Totalno normalno i mnogo više od toga

Da bismo razumeli furiozni irski Gilla Band, pozabavimo se najpre semantikom. Izraz gilla uobičajeno se odnosi na momke, klince, nadalje na nosioce poruka, vesnike, skoroteče, sluge i sve u tom smislu. U savremenom jeziku, međutim, pronalazimo i sledeća tumačenja: preteran, dibidus opičen, urnebesno kreativan, izvan razumnih granica. Gilla je takođe život na ivici, hardcore nered, permanentna javna pometnja unutar svih važećih standarda, naročito usled siromaštva, droge, mentalnih poremećaja ili svega toga zajedno. Plus šta god vam još padne na um u današnjem okrutnom poretku stvari. Drugim rečima, gilla odražava apsolutnu slobodu, lepotu prvobitnog življenja u sadašnjici, ali istovremeno i čistu tugu, nesposobnost da se uključiš u ma koji oblik egzistencije što ga strukture prepoznaju, te stoga bivaš osuđen na zvaničnu nevidljivost, glasno nepostojanje.

Čujete li povremeno beskućnike i frikove kako neobuzdano viču u obližnjem parkiću – e, to vam je to. Gilla se, ukratko, ne uklapa ni u šta i ne donosi nikakav profit. Ali, paradoksalno, Gilla je životvorna supstanca sajber-panka i garantovano joj pripada budućnost, kao onim Orvelovim prolima. Dok se na sve druge što tlače i na gillu kidišu ne bismo baš kladili.

KRATAK SUSRET SA NAJNORMALNIJIM

a3199713761_10

Gilla Band bez sumnje je sve nabrojano i još ponešto. Njihove pesme sa upravo objavljenog trećeg albuma Most Normal apokrifna su istorija poremećaja na način Tomasa Bernharda, sručenog poput meteora u mistiku Irske iz drevnih legendi. One su brutalna kolotečina i gradska paraliza iz Džojsovih Dablinaca. Buka i bes, tek onako da se zna, kao deo rutinske svakodnevice. Sećanje na praotačku moć, ali gde je to i kada tačno bilo – pijano sećanje i instantna vikend omamljenost jedostavno ne dobacuju. Gilla Band opeva konfuziju post(oj)anja i otmenu filozofiju deranžiranosti koje naginju mahnitim rešenjima u hodu. Stupor i bunilo ovde su fontane nadahnuća. Dara Kajli i njegovi kompatrioti, rečju, drže tokove sna iz Fineganovog bdenja u malom prstu, da u njihovoj deliričnoj zamršenosti iskažu svoj bol, ljutnju i nesporazum sa svetom što od njih odmiče svetlosnom brzinom množenja ispostavljenih fiskalnih računa. Ove numere svedoče o malim ljudskim moćima, odveć krhkim da se iole snađu u skromnoj životnoj ekspozituri. Ako to nije gilla, onda stvarno ne znamo šta bi drugo moglo biti.

Novo delo Gilla Banda noćna je mora što se otrže kontroli. Napadi panike njihovog frontmena i tekstopisca Dare Kajlija jevanđelje su nove srdžbe: kao kada Mark E. Smit uđe u propovednički trans, a The Fall praše svoj irealan zid zvuka okolo; ili, kada Džon Lidon sa Public Image Ltd zgromi obrise univerzuma kao nezadovoljni tvorac kosmičkom gumicom. Dodate li tome subverziju i umetničku bespoštednost no wavea u čast Džejmsa Čensa i Contortions, jasno je kojim oruđima Gilla Band sprovodi svoj animalni noise egzorcizam nad tupom konfekcijom muzičke industrije. Ona bi da uzbere korist pomoću svojih diskografskih “crnaca”, što kidaju lažni pamuk zvučnih ideja, a Gilla Band im se suprostavlja verističkim prizorima iz neuglađene stvarnosti, beležeći je pomno svojim autsajderskim glavama kao neurotransmiterima životarenja.

IZMEĐU SLOMOVA, U KONSTANTNOM OPORAVLJANJU

Slušanje albuma Most Normal potencijalna je opasnost za vaše duševno stanje. Čisto da vas upozorimo. Već sam uvod sa The Gum šamara nasilnim turbinama zvuka a la Keptejn Bifhart, u nekoj vrsti paranormalnog ataka na čula. Naredna Eight Fivers rečito pak pripoveda o bedi malog Dare koji odeću kupuje u najjeftinijim radnjama i nasleđuje je od starijih u porodici. Backwash ima neobuzdane rime: “I wanna eat your perfume, I wanna be your— Cat, a pillar/A knick, a knack, some bloke just there”, dok preti da vas smoždi u drobilici bezizlaza. Bin Liner Fashion garantovani je prenos ludila uživo: “In barber’s chair/ They laugh at my hair”. Capgras je produženi urlik smenjen katatoničnim recitovanjem u slavu iluzije dvojnika. The Weirds je nalik buđenju praistorijskog čudovišta u stilu The Prodigy, da bi se odmah zatim sve pretvorilo u izbezumljenu jurnjavu za samim sobom. I Was Away pravi je andergraund hit što u svojim rimama sadrži naslov albuma, kompleksna numera koja je delom sumanuti dnevnik protagoniste, a delom posveta Maldororovim pevanjima (sećate se onog “slučajnog susreta kišobrana i šivaće mašine na operacionom stolu”?): “A brief encounter with the most normal/ I play footsie by myself/ Crush every paper glass with my head/Bruised by the over use of eyelids”.

U Almost Soon, Dara evocira manir obraćanja mladima koji od njih u perspektivi napravi kocku psihotične supe: “Brain you, I’ll brain you/ Telling dirty jokes/ Wash mouths out with soap/ I feel like a dope”. Red Polo Neck beleži očaj stigmatizovanog predgrađa, dok je Pratfall bluz propušten kroz žrvanj pod visokim naponom, u kome se izobličeni glas “skida” na naše oči sa definitivnog gubljenja razuma. Završna Post Ryan neočekivan je plesni krautrock sa daškom new wave otkačenosti The B-52’s: “I’m in between/ Breakdowns, constantly/ In recovery”. I da, ovde se skroz zanemaruje pravilo pet sekundi. Onaj ko je ikada bio primoran da jede s poda, dobro zna šta to znači: “Hanging up on the floor again/ Ignore the five-second rule/ Twins are just double Yous/ A kerfuffle with the psycho muscle” – ukoliko komad hrane ne podigneš odmah kad padne, on je kontaminiran prljavštinom, ali neki moraju da ga uzmu i ako stoji na zemlji duže jer ništa drugo nemaju za jelo.

Nema sumnje da Dara Kajli i Gilla Band svojski pristupaju destrukciji strave, uvezene u organizam kao eho one zbilje napolju, koja je neka vrsta trojanskog konja za proces lične somatizacije svetskog bola. Prođete li čitav opisani isceliteljski tretman, dobijete konačno onaj trijumf najnormalnosti iz naziva njihovog aktuelnog ostvarenja.

Danas se ipak mora biti bar malo lud da bi se bio normalan.