Osim ljubavne vezanosti za njegove prve posthaustorske albume, izvrsne Apokalipso i U širokom svijetu (Jabukaton, 1996. i 2000.), solo-status Darka Rundeka (r. ‘56, Zagreb) u Srbiji građen je na eksploziji euforije povratničkih koncerata u Beogradu (dve rasprodate večeri u SKC-u i odmah treća u nakrcanoj Hali sportova, krajem 2000.), ali ne zaboravimo i sramotni incident/fizički napad na njega leta 2005. S druge strane, od Rundek benda s kojim ‘95. kao da je nastavio gde Haustor stade, preko Cargo orkestra do kriznog Rundek Cargo trija (RC3), Darko ne gubi ništa od kreativnosti, kvaliteta i osobenosti. Takođe, smanjivanje pratnje upleteno je u sve intimniji, razuđeniji Rundekov autorski izraz, kao što svedoče albumi Ruke i live Zagrebačka magla – Plava turneja (Menart, 2002. i 2004) te zasad poslednji s Cargo orkestrom Mhm A–ha Oh, Yeah Da–da! (Piranha music, 2006). Na ostvarenju Plavi avion (2010, Menart – Metropolis, koji je i ranije licencirao neka Rundekova izdanja) s Darkom su ostali samo Izabel Katala (violina) i klavijaturista/multiinstrumentalista Dušan Vranić (Letu štuke). Ova u Parizu nastala postava ima samo 3 člana jedino ako zanemarite činjenicu da Duca Vranić muzicira sa 6 ruku i 4 noge, a i zapeva.
Najzad, u vreme trijumfalnog reizdanja – paketa sva 4 Haustorova albuma (za Jugoton ‘81–’88, Haustor, Treći svijet, Bolero i Tajni grad, sada box-set, Croatia Records – RC3 opet nas je obradovao novim materijalom. CD Mostovi licencno je u Srbiji objavila vodeća koncertna agencija Long Play: par nedelja pre ovih koncerata mogao se kupiti isključivo u paketu s ulaznicom (1500 d; samo ulaznica 1200 d.). Svejedno su obe večeri bile rasprodate (preko 1000 posetilaca, svaka) i na najlepši način oživele ponovo godinama zaparloženu Barutanu unutar zidina Kalemegdana. Za mnoge nov, taj ‘cigleni’ ugođaj dobre akustike i slobodnog isparavanja u toplo letnje nebo bio je pravo osveženje – nisu EXIT, Arsenal i ini jedini u tvrđavama – pa su nadoknadili opadajuće oscilacije starijeg dela publike.
Da, bilo je i skakanja na ovom gotovo unplugged koncertu. Opušteni baš kao cigareta u uglu usana, RC3 su u nekoliko ciklusa iz pevušenja i prebiranja žica i stihova pouzdano uzleteli, snagom koju smo doživeli kao gromoglasnu – jer je sila osećanja i muzike, ne prosta snaga zvuka. Bilo je i (zaboravljenog? digitalno zabranjenog?) štimovanja, i greščica, Izabelina violina je plela inkrustracije i povremeno intonirala neku od legendarnih duvačkih linija koje krase mnoge pesme Haustora, da bi odjednom krenula ostavljajući za sobom trag spaljenog raketnog goriva, kao u Don Juan, poznatoj najavi aktuelnog albuma. Favoriti raznih Rundekovih razdoblja (Ruke, Uzalud pitaš, Bi mog’o da m’ogu) glatko su se smenjivali s nenametljivim novitetima (šarmantna Vidova, lepa Mostovi, kabaretska Vitamini), a publika je zdušno nadoknađivala prateće vokale, koji su kao i duvači naglašavali veličanstvenost brojnih Darkovih numera. Sada već nesumnjivo pripadajući nekad čuvenoj ‘zagrebačkoj školi šansone’, neke Rundekove minimalističke tačke s rečitativima i nepredvidljivim Vranićevim aranžmanskim varijacijama časom bi smenile ostrašćene interpretacije poput Ay Carmela (nije valjda samo do antifašizma, mora nešto biti i u samoj pesmi), a ne manje oduševljenje pobudila bi i novoupoznata Ima ih. Provukli su se i mali čovek i svileni šal, a na kraju dva izvrsna sata ovacije je zaključio teško nadmašivi Apokalipso.
Darko Rundek stari na jedan od najboljih načina, učeći i podmlađujući nas. Osamdesete a naročito Novi talas preterano su mistifikovani, posthumno ih siluju lažovi i budale, kako to obično biva. I može im se, jer je ostalo premalo izvornih koji bi to mogli da (od)brane. Nažalost, tek poneko kao Rundek ima i opravdanje – on je otišao mnogo dalje.
