Zanimljiva vremena i umetnost

Nepuna dva meseca od otvaranja, organizatori 58. Venecijanskog bijenala, najveće svetske manifestacije savremene umetnosti, očekuju da će se njihova najava o rekordnoj poseti ove umetničke manifestacije i ostvariti. Naime, Veneciju dnevno poseti oko 55.000 turista, što je za 50 posto više nego prošle godine, pa je vrlo izvesno da će ovo Bijenale videti više od 600.000 posetilaca i oboriti postojeći rekord.

Radovi više od 80 umetnika koje je Ralf Rugof, umetnički direktor ovogodišnjeg Bijenala pozvao u Veneciju, bave se temom Da živite u zanimljivim vremenima (May You Live in Interesting Times), kako je naslovljena centralna izložba. Ova engleska fraza dugo je pogrešno citirana kao stara kineska kletva, a odnosi se na periode nesigurnosti, krize i previranja – na „zanimljivo vreme“ kakvo je ovo koje živimo danas, kako je naveo u obrazloženju koncepta Rugof, inače direktor londonske Hejvord galerije. „U trenutku kada digitalna diseminacija lažnih vesti i ‘alternativnih činjenica’ korodira politički diskurs i poverenje od kojeg on zavisi, vredno je pauzirati kada god je to moguće i preispitati naše referentne pojmove“, izjavio je Rugof.

Osim 80 radova, centralna izložba obuhvata i oko 90 nacionalnih paviljona i dvadesetak pratećih događaja. Odabrani radovi govore o rasnim, klimatskim, migrantskim, ženskim, medijskim i tehnološkim pitanjima kao ključnim obeležjima današnjeg „zanimljivog vremena“, o neveseloj sadašnjosti i apokaliptičkoj budućnosti koja nam preti, o nedostatku sloboda, straha od terorizma, novih sofisticiranih ratova…. Rugof naglašava da njegova izložba nema temu per se, već se odnosi na kompleksnu prirodu radova koji nude višestruka čitanja i da nije zainteresovan za umetnost koja forsira bilo koji određeni pogled na svet ili ima samo jednu poruku. Rugof podseća da uvek moramo da pođemo od pretpostavke da je umetnost ipak nešto više od puke dokumentacije vremenske epohe, u kojoj se ista realizuje.

Prvi put na centralnoj izložbi učestvuju samo živi umetnici, a među njima su i veterani kao što su Kristijan Markli iz SAD, dobitnik Zlatnog lava na Bijenalu 2011, Rozmari Trokel koja je predstavljala Nemačku 1999, Hito Stejerl iz Nemačke… Više od trećine učesnika centralne izložbe rođeno je 80-ih godina 20. veka, pa i kasnije zato što je, po Rugofu, neophodno videti šta umetnici misle i rade sada, odnosno preispitati mogućnost aktivnijeg učešća umetnosti u društvenom životu, kao inspiracije za nove ideale.

Među nacionalnim paviljonima je nekoliko debitanata: Alžir, Gana, Madagaskar i Pakistan, a Dominikanska Republika i Kazahstan prvi put imaju samostalne paviljone. Na Bijenalu su sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavije – Bosnu i Hercegovinu predstavlja umetnica Danica Dakić projektom Zenica – trilogija, Hrvatsku Igor Grubić projektom Tragovi nestajanja (u tri čina), Crnu Goru Vesko Gagović projektom Odiseja, Srbiju Đorđe Ozbolt projektom Povratak gubitka memorije, Sloveniju Marko Peljhan projektom Here we go again…, Severnu Makedoniju Nada Prlja projektom Subverzija u crvenom, a Kosovo prištinski umetnik Alban Muja projektom Porodični album. Uočljivo je i čudno odsustvo umetnika iz jugoistočne i istočne Evrope, upravo u kontekstu „zanimljivog vremena“.

Izložba slika i skulptura Đorđa Ozbolta u Srpskom paviljonu nosi naziv Povratak gubitka memorije. Ozboltovu izložbu čini i mural na tri zida u vidu apstraktnog pejzaža iz sećanja na mladost, sećanja koje se menja i iskrivljuje tokom vremena, zatim gubi, a potom vraća, kako naglašava naš umetnik, a koje može poslužiti kao orijentir za vreme u kojem se nalazimo.

Ralf Rugof je centralnu izložbu podelio na dve celine, a u oba segmenta predstavio je iste umetnike, ali sa različitim radovima, želeći da ukaže na paralelne stvarnosti današnjeg sveta i na „realnost podeljenog društva“ koje često ne vidi i ne čuje jedno drugo. Podelom izložbe na „Predlog 1“

u Arsenalu i „Predlog 2“ u Đardinima, Rugof je ukazao na potrebu konstruktivnog dijaloga a ne samo kritike različitih svetova.

Američki umetnik Artur Džafa, dobitnik Zlatnog lava za najboljeg umetnika, upravo je i najbolje interpretirao podeljenost društva. Dok svojim radom u Đardinima The White Album dok ukazuje na nasilje, istovremeno demonstrira i ljudski kapacitet humanosti i širenja ljubavi. Kao svoj lični video album, Džafa prikazuje superiornost belaca u odnosu na crnu rasu čiji je pripadnik, ali i svoju beskrajnu ljubav prema ljudima bele rase kojima je okružen. Njegov rad u Arsenalu Big Wheel čine ogromne skulpture od kamionskih guma obmotane lancima kao simbole neslobode kretanja.

foto: andrej vasilenko / za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Nacionalni paviljoni učestvuju na Bijenalu u nesportskoj borbi, s obzirom na velike razlike u budžetima koje imaju za produkciju, organizaciju i promociju, ali i na prostor kojim raspolažu. Pobednički paviljon, litvanski, koji je instalacijom Sun & Sea (Marina) u vidu sunčane peščane plaže i performativnim izvođenjem opere mnogima privukao pažnju kao vizuelno i mentalno osveženje (premda se i sam bavi velikim i opasnim problemom današnjice – klimatskom krizom), suočio se sa finansijskim problemom za kontinuirani nastavak izvođenja tog rada do završetka Bijenala čak i kad bi ga izvodili samo subotom. Jer, od nacionalnog Saveta za kulturu su dobili 174.000 evra, privatno je prikupljeno još 100.000 evra, ali je nedostajalo još oko 60.000 evra.

Po proceni žirija, performans Sun&Sea (Marina) litvanskih umetnica rediteljke Rugile Barzdziukaitje, spisateljice Vaive Grainitije i kompozitorke Line Lapeliteije, zaslužni je dobitnik Zlatnog lava za najbolji umetnički rad. Sun&See je lažna plaža bez mora i sunca, a na kojoj se nekolicina ljudi zamišljeno sunča, ćaska, drema pod suncobranima, uživa u igrama na pesku, sve do sumraka vrelog letnjeg dana. Dok sa prvog sprata paviljona publika može da posmatra ove zanimljive kupače čiji su razgovori fokusirani na aktuelne probleme klimatskih promena, ceo performans prati melanholična muzika i zvukovi talasa mora kojih nema, a koji zapravo i najbolje dočaravaju celokupnu bizarnu situaciju jedne realnosti u kojoj dominiraju nostalgija i neostvarene želje.“U pitanju je rad o ništavilu i apsurdnosti vremena koje nas je zateklo. Komunikacija koja se odvija na ovoj plaži, od euforične akterke koja glumi bogatu gospođu oduševljenu velikim koralnim grebenom koji je divno izbledeo, do namrgođene žene koja se kroz pesmu žali da niko od kupača nije počistio ceo dan za njenim psom, samo su neki od pokazatelja naše sadašnjosti“, objašnjava jedna od autorki, spisateljica Grainite.

Kako su umetnici doživeli teme Bijenala, evo samo nekoliko primera.

Uticaj novih tehnologija na društvo i takozvana „medijska apokalipsa“, kako je definiše Rugof a za koju su zaslužne lažne vesti i alternativne činjenice, možda najbolje objašnjava slika američkog vizuelnog umetnika Džordža Konda, Facebook kao ilustracija ove epohe u kojoj dominiraju pogrešne vrednosti i lažna prijateljstva.

Sloboda je tema umetničkog projekta Mondo Cane, belgijskih umetnika Džos de Gruitera i Haralda Tisa, a koji je nagrađen specijalnim priznanjem žirija: automatizovane lutke kao pripadnici različitih profesija i klasa stanovništva, okružene fantazmama, zombijima i ludacima, stvaraju svojevrsnu sliku društvenih odnosa širom sveta.

Jedan od radova koji su izazvali najkontroverznije reakcije je Barca Nostra (Naša barka) švajcarskog umetnika Kristofa Bukela – originalni brodić u kojem je u aprilu 2015. stradalo između 700 i hiljadu migranata, dok je svega 28 izbavljeno, nakon što je potonuo u Sicilijanskom kanalu – 96 kilometara od libijske obale i 193 kilometra južno od Lampeduze. Italijanske vlasti su izvukle brodić sa dna mora u junu 2016. Barca Nostra izložena je u Veneciji kao „kolektivni spomenik i memorijal savremenoj migraciji“, ali je ubrzo naišla na kritičke komentare o pretvaranju ljudske tragedije u spektakl, između ostalog i zato što je smeštena u blizini bučnog kafića. Kritike su stigle i od ultradesničarske Lige Italije, čiji je lider Mateo Salvini, inače zamenik premijera, zatvorio svojevremeno italijanske luke za migrantske brodove. Naša barka je jedan od najprepoznatljivijih radova Bijenala zahvaljujući društvenim mrežama.

Među za sada malobrojnim kritikama, ima se utisak da preovlađuju negativne. Kontroverzni i poznati italijanski kritičar Vitorio Sgarbi javno se suprotstavio Bijenalu, smatrajući da na ovoj izložbi nema dovoljno mesta za slobodne umetnike, i da Venecijansko bijenale mora biti vraćeno umetnicima. U znak protesta, nekoliko dana pre otvaranja Bijenala, otvorio je izložbu „Pro Biennale“, u privatnom paviljonu „Spoleto“, u kojem su se našli radovi više od 70 selektiranih nezavisnih italijanskih i internacionalnih umetnika koji su, prema rečima ovog kritičara, izraz individualne slobode svakog od umetnika.

Kakofonija i kontradikcija paralelnih svetova današnjice, kao jedna od „zanimljivosti“ ovog vremena mogla bi, kako se nada Rugof, da podstakne radoznalije pripadnike publike da počnu da razvijaju sopstvene teorije. Da li će 58. Bijenale otvoriti nekome oči tako da vidi svet kako nije dosad i dođe do načina za njegovu promenu, ostaje da se vidi do 24. novembra.