Žulj na prstu

Bestseler je naziv za knjigu koja odmah po izlasku iz štampe, obično kratkotrajno, postaje najpopularnija i postiže visoke tiraže bilo zbog aktuelnosti teme, bilo zbog mode, trenutnog ukusa, potrebe ili propagande. Ovako u Rečniku književnih termina glasi odrednica posvećena ovom književnom fenomenu, a kako pojava bestselera u Srbiji izgleda u praksi, moglo se videti na prošlonedeljnom Sajmu knjiga u Beogradu na štandu Narodne knjige.

Za novi roman Ljiljane Habjanović Đurović Petkana vladalo je ogromno interesovanje. Redovi čitalaca koji su u rukama držali po nekoliko primeraka romana strpljivo su čekali da im se autorka potpiše na primerke knjige. „Ovaj za mene, a ovaj za mamu“, kaže spisateljici jedna mlađa čitateljka pružajući joj dva primerka knjige. Gospođa Habjanović Đurović ljubaznim osmehom pita za ime majke, a onda ispisuje ko zna koju po redu posvetu. Prekidamo red na trenutak i pitamo je da li se umorila s obzirom na to da se gužve oko nje danima ne smanjuju. Ona odgovara da je uistinu dobila žulj na prstu, ali da za nju svaki susret sa čitaocima predstavlja zadovoljstvo i da bi je pre umorilo da ispred nje nema čitalaca. „Mene je moja baba naučila da je lakše teško raditi nego teško misliti. Ja bih teško mislila kada čitalaca ne bi bilo, a i sve ovo ne doživljavam ni kao težak rad“, kaže nam Ljiljana Habjanović Đurović.

OPKLADA NA PETKANU: Rezultat gužvi na štandu Narodne knjige je da je za pet dana trajanja Sajma rasprodat ceo prvi tiraž romana Petkana od 3000 primeraka. Vlasnik Narodne knjige Miličko Mijović već se opkladio da će u prvih mesec dana tiraž ove knjige dostići broj od 20.000. Očigledno je, dakle, da se radi o apsolutnom bestseleru, a objasniti ovaj fenomen nije lako. Očigledno je samo da su i u ovom slučaju ispunjeni svi uslovi koji se pominju u navedenoj rečničkoj odrednici o bestseleru. Petkana obrađuje aktuelnu temu, zadovoljava potrebe trenutnog ukusa kada su u pitanju trendovi vezani za pravoslavlje, zahvaljujući prethodnim hitovima pisac romana je u modi, njene romane karakteriše jednostavnost jezika i fabule, kao i priča bliska tzv. običnom čoveku što sve zadovoljava potrebe široke čitalačke publike, a njen izdavač vešto vodi marketing. O literarnim vrednostima ovog romana kritičari nisu stigli da daju svoj sud, ali se zna da su prethodni romani Ljiljane Habjanović Đurović kod oficijelne kritike izazivali kontroverzne reakcije. Od onih koji su pozdravljali njen evidentan razvoj kao pisca i poštovali njenu umešnost građenja priče do onih koji su je posmatrali isključivo kao pisca kič literature. Nema nijednu književnu nagradu. Po svemu ovome ona je predstavnik onoga što se kod nas obično podrazumeva pod tipičnim bestseler autorom.

U našoj književnosti se u gotovo pravilnim razmacima javljaju knjige i autori za kojima zavlada prava pomama. Nekada ove knjige posle par godina budu zaboravljene, kao Knjiga o Milutinu Danka Popovića, koja je pre petnaestak godina bila književni pandan pojavi Miloševića na političkoj sceni, a nekada one decenijama budu čitane, kao naslovi Mome Kapora ili Milorada Pavića. Poslednjih dvadesetak godina – od Vuka Draškovića i Dobrice Ćosića do Slobodana Selenića i Mirjane Bobić Mojsilović – bestseleri su najčešće postajale knjige koje su se naslanjale na aktuelni nacionalno-politički trenutak i oko kojih se stvarala fama. Nekada je slučaj da književne nagrade, u prvom redu NIN-ova, lansiraju bestseler autora (V. Arsenijević je najbolji primer), a nekada bestseleri ne dobiju nijednu od nekoliko stotina književnih nagrada koliko se godišnje dodeli u Srbiji i koji nekim drugim putevima dođu do svojih čitalaca. Momo Kapor je tako decenijama bio najnenagrađivaniji pisac u Jugoslaviji. Ove knjige se po pravilu od oficijelne kritike smatraju manje vrednim, ali njihovi tiraži iznose na desetine hiljada primeraka.

MAGIČAN BROJ: U razgovoru sa izdavačima i urednicima saznajemo da je danas magičan broj koji od jedne knjige čini bestseler – 5000 prodatih primeraka. Svi oni razlikuju dve vrste bestselera – jednu naglašeno komercijalnu vrstu knjiga sa skromnim potencijalom kada je umetnička vrednost u pitanju, i drugu koja ima veliku i tržišnu i umetničku vrednost. Jedni ovu prvu vrstu otpisuju kao bezvrednu i čak opasnu za kulturni ambijent, a drugi smatraju da su ovakve knjige korisne i poželjne. Tako Vasa Pavković, književni kritičar i jedan od urednika u Narodnoj knjizi koja objavljuje najrecentniju aktuelnu domaću produkciju (Z. Ćirić, V. Pištalo, S. Basara, G. Petrović…), dečiju književnost (Hari Poter je jedan od njihovih bestselera), klasike i hitove svetske književnosti ( U. Eko, V. Nabokov, V.S. Najpol…) ali i Jasminu Anu, Ljiljanu Habjanović Đurović, Gordanu Kuić, Nadu Marinković, Mir Jam, Danijelu Stil i druge, smatra da ovi poslednji bestseler autori imaju nekoliko veoma važnih funkcija u jednoj književnoj sredini. Jedna je da čine ekonomski motor književnosti jer zahvaljujući prodaji ovakvih naslova izdavači mogu da štampaju i tzv. ozbiljnu i elitnu književnost koja se ne prodaje dobro. Sa druge strane, važna funkcija ove literature jeste u tome što književnost privlači širu publiku. „Blisko je pameti da neko ko iščita sve knjige Mir Jam, ili npr. Marije Jurić Zagorke u Hrvatskoj, neće ostati u zabranu ove vrste literature koja se može smatrati i supkulturom, već će potražiti i nešto drugo. Tako će u Hrvatskoj posle Zagorke neki od čitalaca poželeti da pročitaju i nešto od Augusta Šenoe, ili će kod nas posle Mir Jam potražiti neki naslov njenog brata Stevana Jakovljevića, i tako ući u svet vredne i ozbiljne književnosti.“ Povodom izlaska zbirke priča Mir Jam, Vasa Pavković nalazi i još jednu zanimljivu osobenost ovakvih knjiga. „Svakome je jasno da Mir Jam nije pripovedač ni desetog ranga kakav je recimo Aleksandar Tišma. Ali je zanimljivo čitati kako je iz njene perspektive, pre 70 godina, izgledalo rađanje jednog protograđanskog društva. Verovali ili ne, više se o životu tzv. običnog čoveka njenog vremena može saznati iz njenih romana i priča nego iz Desničinog Proljeća Ivana Galeba, baš kao što npr. u američkom stripu o opštoj kulturi, životu i ambijentu jednog vremena više saznajete iz Ripa Kirbija i Bena Bolta nego iz visokosofisticiranog stripa kakav je recimo Krejzi Ket. Nije slučajno što je Stanko Lasić napisao jednu od najozbiljnijih studija o Zagorki, pokazujući kako se iz ovakvih knjiga može iščitati čitava kultura jednog naroda.“

GUŽVA NA ĐUBRIŠTU: Aleksandar Jerkov, književni kritičar i urednik u Platou nalazi se po nečemu i na suprotnom polu kada je ova vrsta bestselera u pitanju: „Ima veoma različitih vrsta bestselera. Postoje oni koji se bestselerima zovu samo zato što se dobro prodaju, a knjige su inače izvrsne – takvi su i klasici svetske književnosti, knjige potrebne svakom obrazovanom čitaocu. A ima i onih drugih pisaca oko čijih knjiga se stvaraju gužve koje bi se mogle uporedio sa gužvama kao kad se čeka zejtin ili kad se deli humanitarna pomoć. Najgore je što često ima situacija koje izgledaju kao gužva na nekom đubrištu gde se besprizorni otimaju za poslednji otpadak civilizacije. U Platou nije dovoljno da knjiga bude bestseler. To je potreban, ali ne i dovoljan uslov. Ono što je za nas neophodno jeste da taj bestseler ima neku kulturnu boju, da je vezan za istoriju, kulturu, književnost, filozofiju i da na neki način svedoči o prosvećenosti. Platou je stalo do popularnosti, ali ne po svaku cenu.“

Gojko Božović, urednik Stubova kulture, kaže da njegova kuća nije zainteresovana za objavljivanje populističkih i vrednosno jeftinih a komercijalnih naslova. „Kada govorim o književnosti, onda ne govorim o tiražu. Mi smatramo da u ovoj zemlji ima dovoljan broj čitalaca umetnički vredne literature, i taj broj bi bio i veći da je veći i društveni standard. Dobro bi bilo da izdavačke kuće budu profilisane i kada se radi o kapitalu koji stoji iza njih u smislu njegovog porekla i namene, i u uređivačkom smislu da bi čitaoci znali šta od koga mogu da očekuju i koju vrednost im koji izdavač garantuje. Ako neko objavljuje i najbolje srpske pisce i u vrednosnom smislu nižerazredne knjige, onda tu nešto nije u redu“, kaže Božović i kao primer navodi da su od knjiga njegove izdavačke kuće apsolutni bestseler pisci Vladimir Arsenijević, čiji je roman U potpalublju premašio broj od 17.000, a da su autori koji su prešli tiraž od 5000 i Radoslav Petković, Vida Ognjenović, Svetlana Velmar Janković i Dušan Kovačević.

Jedan od onih koji izražavaju sumnju u valjanost lista bestselera koje se objavljuju (zato što su vlasnici knjižara koje ih dostavljaju istovremeno i izdavači koji forsiraju svoje naslove), i u tačnost podataka o tiražima je Petar Živadinović, direktor Paideie, koja je objavila jedan od najvećih hitova prethodne decenije – Koeljovog Alhemičara koji je prodat u 100.000 primeraka i pored pojave piratskih izdanja ovog svetskog megahita. Živadinović skreće pažnju da postoje izdavači koji žive od izdavaštva i oni koji se nalaze na raznim fondovima, sponzorima i koji žive od nekih drugih poslova, ali u izdavaštvo unose mnogo smutnje. „Tendencija većine izdavača je da stvore što veći haos i zbrku u javnom mnjenju, i u tome je najveći problem. Ovde se tiraži vešto kriju, a bestselerima proglašavaju knjige koje jure tiraž od 1000-2000, što se vešto skriva. To nema nigde u svetu.“

Sami pisci obično nemaju nikakav uvid u prodaju svojih knjiga, ali bi svi voleli da budu čitani i da njihova dela budu roba koja se mnogo traži i dobro prodaje. A dobra prodaja u zemlji od osam miliona ljudi, znači prodati knjigu u tiražu od 5000 primeraka. I to nešto govori.