Andrij-Ljubka-Karbid-GORE
Andrij Ljubka: Karbid, preveo Andrij Lavrik; Arhipelag, Beograd 2021.
A šta da radi, recimo, jedan takav Mihajlo, koji je u familiji imao i Čehe, i Srbe, i Mađare, i Nemce, i Slovake, i Rumune, a on je sam sebe smatrao Ukrajincem? Kad se mač rata podigao nad svima, trebalo je izabrati svoj identitet, što znači i svoju nacionalnost, nacionalne junake i verziju istorije.
Jednom davno, u nekom bivšem, predratnom životu, jedan je zaboravljeni i izgnani pesnik s naših strana rekao: “Nebo je visoko, Bog je daleko, a Libanon tako blizu.” Koju godinu kasnije, “Libanon” je već bio tu. (A pesnik je ostao u nebranom grožđu, samo što se iz jednog parložnog vinograda prebacio u drugi.)
Gledano iz ukrajinskog Zakarpatja, Srbija, Jugoslavija, Balkan, jako su blizu: par sati lagane vožnje kroz prašnjave istočnomađarske pustare, i eto te u Subotici. Ili, ako se otisneš niz Tisu, ubrzo si u Kanjiži. U “Libanonu”, dakle: u zemljama gde se pucalo. Ako ta blizina važi u jednom pravcu, bogme važi i u drugom: odavde, od proverbijalne “Subotice” do prvog ukrajinskog graničara mnogo je bliže nego do Trsta, Beča ili Soluna. A ono što se Ukrajini možda sprema moglo bi biti gore od svakog “Libanona”. Ko misli da je to nešto tamo daleko i da ga se ništa ne tiče, neka bar bolje prouči geografske mape, ako već ne čita knjige.
Andrij Ljubka (1987), ukrajinski romanopisac, pesnik i esejista, kao Ukrajinac i kao čovek zavičajem iz samog zagraničja Evropske unije i političke “Evrope” uopšte, jedan je od verovatno idealnih vodiča čitaocu željnom da razume šta se to dođavola dešava tamo gore desno, to jest zašto? Šta hoće, sto mu gromova, ti Ukrajinci, i šta im to “Rusi” ne daju?
Ali Ljubka, barem kao beletrista, nema ambicije da prosvećuje ni domaće ni strane čitaoce; pre će biti da je rad da inteligentno zabavi one koji se u tom smušenom i smešanom srednjoistočnoevropskom kontekstu već dovoljno razabiru. Zato je roman Karbid satirično ostvarenje, a ne neka poučitelna storija o dobrim i lošim momcima, o Nama i Njima bilo koje fele.
Elem, Mihajlo Oleksijovič Čvak, zvan Karbid a samoprozvan Tis (po reci Tisi koja protiče kroz njegov gradić, pre nego što će ući u Mađarsku i Srbiju i utopiti se u Dunavu kod Titela i Slankamena), nastavnik je istorije, sredovečni luzer pomalo (ili poviše) smotan i izgubljen u svetu praktičnih i materijalnih stvari i poslova, pijanac i grandomanski zanesenjak, a njegovi nešto banalnijim izrazima skloni sugrađani bi rekli: budala. Tis je, kako to već prečesto biva sa pretencioznim provincijskim inteligentima, veeeliki rodoljub, zaljubljenik u ama baš sve mitove i legende “ukrajinstva”, ali i veliki pobornik ulaska Ukrajine u “Evropu”. Pri tome, kako živi na samoj mađarskoj granici, ta “Evropa” mu je nadohvat ruke, a istovremeno mu je sasvim nedostupna: ne može čak ni turistički da otputuje tamo, jer ne bi dobio vizu.
I tako, mada je sasvim lišen smisla za praktične poduhvate, Tis jednog lepog dana dođe na ideju koja mu se odmah objektivno učini genijalnom: trebalo bi u tajnosti prokopati tunel koji bi građane njegovog gradića, ali i sve Evrope željne Ukrajince, odveo na drugu stranu: ako već Ukrajina ne može u Evropu, neka onda tamo stignu svi Ukrajinci! Tako će, uostalom, i sama granica postati besmislena, zar ne?
Tis, razume se, nema sredstava ni načina da ostvari svoj naum. Ideju, međutim, izloži prijatelju iz mladosti koji je prekaljeni švercer preko svih granica, potom je prošire dalje, kod još nekoliko mahera širokog spektra dejstva, uključujući i samog gradonačelnika. I ubrzo Tisova naizgled utopistička ideja počinje da se ostvaruje… Uz sitan detalj da nikome osim njega ne pada na pamet da tunel koristi za nekakvo filantropsko odvođenje Ukrajinaca u Evropu, nego za šverc svih vrsta, koji im je, uostalom, i bez tunela glavni izvor vrlo pozamašnih prihoda. Oni, naravno, odlično žive od granice: ukidanje tvrde granice za njih bi bilo propast. A Tis je, kao i svaki iskreni rodoljub, tek korisna budala u rukama svojih snalažljivijih zemljaka. Rukama koje, bogme, mogu postati i veoma opasne, čak ubistvene…
Naravno da vam neću odati šta se sve oko tunela odigravalo – a tu je tušta i tma čuda i pokora, sve jedna urnebesnija od druge, jer Ljubka se ovde pokazuje kao nekovrsni ukrajinski Ante Tomić, samo gorči i ciničniji – i da li je tunel izgrađen te ima li Tisova priča srećan ili, naprotiv, mučan kraj. Važnije od toga je da pisac Karbida kroz duhovitu i inteligentno vođenu priču ispreda jednu očaravajuće podsticajnu raspravu ne samo o svojoj mučenoj zemlji i jednom njenom specifičnom pograničnom i “multikulti” deliću koji vekovima kao predmet bez sopstvene volje prelazi iz ruku jedne u ruke druge imperije (a koji time i koječime još podseća na neku “istočniju” verziju Vojvodine), nego i o toj famoznoj Srednjoistočnoj Evropi, utrpanoj u sendvič između Zapada koji je frustrirajuće daleko i Istoka koji je preteće blizu. A pri tome ni sama uglavnom ne radi u sopstvenu korist…
Do kraja Karbida saznaćete ima li mala Tisova priča srećan kraj. A što se velike, verovatno sudbonosne ukrajinske priče tiče… Ona je možda tek počela, i čitaćemo je i ako ne budemo želeli.
Privatni kulturni centar "Akvarijus "je jedina kulturna ustanova koja u Severnoj Kosovskoj Mitrovici funkcioniše bez prekida već deset godina. Tu Mitrovčani mogu da pogledaju izložbe ili film, odslušaju koncert, debatuju, piju kafu, čitaju, kupe ili udome knjigu. Sve to staje u sto kvadrata
Čukarički likovni salon koji organizuje Galerija 73 doveden je u pitanje zato što je cik-cak linija koja na crtežu Jovana Rakidžića predstavlja nadstrešnicu novosadske železničke stanice, protumačena kao ideološka poruka
Nema umetničke nagrade ali zato ima one za izuzetne zasluge, ne znaju ga ni u Srbiji ni u Pragu gde živi, njegov rad nema vrednosti relevantne u međunarodnom kontekstu – kaže stručna javnost o Predragu Đakoviću
Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je Palata Albanija nedavno prodata privatniku. U skorije vreme, isto se desilo i Geneks kuli i Staroj šećerani
U peticiji kojom se traži ukidanje odluke da predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji bude Predrag Đaković za koga ovdašnja javnost ne zna, piše da je Komisija zloupotrebila svoju nadležnost
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
