„Ako se ne shvati nova forma viđenog, ne može se shvatiti ni ono što je prvi put viđeno ili otkriveno uz pomoć te forme.“
Gotovo je neverovatno da se u moru književne kritike koja se bavi delima Dostojevskog jedan autor izdvaja u tolikoj meri – Mihail Bahtin. Knjiga Problemi poetike Dostojevskog prvi put je objavljena 1929. godine, ali s obzirom na Bahtinovo hapšenje i proterivanje iste te godine, delo je punu pažnju ruske, a potom i svetske književne scene dobilo tek posle dopunjenog izdanja 1963. godine (pred nama je prevod upravo tog izdanja). Više od pola veka, dakle, ova se knjiga nalazi u samom uskovitlanom središtu tumačenja Dostojevskog.
Bahtin tvrdi kako je Dostojevski tvorac jednog sasvim novog književnog žanra, čiju glavnu karakteristiku određuje kao „polifoniju“. Šta je polifonija? Termin polifonija koji Bahtin posuđuje iz muzičkog žargona simbolizuje mnogoglasje ili višeglasje kroz koje se roman, likovi i ideje u njemu ostvaruju, odnosno način na koji dobijaju svoja značenja. Čitanje kroz „mnogoglasje“ dopustiće da se u romanima Dostojevskog razviju do tada neuočena značenja. Stav da sadržaj, to jest smisao sadržaja u književnom delu zavisi od forme, odnosno da umetnička forma nije tu samo da bi uobličila već postojeći sadržaj, „nego primarno omogućuje da se on pronađe i vidi“ (str. 58), taj stav, dakle, Bahtin duguje usponu formalističke škole (naročito ruskog formalizma koji se razvija deceniju pre prvog objavljivanja ove knjige), a koja će s pravom skrenuti pažnju na slepilo ideološke kritike kada je reč o značenju izraza i stila. Ipak, Bahtinova originalnost daleko nadmašuje ove stavove.
Reči kojima Bahtin opisuje stvaralaštvo Dostojevskog često se daju reflektovati na njega samog. „Tamo gde su drugi videli jednu misao, on je umeo da pronađe i nasluti dve misli, razdvajanje“ (str. 46). Videti „naprsline“ izraza i poimati duboku višesmislenost svake pojave jeste glavna odlika Dostojevskog na kojoj Bahtin insistira. Međutim, sama višeglasnost nije dovoljan preduslov za ispunjavanje takvog zadatka, ona je u ovom slučaju podržana dvema važnim odlikama. Prvo, ravnopravnošću glasova i svetova koje oni izražavaju, uključujući glas autora; drugo, nemogućnošću da glas ima smisao i značenje sam po sebi, već se njegovo značenje konstituiše samo putem dijaloga s drugim glasovima. Ovu „dijalošku“ umetničku formu Dostojevskog Bahtin suprotstavlja do tada dominantnim monološkim umetničkim formama ruskih realista (Tolstoj, Gogolj, Turgenjev), gde glas naratora, odnosno pripovedača, do tančina određuje unutrašnje svetove likova pretvarajući ih u nemi bezglasni predmet autorove reči, ali je suprotstavlja i evropskim romantičarima u čijim delima svetonazor junaka-naratora guta svest ostalih likova, ne prepoznajući ih i ne dopuštajući im da budu postvareni.
Bahtin nas veoma savremeno, pre strukturalizma, preko Dostojevskog upućuje na događaj koji predstavlja ukrštanje ravnopravnih svetonazora, elemenata koji samo u tom ukrštanju zadobijaju svoje značenje. Tako su i Ideje prisutne u delima zapravo živi događaji koji se rasplamsavaju u tački dijaloškog susreta dve i više svesti. Dostojevskog ne zanima šta njegov junak predstavlja u svetu, reći će Bahtin, već šta svet predstavlja njemu i šta on predstavlja sebi. Junak je nosilac punopravne reči, a autorova reč o junaku postaje „reč o reči“ bivajući dijaloški usmerena prema njemu. Time Bahtin otvara čitaocima mogućnost da izađu iz uobičajenog govora „o junaku“, i prepoznaju govor „sa junakom“, odnosno junacima. Pritom, kao što je rečeno, izolovana misao ili ideja ne postoji. Gotovo anticipirajući Levinasa, Bahtin upućuje na misao nesagledivog značaja, koja nam danas i više nego nedostaje. Naime, junake Dostojevskog ne karakteriše određenje njihovog bića, već prepoznavanje i priznavanje Drugog i Drugosti. Dakle, ne forma „Ja jesam“, već „Ti jesi“.
Daleko od toga da je ovo delo usmereno samo na one koje zanima književna teorija. Premda uobičajeni teorijski uvod koji analizira prethodna tumačenja Dostojevskog može biti naporan, ostatak Bahtinovog dela odlikuje živost i otvorenost koja ne razvija samo načine na koje se može razumeti Dostojevski ili drugi književni autori, već povratno širi prostor za tumačenje današnjice, drugih i nas samih. Nije reč samo o tome da brojni današnji mislioci aludiraju na to da mnogim čuvenim tekstovima treba iznova pristupiti iz Bahtinove pozicije. Njegova misao nije savremena samo zato što je aktuelna, već će uvek iznova biti savremena jer ne dopušta da bude konačno dovršena ili zaokružena. I to je još jedna važna karakteristika koju će pripisati Dostojevskom – suštinska nedovršivost koja sprečava konačni sud, odnosno određenje: „Ne može se živi čovek pretvoriti u nemi objekat saznanja koji sa strane konačno definiše i završava čoveka“ (str. 81).
Delo Problemi poetike Dostojevskog pokazuje nam da je pravi život ličnosti, misli ili ideje dostupan samo dijaloškim prodiranjem u taj život, te da se on uvek iznova i slobodno otkriva ne dopuštajući da bude zarobljen u jedno značenje.
