Pitanje repertoara najvažnija je, ujedno i najosetljivija tačka beogradskog/srpskog pozorišta danas. Zapravo, te je ključno pitanje pozorišta bilo kada i bilo gde: ono što je, recimo, za novine uređivačka politika, to je za pozorište repertoarska: nije strašan problem što u novinama izlaze i pojedini slabi tekstovi, kao što i pozorište stvara i slabašne predstave; ali, ako postoji problem nerazaznatljivosti, ili pak jasne promašenosti uređivačke, odnosno repertoarske politike, onda tu nema lakih medikamenata. Oni samo prikrivaju urušenost organizma.
Ako pogledamo beogradski repertoar poslednjih godina, postoji jedna dominantna njegova crta koju nije teško izolovati i definisati: organizovano bekstvo u neku od komfornih zona, bilo preterano komercijalnog pozorišta, bilo neizazovno postavljane klasike, domaće ili strane (to, dakle, nipošto nije ono što, na primer, Urban radi s Rodoljupcima) ili u uvozni, „dobro skrojeni“ savremeni mejnstrim, koji nikako nije problematičan po sebi – problematično je kad on prekrije gotovo sve.
O ovome sam, otprilike, razmišljao dolazeći na premijeru Petrijinog venca u Ateljeu 212. Šta znači i šta nam može reći još jedna dramatizacija romanesknog klasika Dragoslava Mihailovića iz sedamdesetih godina (najširoj publici najpoznatijeg po filmu Srđana Karanovića s Mirjanom Karanović u glavnoj ulozi)? Nije li to vrišteće očigledna ziherica, potencijalni crowd pleaser s nesumnjivim umetničkim pokrićem (kroz autoritet živog klasika), a da pri tome nikoga neće zaboleti glava jer ćemo dobiti još jedno „parče“ pozorišta koje nikoga i ništa neće osobito isprovocirati? Pa da nam mandati prođu u zdravlju i veselju…
Ako očekujete da mi je gledanje predstave „razbistrilo“ ove dileme – nije. Ali, to i nije problem jedne predstave, pitanje jedne premijere, jednog pozorišta, jedne sezone. Utoliko bi bilo nepravedno svaliti ga na predstavu koja je gornjim razmišljanjima (istina, istaknut) povod nego što bi u tom smislu bila začetnik ili međaš – nekmoli kraj – bilo čega. Zato, gledaoče, prepusti se zbivanjima na sceni, pa šta bude…
Petrijin venac nije od juče na pozorišnim daskama, on je odavno prepoznat kao zahvalan scenski materijal, idealan za monodramu, kako je mahom igran. Živopisno srbijansko selo negde u pomoravskom arealu, potom i varošica, vreme predratno i(li) poratno, u svakom slučaju pluskvamperfektno, a opet i savršeno prepoznatljivo jer to smo „mi“, to je guravi svet zatvorenosti, ropske poniznosti pred sujevericama i „tradicijama“ bez pravog korena i smisla, to je ubilački patrijarhat koji urniše svaku pomisao na ljudsku, a naročito žensku slobodu i sreću u samom začetku; a njegov najsuroviji egzekutor su – žene. Paradoksalno? Ni najmanje. Petrija je žena koja je prošla kroz sve to, kroz ideal-tipski seoski brak koji se nasukao na muškoj slabunjavosti i alfa-majčinskoj posesivnosti, potom, onako odbačena, „propala“ u gradu (a gde drugo?) kao konobarica i kafanska posvuduša, u divljem konkubinatu sa starijim kafedžijom, odbegavši potom s rudarom s kojim će okusiti koji prstohvat sreće pre nego što i po to đavo dođe, naplaćujući kamate. Živ jezik, živopisni karakteri, životna i neuništiva Petrija – sve je to dušu dalo za monološke ispovedi i slične, krajnje svedene teatarske forme.
Nasuprot svim tim prečicama i na sreću po gledaoce, odlična, minuciozna, razuđena dramatizacija Mile Mašović Nikolić i režija Bobana Skerlića idu sasvim drugim putem, stvarajući scenski svet koji zahteva ozbiljan, gabaritan pozorišni rad i izraz, složenu i bogatu predstavu, visoko repertoarsko pozorište ipak dostojno mesta na kojem nastaje. Skerlić se već ranije bavio „prevođenjem“ Mihailovićeve proze u pozorišni jezik (u BDP-u), no Petrijin venac ne samo da je znatno uspešniji, nego je i njegov najbolji pozorišni rad do sada. Dvočasovna predstava „vozi“ bez kašljucanja, a predobro nam poznati motivi ipak nas iznova uzbuđuju, tako da predstava u celini odoleva mogućem zapahu muzealnosti, i to bez bilo kakvih na silu „radikalnih“ dramaturških rešenja, pogotovo bez veštačkog osavremenjivanja. Radnja je predstave, dakle, smeštena u manje-više rani socijalistički period (i dalje tako zahvalan kada je literarno razmatranje „urbanizacije“ kao kulturno-identitetskog fenomena u pitanju), i time ništa ne gubi na korespondiranju s današnjom publikom, naprotiv. Scenografska rešenja (Goran Stojčetović) gotovo su minimalistička ali vrlo promišljena, funkcionalna i upečatljiva, a muzika Mate Matišića jedan je od aduta ove predstave: teško je setiti se kada smo poslednji put slušali ovako dobra muzička rešenja u našem pozorištu, a da ih ne potpisuje sveprisutna, neiscrpna i neverovatna Irena Popović Dragović. Naposletku (čuj, naposletku!) – gluma. Dramaturško-režijsko rešenje s tri glumice koje igraju Petriju bilo bi manje-više konvencionalno i neuzbudljivo da one igraju konsekutivno, kao kad se u filmovima ili serijama prikazuju različiti periodi u životu lika. Umesto toga, Marta Bjelica kao mlada Petrija, Jovana Gavrilović kao „gradska“ Petrija i Milica Mihajlović kao Petrija udovica prisutne su na sceni stalno, jedna drugoj nadopunjuju replike i na razne se načine „pretapaju“ jedna u drugu kroz niz inventivnih rešenja, tek mrvicu začudnih, tako da zapravo ne kvare bazično realistički prosede. I sve su tri Petrije tačne i besprekorne i isijavaju dragocenom scenskom toplinom, ali mora se istaći: Jovana je Gavrilović ovom ulogom obeležila ne samo ovu predstavu nego je njena Petrija onaj preznačajan trenutak u karijeri svakog vanserijskog glumca ili glumice – onaj kada se jedan talenat, jedan potencijal, koji je tu i jasno se vidi ali je mogao u nekom trenutku i da se utopi u prosečnosti i rutini, odskoči i vine se u višu ligu, tamo gde se nalaze samo probrani. Njena Petrija, ta žena-dete, ta i naivna i čedna, a i svevremenska i drevna ženstvenost, taj vamp koji u sebi, na jedan dravićevski način, sadržava i jednu višu ljudsku i žensku čestitost, to je ova uloga, nakon koje Jovani Gavrilović nema nazad… Ostatak glumačke ekipe (Ivan Marković, Igor Đorđević, Branislav Zeremski, Isidora Minić, Jelena Rakočević, Vladislav Mihailović) vrlo sigurno i dostojno prati tri Petrije, a bio bi greh ne istaći Tihomira Stanića kao Ljubišu, gorkog i poraženog čoveka starovremca, nesklonog da o sebi ili drugima, nakon svega, misli predobro, ali voljnog da onoj koju zavoli pruži sve što ima i može – bilo njoj to dovoljno ili ne. A tako je, kanda, i s ovom predstavom kao celinom: sve bitno je unutar ova dva pozorišna sata na svom mestu, pa ako to nekome možda i nije dovoljno, problem je negde izvan nje.
