Premijerno prikazan na Venecijanskom festivalu prošlog leta, ali tek nakon lažnih ili istinitih (svejedno!) glasina kako ga ostali veliki igrači iz dotičnog kruga (Berlin, Kan) prosto nisu hteli, najnoviji film Emira Kusturice Na mlečnom putu je konačno stigao i pred ovdašnju publiku svečano otvorivši FEST 45. Nema apsolutno ničeg spornog u odluci da baš ovo ostvarenje bude upotrebljeno takvim, ceremonijalnim povodom, jer je po sredi novo delo najpoznatijeg i najuspešnijeg reditelja sa ovih prostora svih vremena koje – sem velike i večito aktuelne teme kakva je ljubav i rat – za svoj ultimativni adut ima i prisustvo jedne od nesumnjivih savremenih, globalnih, kinematografskih ikona (Monika Beluči) u vrhu sopstvene glumačke podele. Protokolarno, dakle, sve je delovalo gotovo idealno: slavom ovenčani autor, zvezda neporecive zavodljivosti, grandiozna, dugo i strpljivo sklapana produkcija u funkciji univerzalno relevantnog i angažovanog sadržaja. Ali, posle više od dva sata dugog, samodovoljnog i često bukvalno zaglušujućeg bioskopskog provoda svi ti argumenti isuviše lako padaju u vodu, a sam film Na mlečnom putu se pokazuje preslabim da ispuni nabujala gledalačka očekivanja.
U umetničkom smislu izvesno fatalno okrnjen i bolno dezorijentisan raspadom naše nekadašnje zemlje, Kusturica kakvog danas imamo (sve nakon Podzemlja, 1995) nikako ne može da se poredi sa onim Kusturicom koji je osamdesetih godina minulog veka opravdano izrastao u džinovsku vedetu planetarnog autorskog filma, o čemu uverljivo svedoče i retka, uglavnom instantno zaboravljiva dela koja je od tada potpisao (Crna mačka, beli mačor 1998, Život je čudo 2004. i Zavet 2007). Na mlečnom putu otud ima i dimenziju više, jer stiže pred publiku i kao njegov konačan povratak celovečernjem igranom filmu, okončavajući stvaralačku pauzu dugu skoro čitavu deceniju, pa sve ono što ovo ostvarenje sobom i u sebi donosi svakako treba shvatiti i prihvatiti kao idejni i poetski iskaz povišeno intimnog karaktera. Vrlo konkretno i nezaobilazno, takvu impresiju dodatno raspiruje i njegova očigledno hotimična odluka da na ovom filmu što intenzivnije i što sveobuhvatnije bude sam svoj majstor, odnosno činjenica da je – protivno dosadašnjoj praksi – ovde na sebe sem rediteljskog preuzeo ne samo i sav scenaristički posao, već i glavnu mušku ulogu.
Utemeljen na prilično jednostavnoj i naivnoj narativnoj konstrukciji o ukletim ljubavnicima u paklenom grotlu neimenovanog, ali prepoznatljivo balkanskog građanskog rata, za koju nam se na samom početku eksplicitno kaže kako su je inspirisale tri istinite priče i bezbroj maštarija, Kusturičin novi film – uprkos svemu tome, a i sasvim nalik onome što on već duže radi – sadržaj obilato podređuje formi i pod teretom takve rešenosti gotovo da i ne pokazuje želju za suštinskim razgranavanjem pripovedanja, niti za zidanjem kompleksnosti likova i njihovih međusobnih odnosa, što bi po svemu morala da bude ključna građa kojom Na mlečnom putu barata. Naprotiv, vašarski tašto zagušen nekom vrstom samonikle reinterpretacije magijskog realizma, sav satkan od gusto isprepletane mreže autocitata, parafraza, mitoloških parabola i biblijskih simbola, grešno odan odveć frekventnim i često skroz nepotrebnim, ritmički frenetičnim i melodijski ne naročito inventivnim muzičkim (ponekad i pevačkim) intermecima, ovaj film protiče ometajući sam sebe da prodiše nužnom emotivnom uverljivošću i da time tragične sudbine vlastitih protagonista najzad učini bliskim i važnim auditorijumu kojem se obraća.
Umesto toga, Kusturica nudi jedino spektakularno lutanje od jedne do druge vizuelno ambiciozno orkestrirane sekvence, kolebajući se između koreografske raspojasanosti sleta, panoramske razmahanosti turističke razglednice i složene zahtevnosti pravog dramskog filma, dok istovremeno svoje junake prikazuje i tumači kao puke karikature ili marionete. Nema razloga osporavati ovakvo autorsko i ljudsko opredeljenje i njegove filozofske konsekvence bi, razume se, mogle biti povod posebne analize, no u bioskopu ono za posledicu ima apsurdnu neiskorišćenost i neuverljivost čitave priče, glumačkog ansambla i potencijalnih ideoloških poenti koje je Kusturica želeo ovde da dosegne. Usled toga nije ni neobično da u filmu Na mlečnom putu najupečatljiviju rolu ima povelika menažerija nametljivo korišćenih životinja (soko, guske, svinje, kokoške, zmije, ovce, mačke… čak i medved!), da lebdenja, levitacije i ostali znani, nadrealni trikovi iz njegove autorske torbe imaju još manje smisla nego ikada pre, da liričnost fatalne ljubavi ili uzvišenost finalne religiozne kode ne postižu planirani efekat, kao i da je krajnji ishod ovog iscrpljujućeg kinematografskog iskustva ravnodušnost i monotonija. Emir Kusturica verovatno i dalje jeste najveće aktivno rediteljsko ime sa ovih meridijana, ali Na mlečnom putu nedvosmisleno ukazuje kako on u zrelom stvaralačkom dobu ima sve manje inspiracije i snage da to ma kome i dokaže.
