Užički trezor

Bronzani Titov spomenik zagrebačkog vajara Frana Kršinića, visok pet metara i težak nekoliko desetina tona, koji je 30 godina krasio Trg partizana u Užicu, neće biti prodat u Cetinje, nego će ostati u Užicu. Priča se da Cetinjani odavno merkaju ovaj spomenik, da su uputili zvaničan zahtev za njegovu kupovinu koji navodno nikad nije stigao u Užice. Mediji uveliko špekulišu o ponudi sa Cetinja, dok Užičani sležu ramenima i tvrde da oni za to ne znaju.

Otkad je 1991. godine, uz svu potrebnu građevinsku mašineriju, zaliven psovkama i kletvama novoosvešćenih ideologa, uklonjen sa svog „prirodnog staništa“, kip Tita smešten je u užičkom Narodnom muzeju. Prvo položen, pa uspravljen, s pištaljkom oko vrata, ali nikad zaboravljen. Doduše, jedino se užički SUBNOR od početka krajnje ozbiljno zalagao za povratak spomenika na staro mesto, ne sluteći da bi tek novim generacijama on služio za konačni obračun ne samo sa Titovim vremenom nego sa svakim i pre i posle njega. Kao da borcima nije lako objasniti da ove „unuci“ generacije nemaju baš mnogo obzira prema Brozovom vremenu, Kadinjači (pominjala se ideja da se na spomeniku čak i rejvovi prave), da Trg partizana jedni zovu Banditten platz, da drugi umesto spomenika predlažu fontanu iz koje će teći pivo, a treći da se kipu skine glava koja će se menjati prema potrebi. Zajedničkog stava svakako nema.

Uostalom, vremena i njihove ideologije se menjaju. Kažu da sredinom sedamdesetih tokom snimanja filma Užička republika, niko od lokalnih meštana nije hteo ni da statira četnika, pa je zbog toga morao biti angažovan pukovnik JNA Panto Zubac sa svojom jedinicom. Danas pojedini meštani pričaju kako 1941. niko nije hteo u partizane, nego su tokom Užičke republike svi držali zamandaljene prozore, kao znak revolta prema Titu. U znak pomirenja zaraćenih strana, ministar Velimir Ilić posavetovao je Užičane kako ne bi bilo loše da se na ogromnom trgu umesto spomenika „namontira jedna prelepa crkva“.

S druge strane, Tito i dalje spokojno čeka u dvorištu muzeja. Ponude za otkup pljušte sa svih strana, javljaju se kolekcionari, ozbiljni ljudi, zainteresovani, ali on ostaje doma. Užičke vlasti za sada kategorično odbijaju da razmišljaju o prodaji, svesni su da će cena kipu vremenom rasti i da sve treba dobro marketinški iskoristiti, samo što još nisu smislili kako će i kamo s tolikim Titom.

Nakon priče o drugom Titovom kipu koji je iz Rudog 1994. stigao u Užice, teško bi bilo razuveriti bilo koga da se ovaj grad i zaista više ne zove Titovo Užice. Drugi Titov kip je zapravo odlivak spomenika u Kumrovcu, rad Antuna Augustinčića. Nalazio se u Rudom u holu Muzeja Prvoj proleterskoj brigadi. Pod užasom ratnih devedesetih, zaposleni u muzeju su rešili da ga prodaju i da sebi obezbede, kako su izračunali, šest mesečnih plata. Tako je „kumrovački“ Tito prodat otpadu Sinma u Užicu. Verovatno bi se i film mogao snimiti o tome kako su Ruđani, usred ratnih razaranja, prenosili Tita teškog oko 400 kilograma na volovskoj zaprezi sve do Priboja, odakle je prebačen u Užice.

Dva Tita, užički i „kumrovački“, danas se nalaze u Užicu. Kao da im nedostaje još onaj jedan, velenjski iz Slovenije. Sve i da žele, teško da će ga Užičani ikada dobiti, jer onaj u (Titovom) Velenju još je na svom mestu, na centralnom trgu, netaknut i ukrašen cvećem.