Pedeseto izdanje Međunarodnog filmskog festivala u Roterdamu (1-7. februara) odigralo se u potpunosti u onlajn sferi. U nadmetanju za nagradu – tigra festivala – (tiger competition) među šesnaest premijerno prikazanih ostvarenja našao se film rediteljke Marte Popivode i koscenaristkinje i dramaturškinje Ane Vujanović Pejzaži otpora (Landscapes of Resistance, 2021). Reč je o srpsko-francusko-nemačkoj koprodukciji. U devedeset i pet minuta pokretnih slika ovog filma stala su mnoga važna sećanja jedne žene, partizanke. Ta su sećanja snimana tokom deset godina i u prvom njihovom sloju su veoma intimna. Glavna protagonistkinja, Sofija Sonja Vujanović (1920–2018) pleni rečitošću, pripovedačkim darom, iskrenošću, borbenošću i nadasve hrabrošću. Otresita starica seća se svoje revolucionarne mladosti, dana provedenih u partizanima u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata, kao i perioda života koji je protekao u logorima na Banjici i u Aušvicu.
Glavna dramaturška potka filmske kompozicije oslanja se na Sonjin glas i način pripovedanja. Ona priča sporo ali britko, njene su misli i rečenice filmične, one prizivaju scene koje su se u prošlosti odigrale, jasno ih vidimo čitajući ih iz koreografije njenog govora. Na početku je potrebno neko vreme da se gledalac/slušalac poistoveti sa lento ritmom filmske naracije, da sa njom počne da rezonira. Sonjina sećanja neretko nisu praćena njenim slikama na ekranu. Dok ona govori, oko kamere često se fokusira na fascinantne slike prirode (direktor fotografije Ivan Marković), a kad Sonju ne čujemo, pejzaži govore umesto nje svojom likovnošću, kao i zvucima i šumovima ptica, insekata, vetra, prigušene gradske buke… Tako film nosi osebujnu radiofonsku notu (dizajn zvuka Jakov Munižaba i Simon Apostolou), on se prevashodno sluša, a tek onda i gleda. Sluša se ispovest, slušaju se pejzaži, ali se slušaju i sopstvena sećanja – u mom slučaju vezana za hrabre babe i dede partizane i antifašističke tekovine jugoslovenskog odrastanja.
Sonja priča pred kamerom, međutim, način na koji su njeni monolozi prezentovani umnogome preispituje konvencije dokumentarnog filma. Intervjui se smenjuju sa pejzažima, u nekoliko navrata Sonju vidimo i iz ranijeg perioda, na porodičnim snimcima drugačijeg formata, u narativ se upliću i dnevnički zapisi Ane Vujanović ispisani na ekranu kaligrafijom Siniše Ilića. Tu su i crteži koji niču u pejzažima. Reč je o poetičnim crtežima slikara, grafičara i nosioca Partizanske spomenice Piva Karamatijevića (1912–1963), koji neočekivano izrastaju i docrtavaju se u slikama prirode. Karamatijevićevi su se radovi često naslanjali na prizore iz Narodnooslobodilačke borbe, a u ovom kontekstu otimaju od zaborava davne borce upisujući ih u predele kojima su za života prolazili. U nekoliko navrata pojavljuju se i snimci spomenika dignutih u spomen Narodnooslobodilačke borbe i njenih heroja. Te slike su neme, ali njihova tišina snažno odzvanja. Film je uokviren dvema partizanskim pesmama – na početku se vidi polje makova i čuju se Crveni makovi Mihovila Pavleka Miškine, hrvatskog pesnika stradalog u Jasenovcu. Ta pesma postaje slika.
Možda najupečatljiviji, ali i najnadrealniji deo Sonjine priče odnosi se na poslednje sate provedene u Aušvicu, opasne i konfuzne momente kada je u logoru nastalo komešanje usled poraza Nemačke. Ona se seća kako je bila u društvu dve drugarice i kako su se spremale da se izbave. Došle su nekako do velikog noža koji je uzela Sonja, jedna drugarica se naoružala perorezom, a druga viljuškom. Sonja ih je organizovala rekavši da će ona nožem bosti naciste koji im se budu našli na putu, a kako oni budu padali od njenih uboda, da ih drugarice dokrajče perorezom i viljuškom. Koliko god ludo i naivno zvučao ovaj plan, u momentu kada čujemo kako ga Sonja izgovara, on postaje izvestan, ostvariv. Jer ona u njega veruje bez ostatka. Čini se da bi čak i u tom momentu kada ga prepričava, zarobljena u telu već krhke starice, ona bila u stanju da skupi snagu i ponovo odigra tu nadrealnu igru ako bi bilo potrebno. U tom momentu je njena blistava smelost ogoljena i postaje veća od života, prelazi granice i čini mogućim i ostvarenje najneverovatnijih snova. Taj sublimat njene hrabrosti sam doživela kao prošiveni bod filma, kao tačku koja je u mogućnosti da promeni čitavo polje značenja. Taj momenat tera na razmišljanje – u šta i koliko snažno verujemo danas? Zašto i kako (ne) pružamo otpor?
Pored Sonje, u filmu se gotovo neprimetno pojavljuju Marta Popivoda i Ana Vujanović, inače Sonjina rođaka, a u nekoliko navrata na kratko vidimo i Sonjinog muža Ivu. On u jednom momentu uzgred komentarišući, gotovo prošapuće da monstruoznost fašizma nikada i ničim ne može biti opravdana. Reči tog šapata su nešto što nije dozvoljeno, nije normalno, nije ljudski zaboraviti. Sonjina priča nam o tome govori. Međugeneracijski dijalog upisan u ovaj film uliva nadu u postojanost sećanja i otpora fašizmu i zaboravu.
