, u međuvremenu, video i osetio bolje. Iskreno, imala sam malu zebnju da će tako biti i sa Duran Duranom. Srećom, prevarila sam se. Svirali su duže od dva sata. Atmosfera u mom neposrednom okruženju kretala se od euforije (Girls on film) do najgore patetike (Ordinary world).
A onda im se na sceni pridružila Bet Dito. Prosto je neverovatno kako žena od 95 kilograma može graciozno da šeta scenom u 12 santimetara visokim potpeticama (kasnije ću saznati da je u bek-stejdžu igrala i limbo dens). Svojom pojavom, životnim i odevnim stilom, Bet uživa da šokira. Poznata po tome što nema dlake na jeziku, oplela je po mnogima iz svetskog džet-seta. Od kamp-prikolice u kojoj je živela sa majkom i nekoliko braće i sestara dogurala je do svetskih top-lista, ali nije postala primadona. I dalje se oduševljava malim stvarima, kao što je, na primer, kliktanje prekidača do besvesti. „U kamp-prikolici to nisam imala, a sada imam svoju kuću i u njoj bar 70 prekidača za svetlo i mogu da radim šta hoću“, ispričala je nedavno u jednom intervjuu. Ponosna je na svoj status lezbejke i srčano promoviše prava LGBT populacije.
Svojim porcelanskim tenom, okruglim licem, tankim obrvama i rumenim obrazima Bet Dito neodoljivo podseća na rusku lutku. Ona je prosto ljupko bezobrazna, čak i kada to prelazi granicu dobrog ukusa. Na Egzitu nije preterala. Non-stop je komunicirala sa publikom. Vrcavo, grubo, energično. Baš kao i nastup čitavog benda. Najveći hit Heavy Cross, otpevala je sa obožavateljima ispred bine i napravila sjajnu uvertiru za „divlje momke“ iz Birmingema.
DIVA I EBENIZER SKRUDŽ: Svi su prognozirali da će se pojaviti sa turbanom, a ona je na scenu izašla u farmericama, ogrnuta mantilom i sa ogromnim oker šeširom. Očekivani asesoar je izostao, jer joj je pomalo dosadio. Zahvaljujući njoj, postao je modni hit, čak su ga i prozvali „badu“.
Od „kraljice soula“ iz Dalasa čuli smo sve: Love of my life, On &On, Bag Lady, Window Seat, Tayron… Ritam afričkih bitova, američkog bluza, džeza i fanka. Dvočasovna magija.
Počeli smo sa 20 Feet Tall, a onda je rekla (na engleskom): „Zdravo, Srbijo! Ja sam Erika!“
Gužva je bila neopisiva, ali, koliko sam primetila, niko nije baš toliko pao u sevdah da vitla čašom punom piva i istu trijumfalno baca u masu. Svi smo bili decentni i svi smo uživali. Novopečena babica (nedavno je završila kurs) i agitatorka za prirodni porođaj, između ostalog, nije propustila priliku da nam malo skrene pažnju i na ovozemaljske probleme i, bar na jedno veče, učini nas delom svoje velike porodice.
EKSL: U maniru velikih zvezda kasnio je punih 45 minuta. Zbog njega je prvi put u istoriji Egzita (tako neko reče) bina menjana u toku festivala. Pojavio se deblji nego na koncertu pre dve godine u Areni, sa kaubojskim šeširom, u iscepanim farmericama i kožnoj jakni. Presvlačio se kao Madona, na svakih petnaest minuta. Pevao je duže od dva sata, a ja sam bila očajna.
Nije to bio ni moj umor, ni to što je on forsirao poslednji album, ni to što je ceo Egzit u tom trenutku bio na mejn stejdžu i što je gužva bila neopisiva. Nije to bio čak ni neki dosadni lik u crnoj majici koji je bio u transu i sve vreme me pitao da li sam dobro. Nama, jednostavno, nije išlo. Nije uspelo ni kada je počeo da peva November rain. Otišla sam u red za TOI.
Nastup Guns’n’roses je trebalo da bude kruna moje festivalske avanture, a ispao je potpuni debakl. Bolje sam se provela čak i na Zapisima iz podzemlja u JDP-u, a to je ubedljivo najdosadnija predstava na kojoj sam u životu bila.
Eksl Rouz je u nedelju u meni ubio svaku emociju.
Da bih sačuvala i ono malo (o)sećanja koje sam gajila prema „bendu svog života“ (tako sam mislila sa trinaest godina), koncert sam napustila posle jednoipočasovne agonije. Neki su mi posle pričali da im je to bio najbolji koncert na celom Egzitu. Isti ti su Eriku Badu okarakterisali kao „smora“.
Kao što reče Klint Istvud…
