Kolektivna mantra protekle nedelje bila je na televiziji – Sve za ljubav! Ipak, ne volimo svi iste stvari, već je onako po kafanski – ko šta voli. Zaista, koje smo sve vrste ljubavi mogli da vidimo na TV ekranu tokom protekle nedelje.
U samom središtu vulkana (ako apstrahujemo milenijumsku polemiku Sveti Trifun versus Sveti Valentin) bila je istoimena emisija Sve za ljubav. Dosta sam očekivao od specijalnog izdanja: prošnju na koncertu vas volam Tošeta Proeskog ili bar dalmatino vagabundo jarana Gorana Karana. Možda ćemo videti bigamiju, mirenje snajke i svekrve, sve sam to očekivao, ali nisam skapirao da je vrhunsko loženje, ultimativni vlažnjak za oba pola, JNA. Voditeljski par u sado-mazo koreografiji, publika sa trajnim frizurama se kikotala, a Pink je pronašao i spojio dva jarana iz vojske, jedan iz Niša drugi iz Sarajva. Klasići. E super ako nam je to vrhunska strast za Dan zaljubljenih, nek im sviraju povečerje.
Sutradan sam shvatio da je đavo odneo šalu jer sam na RTS-u video prenos iz Orašca. NJKV, Koštun, Velja i ministri (siguran sam za Jočića i Bubala) držali su govorancije dok je okupljeni narod udar’o po šumadijskom čaju iz dva deci (plastičnih). U vestima B92 sam video da je osim razglasa bilo i samostalnih umetnika, tačnije umetnica koja je na originalan način svirala gusle. Guslarka ga je gudila ko Hendriks, nekako položeno, uz džez improvizaciju u tekstu. Kapiram da šikneš dva deci vruće, nategneš strunu i kreneš od Kosova ravnog, pa dokle stignemo. Ipak, kad se prenos priveo kraju, kad se voditeljka RTS-a odjavila sa razglasa je krenula ona naša – lepo ti je biti čobanica (kad ti zbori Voja Koštunica), a govornicima su nekako spontano kolena počela da poskakuju. Naročito mi se dopada deo – štrikam, pletem i čarape šaram, sa svojim se dragim razgovaram. To mu valjda dođe kao ljubav prema zemlji, istoriji, Karađorđu, rakiji, narodnjacima…
Mislim, istoga dana slavila je i Vojska Srbije, čisto da ne pomislite da je Tadić sedeo skrštenih ruku. U pokaznoj vežbi za građanstvo, pod simboličnim nazivom Sretenje 2007, na Kališu je izvedena neviđena predstava dostojna BITEF-a. Scenario je, ako sam dobro razumeo, sledeći: teroristi su oteli taoce i drže ih u gradskom busu (privatnik, dakle, nije GSP), a druga grupa je otela skelu na Dunavu. Onda naši specijalci dođu i skembaju ih, uz pomoć džuda i karatea, pasa i mlaznih aviona. Mislim da je i generalu Ponošu bilo malčice neprijatno, rek’o je čovek da su hteli da budu nenametljivi, što je, priznaćete, veoooma teško. Ljubav prema Armiji, da ne kažem loženje, nikada nisam razumeo, ali sam saznao da se naši specijalci zovu „vidre“ i obučeni su ko nindže. E, onda su dvojica nindža rukama lomili neke zapaljene cepanice, pa se jednom nindži zapalio rukav, pa je mah’o rukom i gasio vatru. U JNA se to zvalo električna gitara i palila se drukarama na spavanju, zajedno sa „biciklom“ i „tarzanom„. Iako je bio maskiran, mogao sam na televizoru da vidim paniku u očima i prezir kolege nindže.
Prema poslednjim istraživanjima, mnogi građani se lože i na mobilne telefone i poruke. Neki građani su čak spremni da zloupotrebe „kompjuterski softver“ i sudiji Nati Mesarević šalju preteće poruke u po noći sa broja upravnika CZ-a. Ne da su ih iscimali, a ne znam šta su očekivali posle majica JSO-a u sudnici, pa tetovirane ružice, pa napadi na sestru ubijenog premijera, obezbeđenja koje čita Legijine knjige pred majkom Zorana Đinđića. Valjda će ova SMS ljubav uskoro ostati bez kredita.
Mnogo strašnije je kada u Srbiji ljubav zasnivate isključivo na mržnji. Kada smo saznali da je neko na Fruškoj gori napisao na spomeniku Ivanu Stamboliću „Hvala Legija“, dobili smo simbolički čin koji nas je preko noći vratio pre 5. oktobra. Preko noći doživite taj polukružni okret koji vraća Srbiju na isto mesto. Voleti Legiju znači mrzeti niz drugih osoba, vrednosti i ljudi, takav izbor poništava svaku mogućnost istovremenog postojanja različitih opcija i tu je suština problema. Nije u pitanju tolerancija, ili neka druga osobina ličnosti, sve drugo mora biti uništeno, tu izbor ne postoji – reč je o logičkom principu.
Ispade da je jedina autentična ljubav koju sam video protekle nedelje – nesrećna. Istoga dana čuli smo da je u rudniku „Jama“ u Boru nastradao jedan rudar, a na TV B92 emitovan je dokumentarni film o istom rudniku i borskim rudarima simbolično nazvan Do dna. Ova morbidna podudarnost prikazala je kako žive rudari u Srbiji – niko ih ne šljivi, da ne upotrebim gori izraz. Istovremeno, jedan od aktera, najbolji rudar u Srbiji, objašnjava kako rudari imaju kamena srca jer gledaju smrti u oči, supruga i dan-danas ne razume šta to može da natera čoveka da svakoga dana silazi nekoliko stotina metara pod zemlju i rmbači dok ga tretiraju ko stoku. Samo ljubav, ja ne vidim drugi razlog.
