Vrela noć u Inđijanopolisu

U utorak veče, u noći zaključivanja ovog broja „Vremena“ u Inđiji je održan koncert slavne kalifornijske grupe Red Hot Chilli Peppers. Još po podne, na prilazima mestu održavanja koncerta na kojem će se skupiti duplo više ljudi nego što Inđija ima stanovnika, videlo se da je organizacija ovog spektakla – izvrsna. U najbolje vođenoj opštini u kilavoj Srbiji sve se odvijalo kako treba. Ono što je bilo do predsednika Opštine Ješića i njegovih – ni iz čega izgraditi prilaze, parkinge, obezbediti sve što događaj ovakvog kalibra iziskuje – funkcionisalo je bez većih problema. Bolja strana sremačke naravi dočekala je normalnu, popodnevnim pljuskom i spasonosnim zahlađenjem smirenu publiku. Kilometrima pre ulaza karte su preprodavane upola cene, da bi pre mraka kod vratnica na ulazu cena karata pala na 500 dinara! I to sve nakon onog urlanja „rasprodato!“ tek što su karte onomad puštene u prodaju. No, ne treba brinuti za snalažljivi Exit team, bar ne kad sve unutar panonski prostrane arene pripreme tako da se posao obavlja ljubazno i efikasno.

U skladu sa vojvođanskom komocijom, bina je takva kakvu većina ovdašnje publike viđa samo na televizijskim ekranima. Zagrevačke tačke obavile su svoje. Zvuk je kvalitetan, ali nenapadan. Peppersi izlaze na binu sa nešto nepotrebnog kašnjenja. Sviračka trojka bez reči ulazi u duži uvod dokazujući da Fli nije samo jedan od najboljih basista poslednjih decenija, već je i ubitačna ritam sekcija prelivena hendriksovski raspoloženim gitarama. Samo oštra sinkopa skreće pažnju da se na scenu uvukao Igi Pop današnjice, na prohladnom povetarcu umotani Entoni Kidis. Prva pesma, od pregršt hitova, jeste ona o pokojnoj Kaliforniji, uz ogromne projekcije na kulama ozvučenja. Od samog početka koncerta, oduševljena pubilka se ljulja i skače prema i dalje delotvornoj dinamici ovog benda, u skladu sa retkom vrstom energične melanholije. Trijumf doslednosti i pravolinijskog razvoja kakav u Srbiji takoreći nikad ne doživljavamo. Ali ovo je rokenrol, a ne svakodnevni život! Već posle prvih pola sata, posle Flijevih sola od kojih kao da se i mesec dopunio, jasno je da dosad u svojoj domovini nismo doživeli ovako velik, moćan nastup slavnog sastava, još u punoj snazi, i dostojno organizovan.

Bar dok ne dođu Rolling Stones.

ZEMLJA ULAZNICA: Panonski nastup Red Hot Chilli Peppersa je prvi od tri najveća koncertna događaja u Srbiji ove sezone. Druga dva koja slede – Rolling Stones i tradicionalni festival EXIT sredinom jula – manje-više će zaključiti ovaj niz velikih rokenrol događanja za ovo vrelo, preuranjeno leto. Vreme je i za nekakve zaključke o onom delu našeg kulturnog/javnog života koji se vezuje za popularnu muziku, ili vrti oko nje.

Nikad više koncerata i gostovanja, domaćih i stranih, u Beogradu nego proleća 2007! To sa sobom, nažalost, vuče i nikad veći broj otkazanih i odgođenih priredbi te vrste, čak i kad su u pitanju još uvek razmerno velika imena i omiljeni izvođači, makar kod nas. Da li ćemo u skorijoj budućnosti ipak ugostiti na primer Paka de Lusiju ili Gerija Mura, ili pak potpuno nebitne, blago grozne Scorpionse i slične, i/ili jedva pominjane ZZ Top? Trenutno je ipak važnije pitanje ko je bio dovoljno neposlovan ili naivan da pomisli kako će pri ovolikoj konkurenciji bez naročitog oglašavanja prodati dovoljno (par hiljada?) ulaznica za koncert pomenutih? Jer, ne samo da besparica vlada većinom stanovništva, a za pop-koncerte ulaznica od (protivvrednosti) 10 evra smatra se jeftinom, pa i retkošću, nego su tri gorepomenuta gigantska događaja prvi put na ovdašnje muzičko tržište donela i tzv. hipermarket efekat. Naime, slično kao što otvaranje hipermarketa u bilo kom gradu ili jednom njegovom delu, u širem krugu dovodi do pravog pomora malih, za po jednu vrstu robe specijalizovanih radnji, tako i „gravitacija“ očekivanih događanja – najavljenih 90.000 ulaznica za Red Hot Chilli Peppers, 70.000 za Rolling Stones i otprilike toliko „prolaznika“ na EXIT-u – dovodi do promena u ponašanju potrošača, odnosno koncertne publike.

Najpre, ulaznice za velike događaje imaju i veću cenu (za Pepperse i Rolling Stones počevši od cca 30 EUR), u prodaji su znatno ranije/duže a i sami letnji datumi tih koncerata utiču na planiranje sezonskih odmora, putovanja… Dodajte tome da vekovni izvođači kao Rolling Stones neretko privlače i po dva naraštaja, tj. više od po dva člana iste porodice, pa nije čudo što otpadaju odlasci na sitnije nastupe. Nažalost, organizatori nisu čak ni infrastrukturom za prodaju pratili „kalibar“ i privlačnost ponude koju su ugovorili. Paušalno izvikivana „prodaja preko interneta“ naravno da podrazumeva tek rezervisanje, a plaćanje i preuzimanje karata još uvek podrazumeva prečesta čekanja, gužve, „keširanje“ odjednom, što nas dovodi i do bezočnih manipulacija, u kojima su ne samo tabloidski mediji zdušno učestvovali, bombardujući lakoverni deo javnosti „vestima“ o desetinama hiljada ulaznica za Red Hot Chilli Peppers prodatih prvog jutra po puštanju u promet, o nestašici karata i slično. Prosta matematika pokazuje da i razmerno razgranata mreža distributivnih/prodajnih mesta po Srbiji, „zahvaljujući“ pešačkom šalterskom poslovanju ostaje tradicionalno usko grlo. Otud glavno pitanje ko i kako lansira te glasine, i da li time – stvaranjem veštačke nestašice i dodatne potražnje – tera vodu na mlin tapkarošima, i/ili podiže zvanične cene ulaznica pre najavljenih datuma poskupljivanja, i sl. Povrh svega, nadobudni EXIT team svojim sad već sprdanju izvrgnutim „automatizovanim softver odgovorima“ na Net-rezervacije za koncert Red Hot Chilli Peppers neopozivo je prema pojedincima preuzimao obaveze koje je kasnije pod bledim/providnim izgovorima odbijao da izvrši. Čak i u Koštuničinoj legalističkoj državetini, tu bi javni tužilac imao rašta zabadati nos, jer se dovoljno novaca okreće. A ombudsman obaška, jer je pravo građana da ih ne laže niko, pa ni nosilac „brenda“ njihovog omiljenog festivala…

DEMETROPOLIZACIJA: Festival EXIT 2007, koji će se održati u Novom Sadu od 12. do 15. jula, ima „van sebe“ i dva događaja u sopstvenoj organizaciji – gostovanja Chemical Brothers i Green Fest, tj. garnirung oko Red Hot Chilli Peppersa – koji, budući kratkoročno prethode samom festivalu, jesu odlično zagrevanje, ali možda i pomeraju težište s višednevnog julskog događanja na Petrovaradinskoj tvrđavi na ostala zbivanja tokom godine, posebno u svetlu ovogodišnjeg, slabijeg i jednoličnog festivalskog programa. EXIT-ova značajna zasluga je takođe demetropolizacija (novosrpski: debeogradizacija) ove vrste masovne kulture, ali je i taj inače pohvalni trend u Srbiji ove sezone prošao svoj zenit: nicanje kakvih-takvih festivala širom zemlje odnedavno je obolelo od otkazivanja, „šetanja“ datuma i spiska zvezda, pa i od brljotina tj. „pucanja“ kao npr. na rečici Rzav kod Arilja. No EXIT-u uzdanica ostaje delotvorna privlačnost po regionu i uopšte u inostranstvu, s pouzdanim brojem stranih posetilaca, dok se npr. organizatori najzad-gostovanja Rolling Stonesa u tome baš i nisu istakli. Ne samo festival EXIT nego posebno jednokratni događaji – kao poručeni, jedini „regionalni“, balkanski koncerti Red Hot Chilli Peppersa i Rolling Stonesa – neizbežan su mamac za publiku iz ex-YU republika, a i šire. Nije daleko od pameti, kad već npr. Slovenci u tolikom broju vole da probanče vikende u Beogradu i da lumpuju u Guči, da bi mnogi među njima rađe na koncert Rolling Stonesa u subotu veče u Beograd nego recimo radnim danom u Beču. No, zakazali su tzv. turistička ponuda, paket-aranžmani i slično (mada nešto od toga za registrovane obožavaoce imaju i sami Stonesi), pa i zakasnela prodaja ulaznica po susednim zemljama. Tako Beogradu/Srbiji i dalje promiču prilike za vođstvo na Balkanu, osim ako smatrate da je dovoljno što ćemo moći da se hvališemo kako su Rolling Stones najzad eto ipak gostovali i kod nas?

SLUŠANJE MUZIKE: Dakle, super je ako se zaista proda tih dvestotinjak hiljada ne-jeftinih ulaznica za tri najveća live-događaja 2007. u Srbiji. Sasvim je druga priča što Svetlana Ceca Ražnatović proda i više ulaznica za svoj koncert, i brže, nego Rolling Stones za svoj. Tu smo, međutim, kod još jednog fenomena domaće scene, naime, da ljudi i radije i lakše troše na ulaznice za koncert (događaj, provod) nego na izdanja nosača zvuka istih izvođača. Čak ni budzašto „pirati“ ne uspevaju da preokrenu ovakav trend masovnog konzumiranja muzike, bez usredsređenijeg, dubinskog slušanja nasamo, kod kuće. Tako, na primer, Gipsy Kings su u Beogradskoj areni imali vidno preko deset hiljada posetilaca, koji svi zajedno međutim ni iz daleka u životu nisu kupili toliko originalnih albuma „Cigana u prahu“.

No da se odmaknemo od splavarenja u slivu Ade Ciganlije, taj odnos ulaganja trenutno/trajno sigurno je u još većem razdoru kod mlađih zvezda kao što su Keiser Chiefs, koji su takođe nedavno nastupali u Beogradu. Naravno da nipošto nije trebalo propustiti priliku da ih vidite kad vam već dolaze na noge, posebno ako su (još) u dobroj formi. Takođe, posebno za mlađu publiku važno je da bude izložena izvođačima koji su joj i karijerom „vršnjaci“, pa uz to još ako su i u svom prvom uzletu na top-listama. Iako narcisoidni („ta di ću ovolki uspeh skloniti“), bez i dva grama originalnosti, Keiser Chifs su ipak doprineli ne samo kao live-ilustracija onoga što je pre četvrt veka bio Novi talas, nego i kao profesionalna demonstracija devize „živi ljudi sviraju prave instrumente“, što se svakako računa, makar skupili upola manje posetilaca nego tehno-opremljeni, u suštini provincijalni DJ tandem Chemical Brothers, koji je skupio desetak hiljada obožavalaca za svoj nastup „uživo“.

I tako, ostavljeni manje-više sami na svome, svedočimo kako se raspada još jedna predrasuda, ona po kojoj među nama ima ihaj! rokera, shodno tome i publike za rok koncerte, samo nema dovoljno dobre ponude. Hic Rodos, hic Stones!

A Peppersi? Nažalost, kao i u drugim slučajevima rutinskih estradnih laži na Balkanu, od jamčenih „preko dva sata svirke“ Red Hot Chilli Peppersa, na kraju je ostalo tek sat i petnaest minuta, plus bis. Nažalost.

Pouka: možda bi od lokalnih organizatora uvek valjalo tražiti ugovor na uvid, ko koncesiju od Velje.