Trag prolaženja vremena

Vest da je Muzej savremene umetnosti dobio na poklon zbirku umetničkih dela Milana Dedinca i Radmile Bunuševac-Dedinac važna je osim zbog darodavaca zbirke i njene vrednosti, i zbog toga što naši muzeji retko dobijaju takve darove. Privatnih zbirki ima, vlasnika koji bi želeli da ih daruju muzejima takođe, ali ne i zakona koji bi im garantovao da će njihove vrednosti biti adekvatno čuvane. Izložba legata Milana Dedinca i njegove supruge (24. septembar–25. oktobar) podsetila je javnost na taj stari problem što nije umanjilo interesovanje za sam Legat.

Radmila Bunuševac-Dedinac sačuvala je 40 umetničkih dela koja su ona i njen suprug dobijali od prijatelja, poznatih autora, i sami ih kupovali, i poklonila ih Muzeju savremene umetnosti. Milan Dedinac je bio, znamo, pesnik, nadrealista, pozorišni kritičar, upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, novinar i urednik „Politike“, zarobljenik u Drugom svetskom ratu, kulturni ataše u Parizu… Radmila Bunuševac je bila novinar „Politike“, pa urednik „Ženske strane“ i na kraju kulturne rubrike. „Vrednost njihovog legata je dvostruka: u njegovoj suštini i u izuzetnosti njegovih poklonodavalaca. Drugim rečima, Legat vredi sam po sebi, ali i kao dokument, njihov dnevnik. Zbog njihove izuzetne uloge u našoj kulturi, on je danas, retrospektivno, sa stanovišta današnje kristalisane svesti – uzbudljiv, u slikama iskazani epohalni rezime“, rekao je Miodrag B. Protić otvarajući izložbu Legata Dedinčevih.

INTIMA: Među 40 eksponata zbirke nalaze se dela Pabla Pikasa, Save Šumanovića, Jovana Bijelića, Nadežde Petrović, Alberta _akometija, Rastka Petrovića, Petra Dobrovića, Mila Milunovića… ima radova i umetničke i naivne umetnosti, likovne i primenjene. Svaki je uspomena iz života. Žana Gvozdenović, viši kustos Muzeja savremene umetnosti koja je primila Legat Dedinčevih, ističe da zbirku čine dela koja su njima intimno značila. „Ova zbirka je posebna po tome što nije rezultat namernog sakupljačkog sistematizovanja, već trag prirodnog prolaženja vremena. Stoga je u ovoj zbirci svaka slučajnost dopuštena. Tu su se desili mali nadrealni spojevi, na prvi pogled nespojivi. Staviti u istu vrednosnu ravan indijansku fetiš-lutkicu koju je Rastko poslao iz Amerike i koja je neupakovana preplovila okeane i stigla na adresu ‘Politike’ Radmili Bunuševac, zatim anonimne narodne tanjire kupljene na vašaru ispred crkve Sv. Marka u Beogradu samo zato što im je motiv ptica – najbitniji pesnički motiv Milana Dedinca – staviti tik uz Pikasov tanjir koji su Dedinčevi nabavili u Parizu, dečji rad uz slike Šumanovića, ili malu aboridžinsku skulpturu koju je Dedincu poklonio Rastko iz Afrike uz Nadeždine slike, karikature, skice za kostim uz bakrorez Hilandara iz 1757. godine monumentalnih dimenzija, Dedinčevi su ga čuvali na stolu pod staklom, staklo je napuklo, ali na tim mestima grafika nije oštečena… Takav sastav zbirke znači da je njihov odnos prema umetnosti identičan odnosu prema životu. Ono što im je bilo važno u životu, bilo im je važno i u umetnosti, privatnost je kriterijum vrednosti.“

Vitrinica sa prepariranim pticama je najintimniji detalj Legata. „Kupila sam je na Dedinčevu molbu u Rovinju, gde smo proveli poslednje godine i dane njegovog života“, jedna je od retkih priča gospođe Radmile Bunuševac-Dedinac. „U ovom takozvanom ratu obijena je, pokradena i razorena naša kućica od 34 kvadratna metra na tri sprata. Ptice su sa putovanja rovinjskih mornara širom sveta. Stara Italijanka, od koje smo je kupili, govorila je: Ucellini sono per Lei, Signora! Očigledno ih niko drugi nije hteo. Ja, opet, stalno sam se pitala – čemu? Marko Ristić me je ubedio da treba to da činim. Nosila sam ih kući u Beograd na krilu, od Rovinja. Mali kolibri na vrhu jata bio je jako oštećen i ja sam u Beogradskom lovačkom društvu kupila papagaja koji ga je zamenio, a on nema veze sa pticama iz Amazonije.“ O Portretu sestre Anđe Nadežde Petrović ispričala je: „To je ilustracija za moj tekst o Anđi Petrović, koja je pisala Tolstoju šta misli o aneksiji Bosne i Hercegovine, a Tolstoj odgovara: piše mi jedna srpska devojka… Rastko je hteo da se ilustruje tekst i poklonio mi je taj crtež. To je bilo tridesetih.“

ŠUMANOVIĆ: Najvredniji eksponati Legata su slike Jovana Bijelića, Save Šumanovića, Nadežde Petrović i Rastka Petrovića. Bijelićev Portret književnika Milana Dedinca i Šumanovićev Veliki akt Muzej je predložio za upisivanje u A kategoriju umetničkih dela. Veliki akt su kupili, po rečima gospođe Dedinac, 1937. godine, „na otplatu“. Osim ove Šumanovićeve slike, Dedinčevi su imali i njegove slike manjeg formata: Sedeći akt sa crvenom pozadinom, Konje i Lovac. Kupili su ih, ispričala je gospođa Dedinac, „na poslednjoj njegovoj izložbi 1939. godine u Beogradu. Akt je bio „na poslednjem spratu današnjeg Filološkog fakulteta, koštao je 600 dinara, Konji su koštali 300, i Lovac 50 dinara po Savinoj damping ceni posle izložbe.“

Pregovori o formiranju legata između Muzeja savremene umetnosti i gospođe Radmile Bunuševac-Dedinac započeli su baš povodom Velikog akta Save Šumanovića. Miodrag B. Protić, koji je započeo pregovore polovinom sedamdesetih, u vreme dok je bio direktor Muzeja savremene umetnosti, o tome kaže: „Kada sam u stanu gospođe Dedinac, duhovnom podneblju tek minulog doba, video sliku Save Šumanovića Veliki akt oštećenu u bombardovanju 6. aprila 1941. godine, zamolio sam da je naš Muzej restaurira i posle u određenim intervalima izlaže pored Šumanovićeve Pijane lađe. Time je učinjen prvi korak ka Legatu i ka gospođinom uverenju da je u današnjim vremenima najsigurnija zaštita tako dragocene zbirke u matičnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti.“ Razlog dugom premišljanju gospođe Dedinac, istini za volju, nije bio loš zakon, znala je da će zbirka biti dobro čuvana u Muzeju savremene umetnosti, kome ju je od početka svojih razmišljanja o poklonu namenila. „Bilo joj je teško da se odvoji od tih dela, ona su trag njenog i života njenog supruga i prijatelja“, kaže Žana Gvozdenović.

DAMA: Legat Dedinčevih sada se može videti u celosti, i pitanje je kada će i da li će opet moći. Muzej nema prostora da ga uvrsti u stalnu postavku. Žana Gvozdenović kaže da će se dela iz Legata „sigurno koristiti za dalja proučavanja i za učestvovanja na izložbama. Najvažnije je da je ovom izložbom javnost obaveštena o vrednostima ovog Legata.“ Naravno i da će podsetiti javnost na problem institucije legata. „Želeo bih da verujem da ovim počinje u nas da se menja odnos prema legatima koji su – svi znamo – zapušteni ili ugašeni, neki de facto ukinuti, rastureni“, kaže Miodrag B. Protić, pitajući se „zašto je slika kao medij univerzalnog jezika i vrednost u vidu fizičke stvari ostavljena – uprkos njenoj izuzetnoj ulozi u modernizovanju našeg društva i promovisanju naše kulture u svetu – izvan bilo kakvog određenog, pozitivnog sistema kulturne politike.“ Žana Gvozdenović podseća da „Metropoliten muzej u Njujorku ima zbirku od skoro tri miliona umetničkih dela iz celog sveta sačinjen isključivo od legata“, i smatra da bi i naši „muzeji dobijali legate kada bi se zakonom ta institucija precizno odredila. Legati su bogatstvo koje nije ni zaštićeno ni određeno, a za muzeje je to najjednostavniji način obogaćivanja umetničkih zbirki. Ljudi koji čuvaju umetničke predmete često su stari i moraju da se pobrinu kako da ih zbrinu. Bez obzira na to da li imaju potomke ili ne, legat im je najjednostavniji način, i više im odgovara nego da rođaci rasparčaju ono što su oni skupljali.“

Radmila Bunuševac-Dedinac nije uspela da dođe na otvaranje izložbe svog legata. Po rečima Žane Gvozdenović, „pripremala se, išla je čak i u Botaničku baštu da šeta, da trenira, pripremila je garderobu, ali, promenilo se vreme i ona nije mogla da dođe na otvaranje. Poslali smo joj veliki buket crvenih ruža, ona voli cveće, zahvalila se i rekla da je upravo uzela katalog izložbe da ga pročita i pregleda. Očekujem da će sve detaljno, uredničkim okom, prekontrolisati i da će mi se uskoro javiti s primedbama. Gospođa Radmila ima 93 godine, savršeno izgleda, odlično hoda i lucidno govori. Ona je prava dama.“