Formalno, do našeg je susreta došlo desetak godina prekasno; suštinski, odigrao se taman na vreme („suštinski“ je uvek sve u pravo vreme, zar ne?). Bilo je neko radno poslepodne, verovatno je bio utorak, jedan od utoraka negde u osvit dvehiljaditih. Adresa je – a da koja bi druga? – Mišarska 12-14, redakcija „Vremena“. Izašao sam iz lifta na četvrtom spratu i krenuo hodnikom ka „mojoj“ sobi; u dovratku sobe preko puta moje, tamo kod Goranke Matić, stajao je sedobrad, markantan čovek. Kad sam mu prišao, pružio mi je ruku i osmeh, rekavši: „Pa gde si ti, saradniče? Ja sam ti objavio prve tekstove, a nismo se nikada ni upoznali.“ Prihvatio sam tu pruženu ruku i osmeh Lazara Stojanovića, zadovoljno osećajući kako se na pravi način zatvara jedan krug.
Flashback, desetak godina ranije. Strašno leto 1991, umiruća Jugoslavija između kopnećeg mira i nadirućeg rata, ja sve manje u Zagrebu a sve više u Beogradu. Razlozi za ono prvo već su mi dovoljno jasni, a za ovo drugo, pa, nisam siguran. Znam od kojeg zla se sklanjam, ali, nije li to zlo (pod drugim imenima i znamenjima) i ovde, štaviše, nije li odavde i krenulo? Zar bežati od kandže medveda u čeljusti vuka? Treba mi razlog da verujem da sam ipak postupio ispravno. Gde uopšte mogu da nađem taj razlog, ako ne u „Vremenu“?
Otkuckao sam nekakav tekst na svojoj narandžastoj pisaćoj mašini made in Bugojno, i krenuo s njim pod miškom u Narodnog fronta 45, u prve prostorije „Vremena“, tražeći Lazara Stojanovića, urednika kulturne rubrike, da mu ga ponudim za objavljivanje, onako kako kod Krleže onaj „mladić nosi svoje prve pjesme na ogled“, samo tačno šezdeset leta docnije. Niko me ne zna i nikoga ne znam na toj adresi. Kažem ko sam i zašto sam tu, a sedi gospodin u kojem prepoznajem Harija Štajnera kaže mi da Lazar nije tu, ali će doći, pa neka ga sačekam. Nema tada mobilnih telefona, mejlova, društvene mrežadi i drugih kerefeka: čovek ili je tu ili nije, a ako nije, isto ti je toliko dostupan kao da je mrtav, sve dok se ne ukaže. Čekao sam ga, verovatno se klackajući na jednoj od onih drvenih stolica pokupljenih iz starog Odeona, možda pola sata, možda i duže, ko zna; nije se pojavio. Ostavio sam tekst na njegovom stolu. Objavio ga je, bilo je to u „Vremenu“ broj 39, od 22. jula 1991. Mogu da zaboravim broj svojih cipela, ali ne i taj broj.
Sledeće nedelje, opet sam u Beogradu, opet dolazim u „Vreme“ s tekstom, opet čekam Lazu koji se ponovo ne pojavljuje, ostavljam mu tekst, i ovaj izlazi u broju 41. Posle sam mu poslao još nešto, objavio je, pa još nešto… A onda su mi jednom samo rekli da je Lazar otišao, da li beše u Meksiko ili ne znam više gde, naprosto je pokupio pinkle i započeo novu životnu epizodu.
Ko je išta znao o Lazaru Stojanoviću, znao je i to da „stojeći“ posao novinskog urednika zapravo nije za njega, i da ga mesto neće (o)držati. Pa opet, i ne samo simbolički, važno je i dobro je da je baš on bio prvi urednik kulture u „Vremenu“ (a bogme i autor prvog „Vremena uživanja“, u broju 1!), da je tu rubriku utemeljio, oblikovao njene rane konture. Sigurno je bilo i praktično-tehnički potkovanijih za taj posao, ali ovakvom je listu, koji u osvit zlog doba objavljuje svoje postojanje i čiji ljudi žele reći nešto važno i sebi i o svetu koji ih okružuje, trebao jedan takav libertinski duh, da naseli te stranice i da se ugnjezdi među te zidove (i svake buduće zidove između kojih će se „Vreme“ praviti), i da postavi standard ispod kojeg se neće i ne sme ići.
Posle su se urednici i urednice kulture nizali, kako to već u novinama biva, i svako je od njih bez izuzetka, kako je i normalno i dobro, ostavljao neki svoj pečat i pomalo joj menjao glavni tok, ali je rubrika, mada najčešće pravljena u nemogućim uslovima (pogotovo finansijskim), ostajala prostor kreativnosti i slobode, s tek vrlo retkim lutanjima i uzgrednim iskliznućima, samo onda kad bi na trenutak od ko zna kuda isplivala neka sasvim druga „agenda“, Lazarovom libertinstvu dubinski suprotstavljena; no, kako bi isplivala, tako bi neminovno i potonula. Jer ne pripada duhu novina koje je utemeljio i Lazar Stojanović, tamničeni i proganjani čovek slobode i trajne pobune protiv energije smrti (komunističke ili nacionalističke, svejedno) i onih koji je emituju i propovedaju, pobune protiv zaplotnjaštva osumračenih duhova i ositnjenih duša, pa makar i skrivenih iza „parola što strašno zvuče“. Ovo su i dalje te novine, a kad i ako postanu nešto drugo, prvi ću vam javiti, obećavam.
O reditelju Plastičnog Isusa „sve“ se već zna; i o njegovom stradanju, i potonjoj radno-umetničkoj osujećenosti u jednoj vrsti tiranije, i o njegovom bezostatnom suprotstavljanju ubilačkom varvarstvu genocidnog rodoljublja koje je tiraniju nasledilo, a koje najbolje potvrđuju njegovi dokumentarci, ali i sve drugo što je radio u poslednjih četvrt veka. Kratko, ali utemeljiteljsko i usmeriteljsko urednikovanje u „Vremenu“ neodvojivi je deo te žeđi za slobodom, tog dubinskog intelektualnog poštenja i ljudskog gospodstva Lazara Stojanovića.
Hvala ti, moj nevidljivi, neuhvatljivi Uredniče. I ne brigaj, sreli smo se na vreme, to je van sumnje.
Teofil Pančić
