Jedan od Kafkinih paradoksa glasi ovako: kada je sam sa sobom čovek je uvek u lošem društvu. Drugim rečima, čovek nikada nije sam jer ima sebe. I to ne jednog sebe, već više njih. To jest nas. (Hegel je to lepo primetio: ja je uvek mi.) Kada sva ta ja koja nosimo u sebi – ja kao dete i ja kao zreo čovek, ja kukavica i odvažan ja, ja koji sam veran sebi i drugima i ja koji, svako malo, izdajem i sebe i druge, ja koji znam šta hoću i ja koji ne prepoznajem sebe (i sve to u isto vreme) – kada, dakle, sva ta ja počnu da se guraju, kada ih uhvati nervoza zbog skučenog prostora ili, naprosto, jedno naše ja poželi da vlada svim ostalim našim ja, ume doći do konflikata koji, prirodno, traže razrešenje. Tada povređujemo sebe ili druge (ili i sebe i druge). O toj vrsti rana, kao i tehnikama i posledicama (samo)povređivanja, piše Slobodan Tišma u svom romanu Grozota ili (Čarobna knjiga 2019)…
Pripovedači ovog romana – ima ih, naime, nekoliko – neprestano se rastaču na sastavne delove i ponovo sklapaju, pomalo kao kaleidoskop, jedino što identiteti od kojih su sačinjeni, sva ta njihova ja, ne stvaraju simetrične i skladne oblike, već mala čudovišta – mladi starac, nevini ubica, nežni nasilnik, hrabra kukavica – u večitoj (i uzaludnoj) potrazi za trajnom formom. Nekoliko pripovedačkih glasova različitih životnih dobi sustiče se u istoj osobi – glas deteta koje roditelji napuštaju i koje završava u Domu za nezbrinutu decu, glas dečaka izloženog nasilju koji, potom, beži u istočnu Bosnu, glas mladića koji odlazi u rat (ili možda to halucinira), glas „matorog senilnog skrivomana“ koji bi želeo da napiše knjigu o Srebrenici, ali nema hrabrosti za to – ali nikada nismo sasvim sigurni koji glas, ili koje ja, objedinjuje sve druge glasove, sva ona druga ja, te se halucinantna igra identiteta neprestano preobražava menjajući, u tim preobražajima, i svoja pravila. Igra bez pravila, međutim, nije igra. I eto komplikacije (kao da i sve ovo do sada nije bilo dovoljno komplikovano). Verovatno niko bolje od Tišme ne barata paradoksom književnosti kao igrom bez pravila, kao igrom koja se potvrđuje u samome igranju, igrom koja svoja pravila izumeva u trenutku dok se odvija. Zbog toga nema ničeg izvan teksta. Zbog toga ništa nije važnije od pripovedanja (ljudi bez priče su, piše Hana Arent, puki život). Zbog toga su utvare u Tišminoj prozi stvarne koliko i živi ljudi. „Utvara do utvare!“, kaže matori senilni skrivoman na str. 161. „Množina je moj užas“. Ne samo, dakle, da nema jasnih granica između različitih pripovednih identiteta – jer nema pravila koja bi napravila razliku – nego se svaki od tih identiteta račva unutar sebe, a barem se na dva začudna mesta ovog romana priče uvišestručuju, te dobijamo nekoliko varijanti istog događaja, kao u Kurosavinom Rašomonu. Potom priča kreće da prati jednu od tih varijanti da bi, u narednom odlomku, krenula za nekom drugom varijantom, ili trećom, ili, što je najuzbudljivije i najluđe, priča računa na sve mogućnosti da bi se, prema potrebi, poslužila bilo kojom od njih. Sve vreme se, dakle, krećemo u dvostrukoj neizvesnosti: nismo sigurno da li se događaj o kojem čitamo uistinu dogodio ili je to halucinacija, a istovremeno ne znamo tačno koju varijantu od ponuđenih sledi priča, jer na raskrsnicama nema putokaza (putokaz je pravilo igre, a pravila, da ponovimo, nema). U jednoj varijanti lik, recimo, preživljava batine, u drugoj ne. U jednoj spava sa ženom, u drugoj ne. To, međutim, što je lik mrtav neće sprečiti priču da računa na njega kao da je u punom kapacitetu. Odnosno, još bolje što nije živ, jer u tom stanju (ako je to stanje) korisniji je za pripovedanje. I nema tu proizvoljnosti, naročito kod pisaca poput Tišme, jer istinitost romana ne proističe iz sličnosti pisanja sa pretpostavljenom stvarnošću – pa što više liče to je tekst istinitiji – već istina leži u samom pripovedanju, u onome što je napisano.
U duhovitim Tišminim jezičkim petljama nema unapred datih jemstava, jezik prodire svuda (kao mravi), a izvesno je samo ono najkrhkije: pripovedanje. Na kraju romana nailazimo na sažetak, ali već u prvoj rečenici shvatamo da je sve to deo Tišmine igre, da sažetak nije izvan romana, već je deo romanesknog tkiva: „Matori senilni skrivoman sa umetničkim imenom Stiv Naiv seća se svog detinjstva i mladosti, ali i halucinira, tj. učitava razne sadržaje koji se nikada nisu dogodili“ (str. 229). Ali to znamo sve vreme, sažetak ni malo ne pomaže u orijentisanju, ne daje nam diferencijal, sredstvo kojim ćemo napraviti razliku između sećanja i halucinacije. Umesto, dakle, da nam pomogne da se razaberemo u složenom spletu perspektiva, događaja i snoviđenja, umesto da nam ispuni očekivanja i kaže kako stvari uistinu stoje, sažetak nam se zapravo podsmeva, on izigrava naš gotovo instinktivni poriv za izvesnošću, skloništem, čvrstim tlom. Umesto da nas izvede s nestabilnog splava pripovedanja sažetak nam, uz cerek, saopštava: uzalud si se ponadao, čitaoče, sve što imaš i sve što ti je, uostalom, i potrebno, jeste pripovedanje.
Ako je uopšte moguće pobrojati motive Tišminog romana, onda bi potraga za roditeljima bio jedan, nemogućnost pisanja o genocidu drugi, potom odrastanje u mraku nasilja, mladalačka izgubljenost, priča o vernosti idejama i ljudima, ljubav kao odveć tanka nit da bi se smelo okačiti o nju (a opet, šta drugo?), rat koji razara sve čega se takne, čak i na daljinu, ali ti motivi proizvode učinke tek kada su propušteni kroz mlin Tišminog jezika, te zato imamo utisak da je ono što pripada takozvanoj stvarnosti toliko nesvarljivo da, zapravo, žudimo za halucinacijom u kojoj će se naša svest, najzad, makar malo odmoriti. Jedino što neće, jer ni halucinacije ne donose mir, jer pripovedači – kao i čitaoci, uostalom – nikada nisu sasvim sigurni da li su u snoviđenju ili realnosti. Epizoda u kojoj pripovedač susreće samoga sebe, samo mlađeg, na klupi u „đurvidečkom Futoškom parku“, te, tom prilikom, prelistava strip u kojem jedna devojka biva ubijena na upravo jeziv način, naizgled je jasno izmeštena iz stvarnosti, ali koliko god bilo posrednih elemenata, koliko god eksplicitno bilo rečeno da je jezivi opis svirepog, nezamislivo svirepog ubistva, zapravo ono što se nalazi u stripu, nelagoda ne samo da ne nestaje, nego se pojačava jer, odnekud, čitalac zna da se to, zapravo, stvarno dogodilo. Upravo je to grozota iz naslova romana, a ono „ili“ (Grozota ili…) nije nikakva relativizacija, već upućivanje na različite slojeve stvarnosti u koje nas inicira veliki majstor Tišma.
