Telo je kuća jedina koju imam

Performansom Beogradska sirena umetnice Marte Jovanović u Muzeju grada otvorena je izložba 57. Oktobarskog salona. U položaju embriona na hladnom betonu, Marta je čekala da se publika prihvati kofa sa vodom postavljenim oko nje, polije je i ponovo oživi. To je u najkraćem cela operacija koja je trajala sat i po, to jest, dok sve kofe nisu bile ispražnjene. Da se to nije desilo, Marta bi možda i sad ležala u vodi imajući u vidu njenu rešenost, ali i zbog prirode samog medija performansa u kojem se ništa ne da predvideti, a pogotovo ne kako će reagovati publika. Vizuelno je sve izgledalo veoma efektno zato što je autorka izabrala atraktivan deo muzejskog prostora i zato što je njen telesni stav delovao uverljivo, što ne čudi imajući u vidu činjenicu da je školovana balerina. Publika je umetnicu uglavnom i iz najboljih namera postepeno polivala vodom iako je to, po rečima autorke, gore kad ste već u vodi i na hladnom.

Iza Martinog performansa stoji veliki rad i promišljanje sveta u šta se uverite kada performansu pristupite otvorenog srca i uma, kao i kada želite da čujete šta umetnica ima da vam kaže. Marta, inače, sa svojih 40 ima monografiju koju potpisuje Kati Batista, kustoskinja, osnivačica i direktorka Katedre za savremenu umetnost na Sotebi institutu u Njujorku, u kojoj se, između ostalog, elaborira Martin rad kroz prizmu novog talasa umetnica feministkinja u Njujorku. U Salonu Muzeja savremene umetnosti (MSUB), na aktuelnoj izložbi Između nas publika je fascinirana Martinom skulpturom It is My Body. Posle odrastanja u Izraelu, studija i rada u Njujorku i Firenci, Marta je sada iznova počela svoj život u Beogradu.

„VREME“: Publika koja teško prihvata performans ume kroz pitanje i odgovor da ga komentariše: „Šta je tu umetnički? Mogao/mogla sam i ja to da uradim“. Kako vi odgovarate na ove konstatacije?

MARTA JOVANOVIĆ: Ono što činim, stavljam u kontekst onoga čime se bavim. Konkretno, moj rad je neka vrsta egzorcizma. Dolazi iz ličnog mesta. To mi se nekad i ne sviđa budući da ume da se pretvori u nešto gde ne postoji granica gde je rad, a gde moj privatan život. Postoji performans Joko Ono koji sam izvela u Salonu Muzeja savremene umetnosti (MSUB) u okviru izložbe Nevidljivo nasilje, a koji je zapravo reizvođenje njenog čuvenog performansa Cut Piece (Komad o sečenju) i kroz to bih mogla da se vratim odgovoru na vaše pitanje. Meni je, naime, taj performans Joko Ono bio interesantan zbog načina na koji se ona tada predala publici koja je sekla delove njene odeće. To je otvoren rad, Joko Ono je napisala instrukcije za taj rad, i može da ga radi ko god hoće i gde god hoće. Ko god želi da izvede moje radove Majčinstvo, Ljubav ili Sirenu, treba to da učini. Ja verujem da umetnost ne može da se poseduje. Ona treba da bude prisutna mnogo duže od svakog od nas.

Koja ideja je u osnovi performansa Beogradska sirena koji ste izveli na Oktobarcu?

Beogradska sirena je nastala kao deo većeg projekta The Mermaid Project (Projekat sirena) koji ima nekoliko etapa: Beograd, Rim, Sao Paolo, a četvrta bi trebalo da se završi mojim preplivavanjem Napuljskog zaliva. O svemu tome bi trebalo da se napravi film. U zalivu postoji nekoliko ruta, ali bih ja volela da savladam najdužu, od 17 kilometara i intenzivno se pripremam. Posle radova Ljubav, Majčinstvo, Lepota čvrstog povezivanja, mislim da sam završila sa radovima kojima elaboriram lične lomove. Sirena za mene znači novo rađanje. Kad je sirena na suvom, njoj se rep osuši jer ona ima noge. Morate da je polijete vodom da biste je ponovo oživeli. Ja sam pozvala publiku da me polije vodom da bi mi izrastao rep ne bih li lakše zaplivala u nove vode. Sirena je povezana i sa današnjim mitom o ženskoj lepoti, a Napuljski zaliv želim da preplivam zbog sirene Partenope, zaštitnice Napulja. Ona se sa svoje dve sestre bacila u vodu kada Odisej nije čuo njihove pesme. Telo Partenope se navuklo na obalu, tačno tu gde je danas grad Napulj. Želim da preplivam Napuljski zaliv njoj u čast, da dokažem da tu rutu može da prepliva bilo koja žena, da ona ne mora da bude sirena, niti joj je potreban Odisej da bi potvrdio njeno značenje i postojanje.

Vaše radove stručnjaci ocenjuju feminističkim, a u tom smislu je naročito zanimljiv Motherhood koji je na izvestan način i sačuvan, opredmećen i pozlaćen. Šta je iniciralo performans i šta je, ako se tako može reći, njegova zaostavština?

U performansu Majčinstvo polupala sam jaja koja su visila sa plafona. Broj jaja je odgovarao broju plodnih dana. Ideja za rad je nastala zato što me je bivši suprug optužio da nikad nisam postala žena zato što nisam postala majka. Osetila sam to kao veliku nepravdu zato što iako nisam fizički rodila biće, smatram sebe majkom raznim umetničkim delima i raznim studentima. Evo, ja sad već veoma dugo radim kao mentor edukativne platforme „Performance HUB“ i razne ljude sam izvela na put. Dajem im mogućnost da nađu svoje mesto u svetu umetnosti. Tako se rodio rad Majčinstvo. Performans sam izvela u Galeriji „O3one“ za prijatelje i za Roberta Adanta, američkog režisera, koji je pravio dokumentarni film o meni. Performansom sam dokazala da etiketa koja mi je prikačena nije tačna. Nakon performansa razgovarala sam sa svojim galeristom na koji način da taj rad ipak pretvorimo u nešto što traje.

Šta ste uradili?

Prvo moram da kažem da sam opsednuta kincugi tehnikom krpljenja porcelana. Kad bi se u davno doba Japana polupao čajnik, taj porculan bi se lepio tečnim zlatom, što znači da što je čajnik više popravljan i lepljen, to je bio vredniji. Moja ideja je bila da se ljuska tih polupanih jaja popravi tečnim zlatom. Nismo u tome uspeli zato što svaki put pri promeni temperature ili prilikom dodira ljuska nastavlja da se lomi. Međutim, našli smo tehnologiju kojom se čestice bakra lepe za nju, i na taj način smo pozlatili 267 jaja i napravili izložbu. Bila sam očarana efektom kako sam svoje nemajčinstvo pretvorila u zlato.

Zanimljiva podudarnost je da ste otvorili 57. Oktobarski salon na kojem je izložen rad Joko Ono čiji ste performans izveli, ali i da se uz vaše ime vezuje ime Marine Abramović čija nas retrospektiva očekuje i kod koje ste vi učili.

Bila sam u Studiu Location One Marina Abramović u sklopu rezidencijalnog programa i ne znam baš da li sam učila od nje, jer se način na koji radimo veoma razlikuje. S jedne strane, meni laska kad me neko uporedi s Marinom, ali, s druge, ja volim da sam Marta Jovanović i borim se za svoj put. Značilo mi je da nju čujem. Bila sam na njenim predavanjima, ali mi je isto mnogo značilo da čujem Karoli Šliman čiji rad obožavam. To je ozbiljna njujorška umetnica sa čijim se radom identifikujem i kao osoba i kao žena i kao performans umetnica. Najveći poklon koji je mogao da mi se desi prošle godine bio je poziv Gete instituta u Los Anđelesu da budem gost predavač, odnosno mogućnost da pristupim kompletnoj arhivi Karoli Šliman koja pripada Institutu. Tada, u stvari, shvatite da postoje veliki ljudi za koje ne znate zato što nisu napravili nikakav skandal. To pominjem imajući na umu Karoli Šliman. Hoću da kažem: problematično je kad u umetnost upadne marketing, TV, društvene mreže. Kao da se izgubi kvalitet. Kad umetnik postane brend, to je jako opasno. Zato što je brend ponavljanje. Brend nije ništa novo. Brend ne sme da se menja da bi ti uvek bio prepoznatljiv. Evo, logo koka-kole je isti od kada je nastao.

Rad Ovo je moje telo, koji je i sada izložen u Salonu Muzeja savremene umetnosti na izložbi Između nas, bavi se važnom temom performansa. Slažete li se sa tim?

Kako da ne – arhivom. To je izuzetno važna tema kako za nas performere tako i zbog budućih generacija. It is my body je skulptura nastala kao arhiva moga tela. Telo stari i ja nemam ništa protiv toga. To mi se dopada jer mislim da je telo tu da ga iskoristimo u ovom kratkom periodu koji se zove život i onda da ga odbacimo. Čuvam i negujem svoje telo zato što je ono moja mašina s kojim radim. Telo je moja kuća, jedina koju imam. Tako je nastala grupa radova Ovo je moje telo. Kopirala sam razne delove svoga tela, a onda od njih pravila skulpture u zlatu ili u silikonu kao što je ova u Salonu MSUB.

Delujete veoma smireno tokom izvođenja performansa. O čemu razmišljate tokom izvođenja i kako doživljavate reakcije publike? Recimo, gađanje svinjskim srcima u performansu Ljubav tokom kojeg ste bili povređeni?

Zavisi od performansa. Tokom izvođenja Ljubavi, u rezidenciji švajcarske ambasade, polomljeno mi je rebro zato što je neko snažno zamahnuo srcem i verovatno zato što srce nije bilo dovoljno odmrznuto. Da li se osećam pročišćeno posle performansa? Rekla bih da ne. Obično sam umorna i iscrpljena. Pred sam performans mislim o gomili tehničkih detalja, o svetlu, da li ću se smrznuti ili ne, kakva je temperatura vode, da li će publika učestvovati, a onda tokom performansa upadnem u posebnu vrstu psihičkog stanja. Kao da mi se izoštre sva čula. Čujem svaki udah, izdah, pokret, šum, svega sam svesna, osećam svaki damar. To je stanje hipersvesnosti. U takvim trenucima dešava se potpuni svemir. Nemam nikakvu kontrolu kako će se odvijati performans. Volela bih kad bih mogla da se tako prepustim životu.