Jedina stvar gora od TV serija sklepanih od celovečernjih igranih filmova jeste inverzno i komercijalno pervertovano naličje koje poznajemo kao filmove dajdžestirane iz TV serija. Početkom jeseni na izmaku, baveći se fenomenom modernih domaćih televizijskih serija, već smo se na ovim stranicama osvrnuli na dotični fenomen i konstatovali da je reč o gotovo endemskom, specifično lokalnom „pronalasku“, proisteklom iz nakaradnih, merkantilnih potreba emitera i producenata koji u potrazi za dramskim programom na maternjem jeziku ne prezaju ni od takvih i sličnih, umetnički mahom neprihvatljivih rešenja. Da ne bude zabune, ostvarenja nastala na ovaj način nipošto ne treba brkati sa tzv. pilot-epizodama za buduće ili dolazeće televizijske serijale, jer one nikada nisu sažetak kompletnog sadržaja koji sledi, nego su najčešće samo njegov opširniji početak, dakle tizer ili tester koji može da odredi sudbinu ostatka osmišljene priče. Kod nas je, međutim, ta funkcija okrenuta naglavce i pretočena u sumanutu tradiciju, pa filmovane priče TV serija (unapred ili unazad, svejedno!) trpimo još od vremena Boljeg života (1989) i Policajca sa Petlovog brda (1992).
Naš skromni bioskopski život je tokom iste ove jeseni tek pregrmeo jedan neželjeni susret sa posebnim izdankom navedene prakse, ali ako za Vojnu akademiju 3 (sa inventivnim podnaslovom Novi početak) niko nije ni tražio posebno opravdanje sem kratkotrajne finansijske satisfakcije, ostaje apsolutno nejasno šta je nateralo zaslužnog veterana srpske kinematografije Zdravka Šotru da izvede svoje novo delo Santa Maria della Salute na tu dobro utabanu i dokazanu kreativnu stranputicu. Duboko zašavši u devetu deceniju života, a i dalje bezbedno skriven iza laskave titule ovdašnjeg najkomercijalnijeg aktivnog sineaste (Lajanje na zvezde, Zona Zamfirova, Pljačka Trećeg rajha, Ivkova slava, Ranjeni orao, Šešir profesora Koste Vujića), Šotra je – do duše – i do danas mnogo puta uzimao učešća u sličnim tržišnim podvalama, no utisak je da njegovo viđenje priče o legendarnoj i duboko tragičnoj ljubavi Laze Kostića i Lenke Dunđerski bar na papiru nikako nije trebalo da upadne u pomenuti, zaboravljivi soj.
Pre svega, zahvaljujući suštastveno romantičarskoj temi i slojevitom istorijskom i literarnom miljeu, film Santa Maria della Salute je svakako obećavao ličniji i testamentarniji pristup samog autora, nudeći mu mogućnost da iz znane pripovesti o neostvarenoj ljubavi genijalnog pesnika u zrelim godinama i devojčice koja izrasta u ženu dođe do umetničkih i idejnih poenti koje će imati suštinski introspektivni i bolno intimni karakter. Nažalost, umesto da se u potpunosti posveti intuitivnoj melodrami koja je iznedrila i naslovnu i verovatno najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na našem jeziku, Šotra još na samom početku filma počinje bezrazložno da rasipa vreme, energiju i poetski naboj na gomile istorijski proverenih fragmenata i vinjeta koje nas sa hladnoćom kakvog popularnog obrazovnog programa tobož uvode u ambijent, epohu i likove koji čine njegovu priču. Suficit informacija, međutim, veoma brzo dovodi publiku u krajnje nezahvalan položaj i ona postaje nemoćna da razluči bitno od nebitnog, zatrpana nedorečenim epizodama, prečanskim komičnim stereotipima i objektivnim saznanjima iz javnog života onog vremena.
Očigledno nemoćan da iz obilja materijala snimljenog za seriju o Lazi Kostiću (čak 11 najavljenih epizoda!) selektuje samo onu građu koju bi utkao u zamišljeni, veličanstveni ljubavni film, Šotra postupno i sam postaje svestan manjkavosti i neuverljivosti predstavljene melodrame, pa je – posebno u finišu – bukvalno krpi i rasteže nezgrapnim i nepotrebnim vizuelnim stilizacijama i zamornim scenarističkim ponavljanjima, fatalno se udaljavajući i od svojih izvornih stvaralačkih pobuda i od tanane, božanstvene inspiracije na čijim krilima je pesnik otplovio u besmrtnost prepoznavši vlastiti usud. Bilo kako bilo, uz sve poštovanje prema trudu velikog glumačkog ansambla i angažovanog kreativnog tima, ovakav Santa Maria della Salute se opasno približava idealnom i konačnom argumentu protiv daljeg praktikovanja nasilnog spajanja televizijskih i kinematografskih poslova, dok samom Šotri ostaje šansa da u produženom formatu dokaže kako je Lazu Kostića ipak bolje razumeo nego što je to ranije učinio sa Stevanom Sremcem ili Milicom Jakovljević Mir-Jam.
