Život umetnika i zavisnika

“Uzmeš kašiku i pomešaš malo kokaina sa malo sode bikarbone, dodaš nekoliko kapi vode i zagreješ to upaljačem. Šta god da su dodali u to – sagori, a ono što ostane mali je grumen čistog kokaina. Poželjno je da imaš staklenu lulu sa mrežicom. Staviš sadržaj unutra i zapališ. Ispuštaće najlepši dim, najslađi miris i ukus koji je još bolji. Kada se čist kokain isporuči direktno u tvoja pluća i mozak, osećaćeš se kao da si u majčinoj utrobi. Siguran, u miru sa celim svetom i ispunjen na način koji tvoje telo nikada ne zaboravlja. Ali ne pokušavaj to. Nemoj ni da razmišljaš o tome. Istrgni ovaj recept iz knjige i spali ga. Moraš biti Dante da bi opisao kuda te vodi samo jedan dim…” Kada ovako počinje poglavlje knjige, jasno je da čitaoca čeka prilično neobična vožnja.

Scene: A Memoir naziv je autobiografske knjige Ejbela Ferare, blago rečeno kontroverznog filmskog reditelja. U pitanju je memoarska proza puna “mesa”, bez dosadnih delova. Ovde su priče vezane za surovo odrastanje, film, producente, glumce, drogu, dilere, mafijaše, striptiz barove… Naime, Ejbel je u filmskom svetu poznat po dugogodišnjoj zavisnosti od droga, s kojih se “skinuo” tek pre desetak godina. Počeo je kao klinac sa marihuanom, pa je nastavio sa krekom i kokainom, da bi u srednjim godinama završio na heroinu. Kao takav, sve vreme je snimao filmove, nekad bolje, nekad lošije, ali bio je neprestano aktivan (i stondiran).

Po mnogima, njegova najbolja ostvarenja su Kralj Njujorka i Zli poručnik. Ovaj potonji, o korumpiranom policajcu narkomanu, snimao je dok je bio navučen na krek, a o tome Ferara detaljno piše u knjizi. Ali on je poznat i po filmovima Mafijaška sahrana, Go Go Tales, New Rose Hotel, Body Snatchers, Zavisnost, Pazolini… Snimio je više od dvadeset dugometražnih filmova.

Od glumaca u knjizi najčešće pominje Kristofera Vokena koga, očigledno, obožava. S njim ima bezbroj anegdota, a jednoj od njih, u restoranu, prisustvovao je i problematični glumac Erik Roberts, pa možete da zamislite u kojem smeru je priča išla (smenjivali su se u WC-u svaki čas). Ali osim Vokena, tu su i crtice i tračevi iz prve ruke o Zoi Lund, Vilijamu Defou, Aziji Arđento, Harviju Kajtelu, Krisu Penu, i mnogim drugim ljudima iz sveta filma.

Zoi Lund, glumica, scenaristkinja i jedna od kultnih figura njujorškog andergrounda osamdesetih, bila je Ferarina dugogodišnja saradnica. Napisala je scenario za Zlog poručnika, u kojem igra ulogu okorele narkomanke. Problem je u tome što je ona bila okorela narkomanka i u privatnom životu, a Ejbel baš to opisuje u knjizi. “To je bilo sve ono što je ona zapravo bila: totalno obožavanje heroina, čudotvornog leka, eliksira života, ključeva kraljevstva, totalne jebene deluzije kao fizičke realnosti.”

Ferara je iskren i kada piše o svojoj porodici i usvojenim ćerkama. Bivša supruga Nensi Ferara, sa kojom je odgajao decu, takođe je bila na heroinu. Njujork je velika tema i centralno mesto dešavanja gotovo svih (poročnih) radnji. Italija i Rim, međutim, ulaze u njegov život u poznijem periodu, kada se tamo preselio i odlučio da u specijalizovanoj ustanovi završi sa porocima.

Ejbel u knjizi pominje sve svoje partnerke koje su mu bile važne, a u jednom trenutku kroz knjigu prođe i Debi Hari (slavna pevačica benda “Blondie”), u odnosu koji Ferara opisuje dovoljno neodređeno da nije sasvim jasno da li je bila partnerka, prijateljica ili nešto između. Podatak da je Debi Hari za Feraru nabavljala krek od dilera na uglu za mnoge će biti šokantan detalj. “Predao bih joj ključeve, a ona bi parkirala auto i nabavila mi malo kreka od dilera na ćošku, dok bih ja otišao gore da pijem votku iz njenog frižidera i malo se opustim posle snimanja. Glumili smo neku vrstu ljubavne veze”, piše Ferara o periodu početkom devedesetih, kada je režirao Zlog poručnika.

Međutim, danas je Ferara čist i trezan. Da nije, teško da bi doživeo sedamdesete godine (rođen 1951. u Bronksu, Njujork). U međuvremenu je prihvatio i budizam. I ne samo to, on uporno i dalje snima, ali i glumi. Na primer, imao je vrlo zapaženu epizodnu ulogu mračnog kriminalca u prošlogodišnjem holivudskom hitu Marty Supreme Džoša Safdija.

Nažalost, neke knjige možda nikada neće biti prevedene kod nas. Kada je reč o autobiografskim delima, prevode se ona koja za autora imaju veliko ime, odnosno veoma poznatu ličnost. Zanimljiv sadržaj često nije dovoljan. Vrlo je moguće da će tako biti i s memoarima Ejbela Ferare. On je ipak zvezda nezavisnog filma, a takav status domaćim izdavačima često nije dovoljan. Nadamo se da grešimo. Ali ako volite ovog filmskog frika i ako vam nije problem da čitate na engleskom, probajte da se dočepate ovog dela u originalu, nećete zažaliti. Kako piše Evan Luison u magazinu “Filmmaker”, Ferara u knjizi “baca jasno svetlo na zavisnost, opsesije, afere srca i ono što predstavlja beskrajan, dug i krivudav put ka iskupljenju”. Ferara nije zanimljiv samo zato što je narkoman koji je snimao filmove. Interesantan je zato što priča o sopstvenom životu kao što je pravio svoja dela, prljavo, haotično, paranoidno i u slengu, bez mnogo ulepšavanja. On je, na kraju, preživeo sopstvene filmove. I sopstveni život. Knjiga Scene: A Memoir njegov je pokušaj da nam pokaže kako je sve to izgledalo iznutra. Naslov ovih memoara je i tačan i ironičan. Tačan je jer je ovo manje konvencionalna autobiografija, a više niz scena.