Umislila je da je gradski autobus pokušao da je pregazi, a kad joj je Armani zatvorio račun naizgled bez razloga, povukla se u spavaću sobu i našla ljubavnika. To je bilo teško sakriti od Borisa Ivanoviča, pošto je i on spavao u toj sobi i stalno ju je pitao ko je taj čovek pored njih.
Neke stvari, bića i pojave nikada se, hvala nebesima, bitno ne menjaju: recimo, buke kraškog terana, glas Nika Kejva ili tako neodoljivi, tako menhetenski i tako evro-jevrejski duh Vudija Alena. Ovaj je hiperproduktivni reditelj verovatno i sam odavno prestao da broji svoje filmove: snima šta god može, pa sad, ako nešto od toga i ne ispadne sasvim kako treba, eto uskoro novog pokušaja… Uostalom, teško je oteti se dojmu da su neki od njegovih novijih filmova olako potcenjeni ponajviše zato što su oni raniji bili toliko (pre)uspešni da su „zarobili“ predstavu o Vudiju Alenu kao čoveku koji treba doživotno da snima jedan te isti film, u kojem će po pločnicima Njujorka neprestano urnebesati o seksu, psihoanalizi i Dominantnoj Jevrejskoj Srednjoklasnoj Majci…
Koliko god bio plodan kao filmadžija, kao pisac je Alen prilično samozatajan: njegova nova zbirka Puko bezvlašće, objavljena letos u Americi – i promptno kod nas! – posle punih četvrt veka spisateljskog pauziranja, tek je četvrta njegova knjiga priča. One su prethodne (Sad smo kvit, Nuspojave, Kratak ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost) svojevremeno poobjavljivane na srpskom ili hrvatskom, a sada se Solaris poduhvatio njihovog kompletnog reizdavanja, što je za svaku pohvalu.
U Pukom bezvlašću susrećemo se – naravski – sa psihijatrima, sa pomerenošću filmadžijsklog sveta kojem Alen, kao svoj svome, najsladostrasnije „pravi malu decu“, sa neizmernim opasnostima useljenja u novu kuću; tu je i Ničeova dijeta (!), svedočenje Mikija Mausa pred sudom (Zanimanje? – Animirani glodar), prekomerno brbljivi zubar, „mističarski“ šarlatani i prevaranti, indiskretna dadilja i štošta još; priča Kako ti smrtonosno pupi ukus, draga, kalambur o snobovsko-bogataškom kolekcionarstvu, ovoga puta kretenski skupocene hrane, možda je i ponajbolji primer te jedinstvene Alenove sposobnosti da se uoči neki bizaran ili iritantan „fenomen“, i potom od njega napravi remek-delce razorno pronicljive sprdnje.
Spomenuo sam jedan prijatni, blaženi kontinuitet: ako od Pukog bezvlašća očekujete nekog posve novog, nepoznatog Vudija, bolje da odmah batalite ovu knjigu. Zbirka od osamnaest prozno-komičko-apsurdističkih draguljčića, sasvim prikladnog naslova (u originalu: Mere Anarchy), sasvim je „vudijevska“ po tonu, po temama i likovima, po humoru koji baštini i sinkretistički prožima „istorijske“ naslage najraznolikijih uticaja, u rasponu od Harmsa do stand-up komedije, a da istovremeno ni trenutka ne gubi na izvornosti i prepoznatljivosti: mada priče, dakako, nisu ravnomernog kvaliteta, nećete naći nijednu koju je mogao napisati neko drugi. Vudi Alen, ili njegov narator, vazda je nesigurni subjekt u svetu koji se raspada, čije se „logične“ premise očas posla pretvaraju u haos i košmar, ali ni taj košmar nije nekako „strašan“ jer Alen ubrzo i njega nemilosrdno „dekonstruiše“ svojom smehotvornom mašinerijom, uspešnom ironijskom akcijom minirajući „ozbiljnost“ bilo kojeg Teškog Pitanja. Pri tome, ovaj znameniti njujorški „cvikeraš“ koji je od sopstvenog stereotipno „neurotičarskog“ lika odavno napravio neku vrstu kulturalnog simbola, nekako uspeva u onome što je valjda i mnogo teže nego da se „napiše nešto smešno“: uspeva da pravi literaturu koja je otkačena, zabavna i svakako anarhoidna na najsuptilniji način, a da istovremeno ostane „čvrsto na zemlji“, u najboljoj severnoameričkoj tradiciji. Što će reći da Vudi Alen – onaj „pravi“, ako takav postoji… – može biti ne znam koliko opsednut sobom, ali je ipak lišen patetičnog samoosećanja sopstvene „monumentalnosti“; naprotiv, pre bi se reklo da pisac uživa u ulozi „pukog zabavljača“, naizgled lako izvlačeći maksimum iz te pozicije. Otuda, valjda, bar deo naizgled paradoksalne tajne njegove ogromne popularnosti postignute bez ikakvih populističkih trikova, bez ustupaka onoj vrsti „prostog“ ukusa koji ne ume svaki štos da okrene bar tri puta, da prozre bar tri njegova sloja.
Za kraj, evo i male vudijevske kosmogonije: „Veliki prasak, crne rupe i prvobitna supa svakog se utorka pojavljuju na naučnoj strani ‘Tajmsa’, zahvaljujući čemu je moje razumevanje opšte relativnosti i kvantne mehanike sada jednako Ajnštajnovom – mislim na Ajnštajna Mumdžija, prodavca ćilima“. O da, svi smo mi Ajnštajn Mumdži, samo što niko od nas ne zna šta bi s tim – dok nas Vudi ne smesti na pravo mesto.
