Vreme repriza je prošlost! Ovog leta ćemo ipak gledati premijerne sadržaje. Po nepisanom pravilu, godinama su jul i avgust vreme letnjeg sna za TV stanice, a programske šeme čine beskrajne reprize, atletska i plivačka takmičenja i reportaže iz popularnih letovališta. Međutim, trka za prevlast u etru ne jenjava, a glavni TV emiteri jedni druge drže u gotovo samrtnom stisku.
Sve je počelo, kao u pesmi, na početku leta kada je TV Pink pokazao očiglednu nameru da ne pravi letnju pauzu, već da je iskoristi za sustizanje narastajuće konkurencije. Kada se oporavio, Željko Mitrović je odlučio da usred leta, kad mu vreme nije, lansira nove emisije i pozicionira se na medijskom tržištu pre jeseni. I tako, dok si dlanom o dlan, kao što su preko noći kupljene dve/tri turske serije, eto novih emisija. U jednoj 3 mlade kažu 3 puta „da„, u drugoj emisiji „On“ će smisliti kako da iznenadi i obraduje „Nju“, preko noći je „48 sati svadba“ sa RTS–a preselila svadbu na Pink i tako je počela trka koja će trajati celog leta.
Druga stanica pod Mitrovićevim uticajem, TV Avala, potvrđuje ovu teoriju jer praktično ne prestaje sa filmskim premijerama i hitovima. Uz kultnog „Doktora Hausa“ ona obezbeđuje program za gledaoce sa prefinjenijim ukusom.
Drugi takmac je grčka medijska grupa koja na Prvoj i B92 sada ne sme da napravi pauzu. Na B92 stiže (već dosta dugo) Slavko Beleslin, koji ima prilično težak zadatak u transformaciji informativnog programa. Posle odlaska Danice Vučenić, biće potrebno da se uobliči praktično potpuno nova šema informativnog programa. Nadalje, za opstanak i poziciju grčke medijske grupe biće neophodno razrešiti i definisati odnos Prve i B92. Najverovatnije će to biti preslikani model Pink/Avala, gde zabava i hitovi ostaju na „glavnoj“ televiziji gde je sve šareno, dok na „manjoj“ pravite nešto ozbiljniji informativni program, emitujete sport, serije i filmove. Tu bi B92 imao ulogu Avale. Direktori TV stanica preuzeli su modele pakovanja iz štampanih medija. Sećate se, ako lošije čitate a volite da gledate slike (sex i senzacija) tu su tabloidi, onda idu kvaziekspertske novine i na kraju one sa sitnim slovima gde nema slika.
Treći član naše TV trijade je javni servis RTS sa svoja dva kanala. Ekperimentalni digitalni kanal RTS kvalitetom i konceptom toliko odskače od ostatka programa da ga je praktično nemoguće porediti sa konkurencijom. Odnedavno se emituje javni poziv talentovanim pojedincima da se prijave na probni rad u RTS-u. Koliko sam uspeo da saznam, broj prijava daleko prevazilazi očekivanja i govori se o hiljadama, ili desetinama hiljada. OK, ako odvojite one kojima je posao potreban samo radi egzistencije i napravite osnovnu trijažu – i dalje govorimo o ogromnom broju. Ukoliko bude iskorišćen barem deo te energije, posledice će biti vidljive na TV programu. Takođe, ovo je mračno upozorenje našim institucijama i Vladi, jer u zemlji imaju ogroman neiskorišten potencijal ljudi i znanja. Primetićete takođe da se zbog pravnih razloga ne koristi termin „konkurs“, omiljena institucija javnih preduzeća za gomilanje viška radne snage. To je najbolja slika „paradoksa RTS–a“ koji istovremeno kuburi sa viškom zaposlenih i nedostatkom kvalitetnih mladih kadrova. Ruku na srce, verujem da sličan paradoks postoji u svakoj državnoj instituciji na svim nivoima.
Iako je daleko od prvog mesta na tabeli, u medijsku trku se uključila i Happy televizija novim i originalnim projektom. Dobili smo Prvi srpski tropski šou – „Maldivi“. Još davno su neki entuzijasti-geografi primetili neobičnu podudarnost između mape sveta i mape Beograda. Međutim, niko nije računao na ljudsku intervenciju i tako su, poput Sueckog ili Panamskog kanala, Velikog kineskog zida ili Hadrijanovog bedema u Zemunu napravljeni Maldivi. Sada se zaista osećam svetski, iako nisam uspeo da proniknem u veoma komplikovana pravila sportskih i parasportskih nadmetanja u Maldivima. Dakle, postoji i Happy paradoks, prema kojem je ovo jedina domaća televizija koja neprekidno smišlja originalne TV formate i fizički menja izgled Beograda (ukoliko ne računamo obnovu Avalskog tornja). U tom smislu se gubi granica između televizije i stvarnosti, što je opet vrlo osetljiv teren i put koji nas vodi do Ruperta Mardoka.
