Za svakog po nešto

Nedavni Showcase u Zagrebu bio je prilika da se u pet dana stekne uvid u aktuelni smer, interesovanje, poruke i domete hrvatskog pozorišta. U nameri da zadovolji interesovanje selektora raznih festivala, kritičara, teatrologa i publike, selektorka Željka Turčinović odabrala je predstave različitog usmerenja: dečju, plesnu, predstavu sa elementima cirkusa, multimedijalni projekat, predstavu eksperimentalne forme… Ovaj najnoviji izlog organizovao je Hrvatski ITI centar.

Posebnu pažnju privukle su predstave tri hrvatska reditelja: Govori glasnije! Bobe Jelčića Satiričnog kazališta „Kerempuh“, Mladež bez Boga Boruta Šeparovića u produkciji ZKM i Montažstroja, i stara, ali još uvek veoma aktuelna predstavu Olivera Frljića Mrzim istinu! u &TD-u. Ove tri predstave povezuje tematizacija odnosa istine i laži, činjenica i propagande, stvarnosti i (pozorišne) iluzije na različite načine.

GOVORI GLASNIJE

Bobu Jelčića beogradska publika zna preko predstave Zašto je poludeo gospodin R? u JDP-u. Govori glasnije! je hronološki nastala pre beogradske predstave i deo je istog istraživačkog procesa ovog autora. Predstava počinje pričom žene (po nacionalnosti Srpkinje) koja iz Bosne dolazi u Hrvatsku i moli svoje prijatelje da joj pomognu da nađe posao. Suočavajući se sa njenom nevoljom, porodica se suočava sa problemima savremenog hrvatskog društva među kojima je minimiziranje i/ili potiskivanje saznanja kakve promene su doneli rat i tranzicija. Bobo Jeličić ispituje porodične i međuljudske odnose poigravanjem pozorišnom iluzijom, istražuje kako se kroz njeno rušenje i ponovno uspostavljanje može raskrinkavati stereotipna slika o nama samima i o drugima, i o smislu pozorišta u savremenom društvu. Sve to čini sa dozom humora i nežnim ali doslednim razotkrivanjem čovekove potrebe da se samozavarava i krije iza stereotipnih pogleda na stvarnost i savremeno pozorište.

MLADEŽ BEZ BOGA

Borut Šeparović koristi različite pozorišne metode da bi analizirao odabranu temu – narastanje ekstremnih desničarskih ideja među mladima, doprinosa novih medijskih platformi ovome i odgovornost intelektualaca koji zagovaraju političku korektnost za nastalu situaciju. Kao i u prethodnim projektima Šeparović odabranu temu ispituje kroz funkcionalnu upotrebu medija. Na početku predstave, glumcima i publici se snimkom napravljenim kamerom mobilnog telefona obraća razočarani profesor (veoma uverljiv glumac Rakan Rushaidat) koji priznaje sopstveni ideološki poraz i odustaje od daljeg podučavanja. Učenici brutalno analiziraju profesorov postmodernistički „multi-kulti“ pristup. Nazivaju ga lažnim jer mu svrha nije sloboda, već podjarmljivanje ljudi od strane neoliberalnog kapitalizma. Savremeni svet demantuje profesora. Ne samo da klase nisu ukinute, već bogati i moćni imaju mnogo više prava od slabih i siromašnih iako se nastoji održati iluzija da liberalno društvo svakom pruža jednake mogućnosti. Frustraciji većine dodatno doprinosi insistiranje na pravima tzv. manjinskih zajednica. Zato tzv. većinski beli čovek spas tj. zaokret pronalazi u prilaženju radikalnim pokretima. Tako se iz osećanja inferiornosti javlja san o superiornosti. Poigravajući se videom, ispitujući odnos čoveka i njegove slike, Borut Šeparović pokazuje kako savremeni mediji dovode do otuđenja, kako igranje-video igara inspiriše pojedinca da sa „upucavanja zombija“ pređe na ubijanje stvarnih ljudi, te kako je logična posledica otuđenja nasilje. Predstava Mladež bez Boga izbacuje nas iz sigurne ušuškanosti i pokazuje kako se iz lične frustracije lako kliza u totalitarizam i kako društvene mreže mogu biti moćno oružje u novoj ideološkoj borbi. Naslov predstave inspirisan je istoimenim delom Edena fon Horvata iz 1936. o tome kako se mladež u Nemačkoj vaspitava u nacističkom duhu. Da li se istorija ponavlja?

MRZIM ISTINU!

Oliver Frljić u predstavi Mrzim istinu! daje treći način ispitivanja odnosa stvarnosti i iluzije istine i laži. Na primeru ove predstave pokazuje se kako Frljić na podjednako beskompromisan i analitičan način pristupa prošlosti sopstvene porodice, kao i prošlosti ovog naroda. U savremenom teatru niko nas kao Frljić ne može iziritirati pitanjem šta je istina a šta laž u našim životima, koliko smo sami doprineli lažnoj slici o sebi i sopstvenom društvu i koju cenu svaki dan plaćamo zbog toga. Provocirajući odnos glumaca spram reditelja, teksta spram stvarnog života, dece spram roditelja, muškarca spram žene, pozorišta spram stvarnosti, on razotkriva krhkost identiteta savremenog čoveka na Balkanu.