Život je umetnost jer je umetnost život

Na slici Atelje Voja Stanića slikar koji puši lulu, iz koje izlaze grudve beličastog dima, portretiše čoveka koji takođe puši lulu, iz koje takođe izlaze grudve beličastog dima. Ništa ne bi bilo čudno da dim iz lule onoga koga slikar slika ne prelazi iz prostora slike u slikarev prostor, dakle u atelje, odnosno u njegov realni svet, dok dim iz slikareve lule iz prostora ateljea, odnosno iz realnosti, ulazi u prostor slike, pa se tako realnost i fikcija mešaju i pretapaju. Imam utisak da je u ovoj slikarskoj metafori skrivena tajna slikarstva Voja Stanića. Izražena u jednoj rečenici, ona bi mogla da glasi: Život je umetnost jer je umetnost život.

Preplitanje sna i jave, realnog i izmišljenog, opipljivog i zamišljenog važna je tema umetnosti. Čovekova opsednutost ovim protivrečnostima dovela je dotle da se čitav svet može posmatrati kao fikcija, da ne kažem kao izmišljotina. Da li smo mi realnost nečijeg sna ili smo odraz nekog drugog sveta, njegova senka ili naličje, da li je tajna sveta ucrtana u šarama nekog tigra, da li se sve na svetu može sažeti u jednu jedinu tačku – sve je to postao deo igrarijâ modernog sveta, ekvilibristikâ za koje uozbiljeni i uštogljeni, tmurni i turobni tehno-proroci ne daju ni pet para. Ovo je tema za usamljene, opsednute i vidovite.

Živeći na obalama Mediterana, izolovan i skriven u njegovoj za istoriju slikarstva slavnoj svetlosti, Vojo Stanić nije mario za kretanja, promene i tumbanja koja su se dešavala u slikarskim metropolama. Strane su mu bile inovacije u slikarstvu i one gotovo da nisu uticale na njegovu sliku, osim u nekim detaljima čime je, čini mi se, hteo da dâ do znanja kako on za njih zna, ali da mu do njih nije stalo. Tom nezainteresovanošću dostigao je potpunu komunikativnost svog slikarstva, tako da onaj koji gleda njegove slike razume njihov jezik, tim jezikom može sam sa sobom da razgovara i da u tom monologu prosto raspreda svoju biografiju. To je čas kada se umetničko delo odvaja od svog tvorca, kada s njim raskida tajni ugovor, kada se raspršava njihov dosluh i postaje glas upućen nekom trećem.

Otkrivši u Stanićevom slikarstvu svoju biografiju, gledalac će osetiti manju ili veću neprijatnost, zavisno od toga koliko je iskren prema sebi: uhvatiće sebe da je neodoljivo smešan, nepopravljivo groteskan, da je naivan, sulud i tužan, ili je otkačen, namćorast i zamlata. Ali, ništa za to: već će mu se u sledećem trenutku ukazati drugi svet u kome će sebe videti kao veličanstvenog maštovnjaka, izumitelja trista čuda, kao sanjara ili šarmantnog starog raspusnika.

Slikarstvo Voja Stanića se prostire od svakodnevnog do onostranog, čime on dokazuje da život ne čini samo ono što se nama događa, nego i ono što ne postoji ali se može dogoditi, ono što ne vidimo ali se jednom može ugledati, ono što je nemoguće ali se priča da se nekome negde nekad dogodilo.

Na Stanićevim slikama sve je istovremeno i razdvojeno i prožeto jedno drugim, s jedne strane, svako igra svoju igru, radi svoju radnju, a s druge, svi su uvučeni u kolo koje je sâm život, u kome se sve prepliće, utiče jedno na drugo i ponire jedno u drugo čineći od ovoga sveta porodicu veleumnih zanovetala kojima je život san sa blagom tendencijom prema buđenju. I još nešto važno uočavamo na ovim slikama: to je red, uprkos svemu. U ovoj strci i frci, u ovim, reklo bi se na prvi pogled, zaludnim radnjama, u ovoj opsednutosti i otkačenosti ima toliko smisla da ponekad pomislite kako po pravilima sa ovih slika upravo funkcioniše neka država, ili sâm kosmos. Negde sam pročitao da Vojo Stanić upravo govori o ovome: „U prirodi, u svemiru ne postoji laž – postoji samo red, tačnost i istina. Laž je proizvod ljudske mašte koja ne može da se zadovolji tom gluvom i surovom logikom i redom koji se bezobzirno i možda besmisleno uporno odvija u tom sumornom mraku kosmosa u kojem lebde razbacani, daleki i pusti komadi kamenja bez ikakvog cilja, osim ako taj cilj ne možemo da dokučimo.“ Možda je zbog toga ovaj svet otkačen i protivurečan, klateći se na žici istine i laži.

U atmosferi ovog slikarstva osetićete sve ono što skriva Mediteran u svojim malim mestima: doživećete dosadu letovanja, razvučeni život trgovaca, kelnerica i lenčuga, usamljenost penzionisanih pomorskih kapetana, žal probisveta za pučinom i daljinom, ciku pleh-muzike, raskošni život osobenjaka, ushićenost mađioničara, zanos mesnih Gradiski. U ovu prividnu jednoličnost i dosadu utkan je život čitavog sveta. Zahvaljujući osobenoj sposobnosti da gestovima, pozom, pogledom, detaljom na odeći, rasporedom ljudi i predmeta na slici, bojom, perspektivom stvori celovit svet, Vojo Stanić svojim slikarstvom uspostavlja neodoljivu sličnost sa Felinijevim filmom Amarkord. Kao što se u Amarkordu čitav život odvija ne jednoj pjaci u Riminiju, tako je i na ovim slikama pjaca mesto velike predstave života. Vreme događanja je sijesta, čas prividne odsutnosti i obamrlosti, vreme kada su pritajeni mediteranska strast, ritam i urnebes, kada su jake emocije uronile u čežnju, u snatrenje ili u iščekivanje. Svemu tome u ovoj pritajenosti napon daje zagledanost u Ono Tamo koje ovaj slikar naznačava perspektivom, važnim elementom njegovog izraza, koja u sebi nosi nešto metafizičko, onostrano, dekirikovsko, nešto što sav ovaj utišani nemir u vrtlogu dana budi i uzdiže prema nespoznatljivom, udaljenošću zamućenom, ali onom čežnjom rasvetljenom, prema nečemu što čoveka stišava, što ga smiruje da se ne pomami i ne raspukne od svih tih sublimiranih mediteranskih sokova, od ekstrema ovog protivurečnog podneblja.

Ali, začas se taj prividni mir pomeri, potrebno je samo da se nekakav neidentifikovani predmet pojavi na nebu, na obali ili na pjaci pa da ljudi kao opareni srnu u nepoznatom pravcu, sluđeni nekim iracionalnim strahom ili samo njima čujnim glasom. Dovoljno je da naiđe poštar i da prozove sa kapije, ili da prozuji naga žena, ili da se neko protegne i zevne, da se otkotrlja biciklista, da dune vetar iznebuha kao kamen, pa da se sve uskomeša i uskovitla, da odsutni svet pjace postane uspaničeni svet modernog doba. A tada na Stanićevim slikama dolazi do izražaja svet predmetâ: kad se ljudi razbeže i razmaknu, ostave prostor predmetima koji su do tog trenutka verno služili čovekovim zaludnim radnjama. Tada oni uzimaju prostor i vreme u svoje ruke i počinje njihova simbolična igra. Počinju da oponašaju ljude postajući smešni i smotani čime slikar želi da naglasi ne da je svet opredmećen, da je zakrčen suvišnošću, nego da su ljudi svoje osobine davno predali predmetima, što nikako ne ide u prilog humanizaciji predmeta, već govori o ljudskoj potrebi da sebi podrede i prisvoje čitav svet, koji postaje totalno zavisan od čoveka, što će se jednog dana pokazati kao nova planetarna katastrofa.

Iako se na prvi pogled ne primećuje, na Stanićevim slikama postoji suprotnost dva sveta – suprotnost između onih koji svoj život provode na ulici, u gunguli, graji i trčkaranju tamo i ovamo, dakle, javnog sveta – i onih koji u sobičcima, na terasama, u tavernama, na zaboravljenim i nevidljivim mestima provode usamljeničke dane osobenjaka, ljubavnika, gradskih naučnika i sobnih umetnika, voajera, slepaca i udovica. To su ćelije zatvorenog sveta, male lokalne planetarne kućice u univerzumu svakodnevice, pred nepojamnom pučinom, pod plavim nebesima i u ljudskim srcima. U tim skučenim prostorima širi se unutrašnji glas bića i uspostavlja se ravnoteža raspojasanom svetu.

Suprotnost ta dva sveta uslovljava ili prethodi suprotnostima samog čoveka. Stanićeve ljudske figure često su pola ljudi pola lutke. Lutka je simbol ljudske otuđenosti i mehanizovanog ponašanja. Očiglednije nego ikad čovek je danas automat, njegovo ponašanje je uzrokovano nevidljivom rukom i nepojmljivom namerom. Ali, nema razloga za paniku: ona druga strana čovekova, neotuđena i prisebna, unosi ritam života u taj automat, pa sve nekako funkcioniše prema namerama zlog demijurga i zamislima dobrog boga. Čovek modernog doba je Frankenštajn u šumi simbola. Na Stanićevim slikama nisu retki drvoredi koji, kao kod romantičara ili simbolista, kao kod Delvoa ili Magrita, znače putokaz u nepoznato, tamo gde je jedino moguć odlazak iz otuđenosti. U ovom slikarstvu se oseća ta onostranost, ona stalno, kao fijuk, lebdi nad prostorom i nad ljudima, i upravo ona stvara utisak da ovde ništa nije propalo, ništa nije krenulo u nigde: svet je zahvaljujući ovoj nevidljivoj strani i dalje celovit. Ponekad je ta celovitost neuverljiva i prividna, ponekad tragična, najčešće groteskna i komična.

Kao što u životu postoje komične situacije, tako postoje i na ovim slikama, s tom razlikom što na njima humor ne postoji zbog toga da nas zabavi, nego zbog toga da nas upozori da je čovek u suštini tužno i usamljeno biće – kada nije zlo! – i da komične situacije u koje ga upliće život to stanje samo naglašavaju. Hoću da kažem da je humor ovde opomena, on ukazuje na našu samoću, netolerantnost, glupost, i na odsustvo smisla za humor.

Već sam rekao da su u tematskom smislu u Stanićevom slikarstvu uočljive dve karakteristike: na jednoj strani je svet slikarevog svakodnevnog života, njegovi poslovi i dani, a na drugoj svet izmišljenog, onostranog i nevidljivog. U vezi sa prvim, kod Stanića se može govoriti o izvesnoj srodnosti sa slikarstvom Krsta Hegedušića, a sa drugim – srodnost sa idejama Renea Magrita.

Kao i Hegedušić, Stanić pojedinca vidi između optimizma i pesimizma, između usamljenosti i razuzdanosti, između gungule ulice i samovanja u nekoj zabiti sveta. (Kod Hegedušića je ovo, na primer, prisutno na slikama: Soho, Liliqueur Foxy, Dvorište, Srijeda). I kod jednog i kod drugog slikara čovek pripada svetu kakav jeste, odsutne su namera i želja da se bilo šta promeni: dani prolaze, mi se – tužni ili veseli – smucamo ovim jadnim nalickanim svetom, ne hajući niti za te dane niti za svoju opčinjenost – ničim.

Govoreći o svetu izmišljenog mislio sam na Stanićevu ideju o potpunom proživanju života i umetnosti. Ta je ideja bila bliska i Magritu. Obojica su uvereni da koliko realnost utiče na stvaranje umetničkog dela toliko umetničko delo stvara realnost. I jedan i drugi slikar žele da dokažu da razlika između stvarnog i prividnog ne postoji, nego da čovek nekad živi u svetu opipljivom i dokazivom, a nekad u fiktivnom, neuzrokovanom i nepojmljivom. Kada Magrit slika pejzaž, njegova slika je sam taj pejzaž. Staklo na prozoru kroz koji ste maločas gledali planinske vrleti ili brežuljke obasjane suncem na zalasku leži sada razbijeno i na toj srči su takođe razbijeni slika onog grebena i onog sunca. (Mislim na slike: La condition humaine, Le soir qui tombe, Le domaine l’Arnheim, La cascade). Svet je stvaran onoliko koliko mislimo da treba da bude stvaran; ostalo – ili je neki drugi svet ili ne postoji. Slikar koji slika solitere u snežnoj vejavici na jednoj slici Voja Stanića (Slikar, 1980) ne razlikuje slikano i stvarno; slikano postaje deo stvarnog, a stvarnost je slikareva izmišljotina. Da li to Magrit i Stanić žele da nam kažu da mi izlazeći iz jednog privida ulazimo u drugi, ili obrnuto: da li gledajući jednu stvarnost izmišljamo drugu, identičnu?

Slikarstvo Voja Stanića postavlja mnoga pitanja: Može li čovek pronaći mir na ovom svetu? Može li – rasterećen trauma progresa – proživeti vek zatvoren u svom mikrokosmosu? Da li je tajna života u skrivenom svetu anonimnih pojedinaca ili je život velika duhovna avantura u kojoj se traže odgovori na pitanja suštine sveta, života i kosmosa? Da li umetnost može da odgovori na ova pitanja? I – šta je to umetnost? Ako je sami život, zašto onda ne može da ga poboljša? Ovo su pitanja na koja u ovom slikarstvu nema odgovora. Ali, Vojo Stanić odgovara na pitanje ima li život smisla: Ima, ako je izmišljen.

Korzo, 1998.

Dokoličar, 1986.

Dogovaranje, 1978.