Osim što ove godine nije bilo pisaca klasičnih dramskih tekstova, u glavnoj selekciji nije bilo ni predstava sa jasnim političkim angažmanom. Angažman se seli u sferu estetskog, intimnog i porodičnog. Isto tako možemo zaključiti i da stručna javnost i publika polako gube interes za predstave koje su sazdane od tzv. tekstualnih površina i sve više se okreću ka predstavama koje imaju dramski lik, radnju i sukob. Dijalog može biti polifon, radnja fragmentarna, a sukob sveden na mikroravan. Ipak, sva je prilika da se dramska priča u novom obliku vraća na scenu
Kraj svakog Sterijinog pozorja je i najava kraja pozorišne sezone i dobar trenutak da se podvuče crta. Dakle, šta smo gledali? U selekciji Ane Tasić nije bilo izvođenja dramskih klasika. Selekcija se sastojala od novih i najnovijih dramskih tekstova, dramatizacija i autorskih (rediteljskih) projekata. Posebnu pažnju javnosti privukla je činjenica da su sve tri praizvedbe došle iz regiona. To praktično znači da, po mišljenju selektorke, u regionu prave bolje predstave po našim dramskim tekstovima nego domaća pozorišta. Među samim pozorišnim umetnicima takva odluka je dočekana sa tihim negodovanjem, dok su novinari i kritičari, od kojih mnogi ionako imaju mnogo primedbi na domaću produkciju, sa radoznalošću iščekivali početak festivala. Upravo iz tog razloga analizu takmičarske selekcije počećemo od postavki novih domaćih dramskih tekstova.
REŽIM ISCJELJENJA, MALI RATOVI I KABINE ZARE, KIŠNI DANI U GURLIČU
Režim iscjeljenja (HNK Varaždin) je nastavak poetsko-dramskog niza Tanje Šljivar koji čine drame Lounli planet i Režim ljubavi. Nova drama od Lounli planet pozajmljuje delove teksta u kojima “govoreći subjekt”, u želji da dosegne osećaj sigurnosti, neprekidno govori o zdravoj ishrani. To govorenje tj. razmatranje desetine različitih opcija u samom subjektu samo pojačava frustraciju. U Režimu iscjeljenja Tanja Šljivar dalje razvija ovu temu tako što se osim hranom bavi i različitim vidovima lečenja i strahom od apokalipse usled ekološko-ekonomskog-zdravstvenog kraha zajednice. Režim iscjeljenja je drami Režim ljubavi bliska zbog pedantnog nabrajanja različitih opcija (za sticanje zdravlja tj. ljubavi), ali je struktura teksta manje koherentna. Neuspeh da se struktura učvrsti kroz proces rada naterala je reditelja Bojana Đorđeva i glumce Varaždinskog HNK da jure za atrakcijom. U prvom delu publika se smeje i zabavlja jer prepoznaje ideje iz svakodnevnog života, a u drugom delu gubi interesovanje jer glumačka igra, koja je stalno visokog intenziteta, dovodi do monotonije.
Mali ratovi i kabine Zare je drama mlade autorke Vide Davidović koja je izvedena u produkciji NP Banjaluke i Sterijinog pozorja. U jednom neimenovanom bosanskom gradu žive dve dobre drugarice (Mala i Nepoželjna) različite nacionalnosti. Razdvaja ih rat, a spaja želja da kćerki Male (koja se takođe zove Mala) pomognu da učeći balet u Parizu, izađe iz ratom osakaćene zajednice. Ovu filmsku priču autorka je izložila fragmentarno i svela na jezik i naraciju. U tekstu ima pokušaja poetske upotrebe jezika, ali sasvim nedovoljno da bi se samo kroz jezik prikazala promena nastala usled ratnih razaranja i prelaska na nov sistem života i mišljenja. Reditelj Ivica Buljan kao da nije imao nikakvu ideju šta da uradi sa tekstom. Preplitanje sadašnjosti i prošlosti na sceni dovodi do zabune kod gledaoca. Metafore iz teksta reditelj i scenograf (Aleksandar Denić) bukvalno su preneli na scenu, što je takođe bilo kontraproduktivno. U želji da podigne energiju predstave, reditelj je naterao glumce da predugo skaču uz poznate muzičke hitove koji nisu doprinosili značenju predstave, već su je razvodnjavali. Glumci su bili prepušteni sami sebi i delovali su neartikulisano. Za samu predstavu mnogo bolje bi bilo da smo je na Sterijinom pozorju gledali u off programu jer bi pokušaj uprizorenja teksta nove autorke naišao na više razumevanja i manja očekivanja.
Predstava Kišni dani u Gurliču Milana Ramšaka Markovića počne kao zanimljiva dramska studija o građanskoj klasi koja uskogrudost i ispraznost skriva iza političke korektnosti. Na početku vidimo prijateljsko okupljanje uz večeru tokom koje se vode polifoni razgovori na politički korektne teme. Na prvi pogled oni su ljubazni, tolerantni, društveno odgovorni, potresa ih sudbina izbeglica, proučavaju feminističke teme… Međutim, kada se otkrije da je nestala ogrlica koja je deo porodičnog nasleđa, uredni svet puca po šavovima. Potraga za ogrlicom tera glavnog junaka u sve dublji haos u kome se mešaju prošlost i sadašnjost. Kišni dani u Gurliču ima u sebi potencijal za fazbinderovsko ispitivanje mračne pozadine evropske srednje klase. Nažalost, i tekst i predstava gube koherentnost u drugom delu. Glavni glumac Aljoša Ternovšek ne uspeva da nam dovoljno plastično predstavi brojne momente psihološke krize kroz koje prolazi glavni junak. Reditelj Sebastijan Horvat mu ne pomaže mnogo jer ne uspeva da kroz scenske postupke učini jasnijim tok radnje. Organizacija scenskog prostora asocira na Ali – strah jede dušu, ali ne ostvaruje taj efekat jer nam nisu do kraja jasni ni odnosi, a ni radnja. Predstavu zaključuje dugi monolog Jokela (Borut Veselko) o crnoj rupi u građanskom kupatilu koja guta svet. Monolog je efektno izveden i metaforičan, ali ne razjašnjava šta se desilo sa glavnim junakom i koji je smisao potrage. U predstavi su najefektnije pojave Darja Rejhman koja igra uloge Maruše i Marte i već pomenuti Borut Veselko koji igra uloge Policajca, Urednika i Jokela. Njih dvoje su dobili Sterijine nagrade za glumu, Igor Vasiljev za scenografiju, Belinda Radulović za kostim, a Milan Ramšak Marković za novi dramski tekst. Predstava je izvedena u koprodukciji Prešernovog gledališča Kranj i Mestnog gledališča Ptuj (Slovenija).
Zašto je Ramšak dobio nagradu za novi dramski tekst? Nakon skandala kada nije dodeljena ni jedna nagrada, organizator je propisao da se moraju dodeliti sve nagrade. Dakle, neko je morao dobiti i nagradu za novi dramski tekst. Ako pogledamo širi kontekst (primer za to je selekcija “Krugova”) vidimo da je došlo do zasićenja slobodnom dramskom formom kakvu pišu i Tanja Šljivar i Vida Davidović. Istovremeno, dolazi i do povećanog interesovanja za čvršću dramsku formu kakvu, na primer, piše Mate Matišić, koji je u ovom trenutku sigurno najizvođeniji savremeni dramski pisac u regionu. Tekst Milana Ramšaka Markovića se, po svojoj strukturi, nalazi između klasične i otvorene dramske formi i poseduje likove, situacije i sukob.
OSTATAK TAKMIČARSKE SELEKCIJE – REDITELJSKO POZORIŠTE
Festival je otvorila predstava Bilo jednom u Novom Sadu Novosadskog pozorišta (Ujvideki Szinhaz) u režiji Andraša Urbana. O ovoj predstavi smo detaljno i veoma pozitivno pisali u tekstu od 31. januara ove godine. Suština je u tome da je Andraš Urban napravio netipičnu i umetnički ambicioznu svečarsku predstavu za jubilej – 50 godina pozorišta. To što je predstava vesela i razigrana i što ansambl pozorišta ima moćnu energiju i savršeno izvodi plesne i muzičke numere može delovati kao dovoljan razlog da predstava otvori festival. Međutim, preseljenje na veliku Scenu SNP-a možda i nije bila baš dobra ideja jer je predstava izvučena iz svog pozorišnog konteksta (Ujvideki Szinhaz i jubilej). Duhovitosti koje su utemeljene u specifičnom kontekstu izgubile su ponešto od smisla, a nedostatak čvršće dramaturgije je postao očigledan. Ipak, to nije omelo ansambl da odigra svoje plesne numere u punom kapacitetu i zasluženo dobije specijalnu Sterijinu nagradu. Kristijan Gerđe je dobio nagradu za scenski pokret, a Bence Salai nagradu za najboljeg mladog glumca iz Fonda “Dara Čalenić”.
Tekst Sirota Mileva iz Bosne u našoj civilizaciji 1878. Albine Podgorske je značajan zbog toga što je najstariji sačuvani dramski tekst koji je napisala žena iz naših krajeva. U kontekstu savremenih istraživanja i revalorizovanja umetničkog stvaralaštva žena kod nas, ova koprodukcija NP Subotica, Dečijeg pozorišta Subotica i Seoskog kulturnog centra Markovac i te kako ima smisla. Tekst Podgorske je veoma emotivan i pun nacionalne patetike tipične za našu književnost 19. veka. Rediteljka Anđelka Nikolić je bila svesna da savremena postavka ovog teksta zahteva ozbiljnu rediteljsku intervenciju. Zato ona stvara veliku društvenu fresku u kojoj meša profesionalne glumce, amatere i decu glumce. Cilj je bio napraviti suđenje društvu tako da pozornicom dominira velika tribina na kojoj sede glumci, a između nas i njih dešavaju se scene iz komada. U želji da što više animira publiku, rediteljka je tražila od glumaca da publici postavljaju pitanja o stavovima koji se tiču tema vezanih za aktuelne društvene fenomene. Ovaj postupak nije doveden do kraja, te mi kao publika nismo došli ni do kakvog zaključka. Zato sa savremenom publikom najbolje komuniciraju socijalno-melodramski motivi – stradanje samohrane majke i njene kćerke emigranata u društvu u kome vladaju surovi i sirovi zelenaši. Na festivalu primenjenog pozorišta, Infanta ili off-programa Sterijinog pozorja ova predstava bi sigurno imala zapaženo mesto.
Pored navedenih, u takmičarskoj selekciji smo gledali i Brod za lutke Milene Marković u režiji Kokana Mladenovića i izvođenju NP Bitolj iz Makedonije. Ovo izvođenje u okviru selekcije trebalo je da stvori utisak o Brodu za lutke kao kanonskom komadu srpske dramaturgije prve polovine 21. veka. Zato je bila velika šteta što je postavka Kokana Mladenovića radila protiv teksta. On ili nije znao šta želi, ili nije imao vremena da to do kraja sprovede. U nedostatku jasnog pravca, glumci su igrali prenaglašeno i iskarikirano. Na sve to, reditelj gomila seksualne aluzije koje suštinu drame izokreću. Ispada da je umetnica uspela zato što je pristala da bude seksualni objekt, a ne devojčica koja kroz bajke sazreva i traži umetnički put. Reditelj Kokan Mladenović voli da preteruje i ponekad je to efektno, ali ovog puta je preterao u preterivanju. Sandra Gribovska Ilievska dobitnica je nagrade iz Fonda “Dara Čalenić” za najbolju mladu glumicu za uloge Male sestre, Alise, Snežane i Marike.
Očekivano, najviše pažnje i najviše uspeha imala je predstava Narodnog pozorišta u Beogradu Očevi i oci Slobodana Selenića, u režiji Veljka Mićunovića. Predstava je dobila nagradu za najbolju predstavu, Veljko Mićunović za režiju, Vanja Ejdus za ulogu Elizabete Medaković, Aleksandar Vučković za ulogu Mihajla Medakovića, Nevena Glušica za scensku muziku, Kata Đarmati za dramatizaciju, Ljiljana Mrkić Popović za scenski govor. Predstava je, takođe, proglašena najboljom i od strane publike. O ovoj predstavi detaljno smo pisali u broju od 23. aprila 2023. godine. Ponovićemo samo da je reč o predstavi koja je uspešna jer ima dobru meru onoga što su opšte prihvaćene estetske i društvene vrednosti koje sa sobom nosi ime Slobodana Selenića i savremenih pozorišnih tendencija koje donose Kata Đarmati, Veljko Mićunović i njihovi saradnici i glumci. Dodaćemo još i to da je velika šteta što ova predstava nije izvedena na početku kada je Festival ugostio dvadesetak kritičara i teatrologa iz celog sveta koji su učestvovali na 17. Međunarodnom simpozijumu pozorišnih kritičara i teatrologa. Šteta je što se naše pozorište pred ovako važnim i uticajnim gostima nije predstavilo u najboljem mogućem svetlu, jer i to je, takođe, jedna od misija festivala.
KRUGOVI – NAJBOLJI DEO FESTIVALA
U “Krugovima” smo gledali Moje tužne monstrume Mate Matišića, u režiji Vite Taufera i izvođenju Gradskog dramskog kazališta “Gavela” iz Zagreba. O ovoj predstavi takođe smo detaljno pisali u broju od 21. marta ove godine. Reč je o dramskom triptihu koji se sastoji od tri priče koje povezuje glavni junak – sam pisac – i poigravanje sa odnosom stvarnosti i fikcije. U sve tri priče likovi su zaokruženi i logični, a odnosi između likova jasni. No imajući u vidu da su ipak u pitanju tri “jednočinke”, akcenat je više na efektnosti i duhovitosti, a manje na psihološkom produbljivanju i nijansiranju. Reditelj je poštovao i sledio tekst i otvorio prostor za glumačke bravura, među kojima su se naročito istakali Franjo Dijak u ulozi Stanislava i Ivana i Jelena Miholjević u ulogama Lidije, Slave i Milice.
Predstava Crvena voda HNK Split je nastala na osnovu romana Jurice Pavičića Crvena voda. Reč je o romanu u kome se kroz 26 godina prati pokušaj rasvetljavanja jednog ubistva, dok se pored junaka ruše društveni sistemi, nestaju države, izbijaju ratovi… Ivor Martinić je ovaj kompleksni roman uspeo da dramaturški obuhvati i sačuva osećanje proticanja vremena ne gubeći pri tome dramsku napetost. Aleksandar Denić je napravio ubedljivu, hiperrealističku scenu koja je slika i prilika dnevne sobe s kraja osamdesetih. Protok vremena je dočaran kostimima i igrom glumaca i nije nam bio problem da razumemo kada se šta dešava. Ovog puta reditelj Ivica Buljan je napravio predstavu koja se lako prati i za to je sigurno zaslužna odlična dramatizacija Ivora Martinića.
Dobar pozorišni tekst može nastati na različite načine. Najveće i najprijatnije iznenađenje je predstava Ljubičasto Selme Spahić u izvođenju Kamernog teatra 55 iz Sarajeva. Predstava je sveža i neobična. Naime, pet glumaca je kroz improvizacije i saradnju sa rediteljkom napravilo pet jasnih karaktera koji predstavljaju tipičnu sarajevsku porodicu. Rediteljka je na sceni pustila da svi ti likovi deluju onako kako se ljudi uglavnom ponašaju u životu – svi govore uglas i vodi se nekoliko paralelnih dijaloga (sličan postupak je koristio i Ramšak u svojoj drami). U prvom delu pratimo kako odrasla deca brinu o staroj majci, ali naslućujemo da nešto nije u redu. Možda je majka bolesna? U drugom delu se otkriva čitav novi svet koji je možda produkt bolesti i halucinacije, ali isto tako otvara novo polje svesti u kome se majka susreće sa mladićem koga želi i koji nju želi. U trećem delu, koji takođe nije realan, vidimo kako bi odrasla deca reagovala na majčinu želju i koliko strastveno i strašno oni nju žele da vrate u stare okvire. Predstava veoma suptilno govori o problemu odnosa prema starijim osobama, o pitanju šta je to realnost a šta fikcija, šta je to bolest, a šta zdravlje, ko smo mi zapravo i ima li svako od nas pravo na svoj život u svakom trenutku. Predstava je otvorene strukture, poziva nas na tumačenje i preispitivanje naših stavova. Posebno treba istaći glumicu Tatjanu Šojić koja igra majku. Ona je veoma ekspresivno prikazala krtost ljudskog tela u prvom delu, zatim snagu koja se budi kada se ljudsko telo probudi i nemogućnost da se pokrene što može biti posledica bolesti (prvi deo), ali i užasnutosti zbog zločina (treći deo). Ova glumica otvara novo pozorišno poglavlje u razumevanju toga šta to znači biti žena u zrelom dobu i prevazilazi stereotipne predstave bake, udovice i bolesnice. Predstava Ljubičasto na pozorišno superioran način govori o važnim društvenim problemima koji u savremenom društvu postaju sve očigledniji i o temi koja se u pozorištu tek otvara, a to je društvena i psihološka ranjivost starih.
Na kraju, ne možemo a da se ne osvrnemo na jedinu predstavu u off programu Katalin Ladik dobija nervni slom, daje otkaz na mesto službenice u banci i postaje konceptualna umetnica (koprodukciji pozorišta “Deže Kostoljanji” i Sterijinog pozorja), koja se nalazi na pola puta između performansa i predstave pa bi se možda mogla podvesti i pod tzv. izvođačke prakse. Reč je o inspirativnom i nadahnutom prikazu umetničkog puta pesnikinje, performerke i glumice Katalin Ladik, koja svojim radom pomera granice umetnosti i provocira malograđansku sredinu. Zlatko Paković slobodu umetnosti stavlja naspram establišmenta koji reprezentuju bankari i crkva. Oni porobljavaju čoveka, a umetnost ga oslobađa. Izvođenje je bilo uzbudljivo i pokazivalo je kompleksnost umetničkog puta i međusobni odnos društva i umetnice. Posebna vrednost je to što smo na sceni ponovo mogli da vidimo samu Katalin Ladik. Predstava je dobila Sterijinu nagradu “Dejan Penčić Poljanski” Okruglog stola kritike.
Kada sve uzmemo u obzir, možemo zaključiti da osim što ove godine nije bilo pisaca klasičnih dramskih tekstova, u glavnoj selekciji nije bilo ni predstava sa jasnim političkim angažmanom. Angažman se seli u sferu estetskog, intimnog i porodičnog. Isto tako možemo zaključiti i da stručna javnost i publika polako gube interes za predstave koje su sazdane od tzv. tekstualnih površina i sve više se okreću ka predstavama koje imaju dramski lik, radnju i sukob. Dijalog može biti polifon, radnja fragmentarna, a sukob sveden na mikroravan. Ipak, sva je prilika da se dramska priča u novom obliku vraća na scenu. Takođe, lepo je primetiti da se naši dramski tekstovi igraju u regionu, ali smo videli i da to nisu uvek značajno bolja izvođenja nego ona kod nas. Ono što jeste veliki problem našeg pozorišta i što je nakon ovog Sterijinog pozorja sasvim očigledno je da se pozorišne uprave uopšte ne bave negovanjem savremene domaće drame. Repertoarska politika se svodi na pitanje ko će naredne sezone režirati. Reditelji u pozorište donose svoje projekte i na taj način de fakto kreiraju repertoarsku politiku svih pozorišta pa time, posledično, i festivala poput Sterijinog pozorja. To se veoma jasno vidi i u ovogodišnjoj selekciji gde su najveću pažnju privukle predstave koje, pre svega, imaju snažan i ubedljiv rediteljski rukopis. Pre više godina promenjena je koncepcija Pozorja sa namerom da se promoviše domaći autor. Ako se ne promeni način na koji se dolazi do naslova koji su na repertoaru, Sterijino pozorje ne može da bude uspešan festival ma koliko se i selektor i uprava Festivala trudili.
Aleksandra Zantaki specijalna izvestiteljka UN za oblast kulturnih prava, tražila je od Vlade Srbije odgovore povodom zabrinjavajućih informacija o Generalštabu, Savskom mostu, Sajmu i Kalemegdanskoj tvrđavi
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Subvencionisani stambeni krediti za mlade koje najavljuje Aleksandar Vučić su obmana. Šta se krije iza ove “darežljive” ponude predsednika Srbije usred studentske pobune
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
