Kako dokumentarni film uvek ostaje u nekakvoj vezi sa onim stvarnosnim, realnim i faktografski osetljivom, kritika novog (dokumentarnog) filma Gorana Radovanovića može da otpočne i kratkim podsećanjem na nekoliko važnih činjenica – dok je trajao rad na filmu, umro je veliki Dušan Makavejev, a Radovanovićev film pre par sedmica nije dobio nijedan glas Stručnog odbora Akademije filmske umetnosti i nauke Srbije na glasanju za odabir srpskog kandidata za mesto u trci na nominaciju za Oskara iako je zimus proglašen najboljim filmom u FEST-ovom programu Srpski film (Srbija i prijatelji).
Srećom, u ovom kratkom međuvremenu, dugometražni dokumentarni film Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali dospeo je u bioskopsku distribuciju i, premda će ta distribucija sigurno biti ograničenog opsega i trajanja, ovdašnja filmska i filmofilmska javnost već samom tom činjenicom jeste na višestrukoj dobiti. Dakle, u bioskopskom kontekstu, moguće je pogledati novi film jednog istinski vrsnog dokumentariste, a, uz to, reč je o veoma zanimljivom i nesporno uspelom ostvarenju nastalom i pred publiku pristiglom u trenutku kada, premda je očigledno da ovdašnja dokumentaristička filmska scena poslednjih godina doživljava preporod i dobija i na zamahu, tek retki dokumentarci dobace do kino-distribucije (kao što je poslednjih godina bio slučaj sa filmovima Mile Turajlić, Mladena Matičevića i Senke Domanović). Nije sve u faktografiji, naravno, ima nešto i u emociji i u gledalačko-kritičarskoj proceni i krajnjem sudu, a kada je reč o ovom Radovanovićem delu, procena glasi da se ovde radi o uspelom i po više osnova zanimljivom i značajnom delu.
Podsetimo ovde da ovaj film „istražuje poziciju umetnika u socijalističkoj Jugoslaviji i usredsređuje se na političku i društvenu klimu u kojoj je,
70-tih godina prošlog veka, sa javnih govornica i pod pokroviteljstvom komunističke partije osuđivan film Dušana Makavejeva WR: Misterije organizma. U tom smislu, ali samo u nekom širem shvatanju tog pojma, Slučaj Makavejev… može biti posmatran i kao omaž tom velikom autoru i kao detaljistički koncipiran osvrt na jednu posebno intrigantnu crticu iz profesionalne biografije Makavejeva. Goran Radovanović je, međutim, a što nam pokazuje čitav niz njegovih kvalitetnih i osobenih dokumentarnih ostvarenja nastalih u produkciono još crnja i grđa vremena, autor znatno šireg zamaha i krupnijih stvaralačkih ambicija, te i ovaj njegov film pred očima gledalaca dosta brzo transcendira u osetno više autorske sfere, nadilazeći taj filmofilsko-biografski okvir. Radovanović na uzorku ove izrazito ideološki, pa i antropološki potentne epizode u filmu preispituje razmere i opsege suštinske slobode, ali slobode kao nezaobilaznog aksioma – slobode u ličnom, građanskom, stvaralačkom, izražajnom, misaonom i drugom smislu. A ako ne krenemo put dodatnog zamućivanja ionako dobrano zamućene vode srpske današnjice, na jednoj strani, ili romantizovanja i do ovog trenutka varljive prošlosti iz druge polovine ovdašnjeg dvadesetog veka, možemo se saglasiti da smo svih tih, ali i svih ovih skorijih decenija temeljno kuburili sa ozbiljnim i pogubnim deficitom slobode, tog tako eluzivnog a ipak neodoljivog apsoluta i konstrukta.
I upravo ta eluzivnost slobode kao potrebe i slobode kao ključne odrednice svih, pa i najboljih među svim mogućim svetovima, biva idejna konstanta u 74 minuta filma Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali. Na planu izraza i stila, pak, Radovanović ostaje veran svom oprobanom autorskom pristupu oličenom ponajpre u pripovednim i idejnim sinkopama i poigravanju sa dostupnom materijom. Na planu materijala, Radovanović je vešto i poletno kombinovao sačuvane audio-snimke sa pomenutog procesa Makavejevu i njegovom filmu, tom i u svetskim razmerama osvedočeno referentnom prevratničkom klasiku, iskaze sagovornika, učesnika, saboraca i savremenika, uz ponešto možda i nepotrebnih paraigranih digresija, srećom, kratkog trajanja. Na to se ovde nadovezuje i upotreba segmenata Makavejevljevog dela, čime ovaj Radovanovićev film dobija na celovitosti, upečatljivosti, kao i izvesnoj metatekstualnosti. Doda li se tome i montažni pristup koji predstavlja brižljivo osmišljen i postavljen eho i koji, kao takav, budi hitru asocijaciju na „srpsku montažu“ (Serbian cutting), slobodarski pristup za kojim je često posezao i kojim se neretko nadahnjivao i sam Dušan Makavejev, dolazi se lako i do suda da je (i) ovaj Radovanovićev film dosegnuo tačku znalački artikulisanog modernog dokumentarnog filma koji polemiše i sa gledaocem i sa njegovim shvatanjem teme (zapravo, tema, očiglednih i/ili posve implicitno pozicioniranih) i sa samom temom i izvorom svoga nadahnuća za ovo konkretno delo, pritom ne namećući bučne i nepobitne i samim tim i upitne zaključke, već navodeći na kontemplaciju prilično neizvesnog krajnjeg ishoda.
Najdiskutabilniji deo ovog (ukupno uzev) vrsnog i rasnog dokumentarca sa krajnje vešto odabranom i izbalansiranom tačkom gledišta onaj je trenutak u kome Svetozar Cvetković (čest saradnik Dušana Makavejeva) govori Makavejevljevu odbranu, čime se u izvesnoj meri razbija ta iluzuja zavodljive polemičnosti ne baš striktno naznačenih kontura, ali, na drugom tasu, i to se da podvesti pod Radovanovićev sasvim legitiman autorski izbor. A kada je u pitanju implicitna dimenzija ove filmske priče i čitavog tog slučaja, posebno je zanimljivo podsetiti se i nekadašnjeg značaja koji je film kao medij imao (ili mu je pridavan sa pozicija sa kojih je bilo moguće punktirati određene oblike stvaralaštva i kulturnog/umetničkog delovanja kao značajne i krunske), odnosno, kako i narečeni proces u bioskopskoj sali, zloćudan i dalekosežno destruktivan u svoj rigidnosti i bigotizmu koji su tom prilikom (uslovno rečeno) javno obelodanjeni, negde iz prikrajka ukazuje da se ovde nekada, doduše, i na sasvim pogrešne i maligne načine, marilo za javnu dobrobit, odnosno, kako se (pa bilo to iz pozicije ostrašćenog laika) gledalo na film kao sveobuhvatno oruđe i u ideološkoj borbi za ovakve ili onakve, ali zvanično proklamovane ideale.
Naravno, teško da bi iko zdravorazuman zazivao nekadašnju isključivost, ali dobro je makar s vremena na vreme u relativnom mraku bioskopske sale prisetiti se nekada snevanih snova i nekadašnje važnosti ovdašnjeg filma. I jedno i drugo se negde na putu zagubilo, ali, eto, barem sada može da služi kao temelj za nadahnuto promišljanje i prošlosti i sadašnjosti, što svakako jeste tačna dijagnoza u slučaju ovog Radovanovićevog filma.
