Taj je podatak već postao opšte mjesto: prije nego u Americi, Čarls Bukovski je postao književna zvijezda u Njemačkoj i u Jugoslaviji. U Njemačkoj je rođen, tako da je to eventualno i moguće objasniti podmuklim delovanjem biografije, što se Jugoslavije tiče, to je ipak teže.
U sklopu Izabranih dela Čarlsa Bukovskog, izdavačka kuća LOM objavila je zbirku njegovih četrnaest intervjua. Intervjui su vođeni u intervalu između 1963. i 1990. godine. Imamo li u vidu da je Bukovski prvu knjigu objavio 1960, a da je umro 1994. godine, ispostavlja se da ova zbirka „pokriva“ kompletnu njegovu književnu karijeru.
Kad je riječ o mejnstrim medijskoj recepciji Bukovskog, ona je definitivno obilježena nesporazumima. Karakteristično je, recimo, pominjati Bukovskog u kontekstu pisaca rokenrol generacije, makar je Čarls Bukovski prezirao sve forme popularne muzike opsesivno se prepuštajući klasici. Ipak, pravog Bukovskog je najlakše upoznati preko njegovih nefikcijskih tekstova i posve je realno zamisliti da nova generacija u njegov književni svijet uđe upravo preko ove knjige.
ALKOHOL I JA: Četrnaest intervjua u ovoj knjizi poredano je u hronološkom nizu, izuzev prvog koji služi kao neka vrsta prologa. U tom smislu je zanimljivo napomenuti da je prvi intervju u ovoj knjizi vodio čuveni glumac Šon Pen. On je pitao Bukovskog šta misli o alkoholu, a pisac mu je ovako odgovorio: „Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikad pojavile na zemlji – pored mene, naravno. Da… to su dve najveće stvari koje su ikad postojale na zemlji. Zato se i slažemo. Za mnoge ljude alkohol je krajnje destruktivan. Ja sam samo jedan od njih. Sve što sam napisao potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama uvek bio stegnut kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio da se seksualno oslobodim. On me oslobađa, jer sam u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogući da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove… I zato ga volim.“
Zanimljivo je pratiti Bukovskog kroz skoro tri decenije, kroz vrijeme tokom kojeg mu karijera konstantno napreduje. Maloprije citirani fragment o alkoholu, recimo, potiče iz 1987. godine. Skoro četvrt vijeka ranije, tačnije dvadeset četiri godine ranije, 1963, dakle, Bukovski je na pitanje o uticaju alkohola na svoje djelo odgovorio ovako: „Mislim da nikada nisam trezan napisao pesmu. Ali sam napisao nekoliko dobrih i nekoliko loših pesama u teškom mamurluku, kada nisam znao da li je bolje da popijem još jedno piće ili se probodem nekim nožem.“
PROFESIJA ŽIVOT: U svih četrnaest intervjua kao lajtmotivi figuriraju teme alkohola, klađenja na konje, književnosti i žena. Kad je o klađenju riječ, Bukovski je 1975. godine kazao: „Trka konja ti nešto radi, kao piće: pomera te od uobičajenog doživljaja stvari. Hemingvej je išao na koridu, ja idem na hipodrom. Naravno, kad svakodnevno ideš na hipodrom, to te uopšte ne pomera: to te samo navuče.“ Petnaest godina kasnije, tu je ponovo veza između pića i klađenja, ali drukčije predstavljena: „Odlazio sam na hipodrom da bih se skinuo sa alkohola. Ali nije išlo. Onda sam počeo da pijem i odlazim na hipodrom. Niko me ne gnjavi na hipodromu. Dok tipujete trke i kladite se na konje možete dosta toga saznati o sebi i o drugim ljudima. Na primer, znanje bez završnog udarca gore je od neznanja. To je dobra škola, mada je ponekad malo dosadna. Ali vas drži podalje od toga da mislite o sebi kao o piscu, ili o svojoj profesiji.“
Kad je o književnom kontekstu riječ, Bukovski se u ovim intervjuima trudi da se predstavi kao neka vrsta samoniklog autora, neko na koga nije uticao nikakav iole etabliran pokret. 1978. godine je, recimo, rekao: „Intelektualci se trude da me povežu s književnim figurama prošlosti – sa Vitmenom, Melvilom. To me tako zamara. Hoće da me spakuju. Pokušavam da im kažem da to ne rade, da ne možete meni lepiti etikete. Ja sam usamljenik, ja teram svoje. Ali nema svrhe. Stalno me zapitkuju o Keruaku, i da li sam sreo Nila Kesidija, i da li sam bio s Ginsbergom, i tako dalje i tako dalje. A ja moram da im kažem NE, bio sam pijan tokom celog bit-pokreta; tada uopšte nisam pisao. I, naravno, razočarani su. Francuzi žude da me iz nekog razloga povežu s bitnicima.“
Cijeli opus Čarlsa Bukovskog je uveliko baziran na autobiografskom; uostalom, i on sam negdje u ovoj knjizi kaže da su sve njegove knjige 93 posto autobiografske. Intervjui Bukovskog, međutim, imaju potencijalno širu publiku negoli njegovi romani i pjesme. Fanovi romana i pjesama će, naravski, posegnuti i za intervjuima, no intervjui mogu biti zanimljivi i onima kojima se proza i poezija Bukovskog doimaju prebanalnim. Ima neke iskrenosti i autentičnosti u ovim intervjuima što nadilaze puki fanovski interes. Kad Bukovski, recimo, kaže: „Znanje bez završnog udarca gore je od neznanja“, to pokriva širu teritoriju od klađenja na konje. Postoje elegantniji i eruditniji načini da se izrazi ista stvar, no Bukovski je to formulisao u ključu koji je sam preživio.
14 intervjua najprije će se dopasti onima koji su voljeli nefikcijsku prozu Čarlsa Bukovskog, primjerice njegove dnevnike. Za takve bukovskijance ova knjiga može predstavljati završni udarac. Naoko paradoksalno, međutim, i onima koji Bukovskog dosad uopšte nisu čitali, onima koji za ovog pisca znaju tek po čuvenju, 14 intervjua može predstavljati dobar ulaz u njegov opus, razlog za davanje kredita njegovim ostalim knjigama. Nije to tek mala preporuka.
