Vrelo i prohladno

Je ‘l se bar malko ohladio u međuvremenu onaj top koji je bio vreo? Kako god, književna karijera Vladimira Kecmanovića, reklo bi se, neće i ne može biti ista pre i nakon izlaska romana o dečaku kojem roditelji, Srbi, pogibaju od granate sa srpskih položaja u opkoljenom Sarajevu. A o tom se gradu i o njegovim ljudima i njihovim iskušenjima i lomovima u tim, duboko neljudskim okolnostima – ili pak o bilo kojem gradu i bilo kojim ljudima koji bi se u njima našli – u ovoj knjizi upravo i radi; sve drugo su prateći ornamenti. Knjiga je poprilično odjeknula, lokalno i regionalno, ali je baš na užem domaćem bunjištu, sa ove strane Drine, neka vrsta površnog i (hiper)te(n)zičnog čitanja, to jest ne uvek mnogo inteligentnog i argumentovanog „učitavanja“ njenih „poruka“ u prevelikoj meri pojela, tj. onemogućila normalnu recepciju Topa. Ta ga je knjiga, naime, kod jednog dela čitalaca (bezbeli i kritike) naprasno vinula u vrhove, a kod drugih ga sahranila i obeležila – moralno, ako ne već i estetski – kao nekakvog fuj-fuj mračnjaka koji pod okriljem noći ubacuje klipove u točkove progresa te Istine, Odgovornosti i Pomirenja. Zapravo, gle, i jedni i drugi učitavali su u tekst romana prevashodno javno izricane političke stavove – na tragu neke vrste drvenogvožđanog „demokratskog nacionalizma“ – građanina Kecmanović Vladimira (mada su u tom tekstualnom tkivu takvo šta mogli naći u najboljem slučaju u tragovima), s tim što jednima ti stavovi gode, a druge pak užasavaju (na primer, mene). Rezultat: ova jakako „kontroverzna“ ali dobra i dobro napisana knjiga nekako je ostala mnogo čitana, a malo pročitana… Glede toga, potpisnik ovih redova javno zamera samom sebi što nije – mada tek pukim sticajem okolnosti, no ipak… – vaktile pisao o ovom romanu, ali sad za prosutim mlekom (ili barutom) ne vredi kukati.

Elem, prvim dvema knjigama (Poslednja šansa i Sadržaj šupljine) Kecmanović jedva da je iskoračio iz anonimnosti, roman Feliks (v. Vreme br. 891) već je doživeo vrlo solidnu recepciju, no nakon prave eksplozije Topa nije baš lako ponuditi nešto novo i preživeti, s obzirom na hiperinflaciju očekivanja.

E, to novo, koje je sada na stolu, zove se Sibir, tako da je već i naslovom na drugom kraju temperaturne skale u odnosu na Top… Ovaj roman nije ni u kom slučaju i ni na koji način nastavak Topa – a pretpostavljam da je takvo iskušenje moralo postojati – što je načelno dobro, jer pokazuje želju pisca da se othrve liniji manjeg otpora, manje ili više lagodnom ponavljanju dobitne formule, relativno udobnom razrađivanju već čvrsto postavljenih premisa. Ono što baš i nije dobro jeste fakat da je Sibir ipak u svakom smislu inferioran svom prethodniku: kao da je V. K. prvo napisao ovaj roman, spremajući se za ambiciozniji poduhvat koji će uslediti.

Kako god, o čemu se tu radi? Razmažena tinejdžerka, kćer „kontroverznog biznismena“ sa vrlo razgranatim poznanstvima i poslovima sa obeju strana zakona (a i obeju strana, tj. svih strana novih post-YU državica) biva, kao, sklonjena u zavetrinu tj. u ruke očevog poverljivog čoveka, da bi se ispostavilo da je otac inscenirao i razglasio njenu otmicu, o kojoj sad trubi ceo Balkan. I tako se njen „otmičar“ – jedan od onih potvrdih tipova za koje nikad ne znaš do kad rade za zakon, a otkad protiv njega, ali u svakom slučaju rade s oružjem i nisu mnogo gadljivi – i ona nalaze, sami samcati, u nekoj panonskoj nedođiji uz srpsko-hrvatsku granicu (gde će ona, pomalo i ego-vežbe radi, iskušati granice njegovog „profesionalizma“, tj. erotskog asketizma…), i sada im je vaditi se nekako iz situacije koja postaje odviše vrela za oboje. A u toj će vađevini sve vrveti od nekadašnjih ratnih protivnika (opet – službenih i neslužbenih) a sadašnjih pripadnika kriminalno-poslovnog jugovićkog bratstva svih fela, od živopisnih mafijaških bosova i njihovih skudoumnijih pucača, i uopšte od sveg tog šizoidnog folklora postratne „jugosfere“.

Kecmanović ne bira slučajno tinejdžerku za naratorku: tako dobija mnogo manevarskog prostora za iskaze koji će biti sve samo ne „barokni“, to jest, baš u skladu sa, khm, „minimalističkom poetikom“ SMS generacije (uz još izobilnije, ali utoliko i manje efektno, piščevo korišćenje „entera“ nego u prethodnom romanu). U tom je smislu priča sigurno vođena, nema tu šta, ali je nevolja u tome što te priče naprosto „nema dovoljno“, to jest: Sibir deluje kao kompilacija mnogo čega što ste prethodnih godina čitali negde drugde (uključujući i novine) ili gledali u bioskopu, kao dakle svojevrsno žongliranje opštim mestima jednog atraktivnog, ali i ograničenog miljea. Ti bi nedostaci, recimo, trebalo da budu potrti završnim preokretom koji priču ima izmestiti na simbolički znatno višu ravan, ali to ne uspeva u potpunosti, što pak znači da čitalac na kraju ostaje prilično mrtav-hladan prema protagonistima ovog romana, a bogme i prema romanu samom. Eto, Top je bio vreo, pa su takve bile i reakcije, a Sibir je bome hladan, pa se ni recepcijskoj prohladnosti nije za čuditi. Sve u svemu, solidno ali brzo zaboravljivo i ni po čemu značajno, kao film koji odgledaš negde od šest, ubijajući vreme do onog od osam, koji te zapravo zanima. Nije ni to po sebi hrđavo, ali trebalo bi da ovaj pisac može više.